Прочитај ми чланак
Милан Милић (49), психијатар и психотерапеут, каже да искуство људи у његовој струци показује да је у Србији у последњих десетак година, због свега што се дешавало, за око 20 одсто повећан број ментално оболелих.
„Пораст се односи на поремећаје који су више реактивне природе (страха, депресије), док су тешке душевне болести – схизофренија, биполарни афективни поремећаји, параноидне психозе – у неком стандардном броју”, истакао је доц. др Милић, који је и директор Опште болнице „Панчево“.
Он тврди и да нису тачни подаци да је 70 одсто Срба депресивно. “Можда трећина има неки облик депресије.
Проблем је што су многе форме те болести скривене и могу се јавити у виду стомачних проблема, главобоља које трају, проблема са срцем којима се не налази узрок…”, рекао је он.
АЛО: Колико смо болесни као нација, да ли су скоро рађена нека истраживања?
– Можда је највалидније истраживање из 2008. године, које је урађено на нивоу Европе. Учествовало је 5.000 људи, међу којима 640 из Србије.
И тада се показало да је код нас удвостручен број алкохоличара, да више од 20 одсто популације пати од поремећаја страха (анксиозних поремећаја), да је уочен пораст конзумирања психоактивних супстанци (дрога), као и стопа депресије и суицида.
АЛО: Чега се Срби највише плаше?
– Највише се плашимо своје сенке. То је неодређени страх, плаши нас сутра, да ли ћемо претећи, хоћемо ли остати без посла…
То је најбазичнији ниво страха – страх за егзистенцију, зато што немате никакав оријентир јер је систем и даље неуређен. Ви овде немате поуздан ослонац јер сутра лако можете изгубити посао који данас имате (чак и ако га добро радите), а остати без посла код нас је равно гладовању, што даље доводи до расула породице, губитка социјалног статуса…
АЛО: Јесмо ли ми стварно “луд народ“, како нас често представљају?
– Нисмо ми луди, већ ирационални. Чешће се водимо емоцијама него разумом. То је случај и са обичним људима и са политичким вођством и зато то ствара такву слику. Нисмо ништа луђи од осталих. Ми смо само у односу на остале народе додатно збуњени зато што немамо чак ни дефинисане границе сопствене државе, још мање испрофилисан идентитет.
Плус што са собом никад нисмо рашчистили јесмо ли ми мали или велики народ. Када бисмо се спустили на земљу и схватили да смо мали, онда би све било другачије. Много је јачи мали јеж са оштрим бодљама него велики офуцани лав без зуба, каквим ми себе сада представљамо. Мала смо земља, то је реалност и када то будемо прихватили, бићемо најјачи.
АЛО: Колико је криза утицала на ширење болести?
– Дугогодишњи стрес изузетно троши механизме адаптације код већине и чини одличну подлогу за настанак менталних поремећаја.
Кажу да неки народи живе сиромашније, рецимо у Индији, Африци, али нису тако фрустрирани као ми. Они су помирени, не очекују боље од сутра, док код нас постоји та несрећа „Европе под носом“, некаквог обећаног раја који се не остварује.
То је по мени највећи проблем, та подгревана нада на једној и немилосрдна стварност на другој страни.
АЛО: Шта је најчешћи окидач за болести те врсте?
– На листи стресних догађаја води губитак детета (трагедије у породици), затим разводи, тешке телесне болести, емоционална неиспуњеност, миграције, сиромаштво…
АЛО: Колико лабилних особа слободно шета улицама?
– Не постоје подаци о томе, можемо само претпоставити да свака трећа особа која има неки психички проблем не дође до лекара и не буде евидентирана, управо делом због срамоте или зато што не препознаје да има проблем. Људи мисле да се ради о нечему пролазном, некој секирацији, нормалном стању у овим тешким временима или се лече сами.
Мењају се ствари набоље, више људи је спремно да призна да има проблем и више се обраћа за помоћ
АЛО: Да ли је код нас и даље срамота отићи код психијатра?
– Срамота јесте још увек и то је присутно у свим цивилизацијски слабије позиционираним друштвима. На западу је то углавном превазиђено. Мењају се ствари набоље, више људи је спремно да призна да има проблем и више се обраћа за помоћ, но то није ни близу онога што би требало да буде.
АЛО: Колико пијемо лекове за смирење?
– Много. Ти лекови су постали део стандардне кућне апотеке, нешто налик „кафетину“. Неки људи их претерано пију, али с друге стране има доста и оних који претерано страхују да ће ако попију лек за смирење створити зависност.
Није проблем ако неко попије „бенседин“ зато што је имао смртни случај у породици или због губитка посла, али је проблем ако се користи дуже и неконтролисано.
АЛО: Које су најчешће психичке болести у Србији?
– По неком општем утиску из истраживања и праксе, мислим да предњаче поремећаји страха (анксиозни поремећаји), затим болести зависности, депресија, разна кризна стања.
АЛО: Какав је психолошки профил просечног Србина?
– Просечан Србин је у суштини несрећан, а тога није често потпуно свестан. Безнађе је нешто што није пријатно за видети и зато скрећемо поглед. Окрећемо се ка споља, тражимо стално нешто што ће нам окупирати пажњу и то што јаче, то боље.
Зато цветају ови разни неукусни „шоуи“ и емисије које нуде сензације, спектакуларне пробоје до звезда, износе непријатне интимне детаље о људима, све оно што снажно надражује мозак да би утрнуо и да бисмо били неспособни да мислимо о свом животу.
Зато смо само наизглед странцима весели и да живимо по принципу „лако ћемо“. Мислим да је то само привид, маска, нешто што није утемељено на здравом, већ на бекству од лошег.
