Прочитај ми чланакКад се анализирају резултати и званична спољна, пре свега регионална, политика држава наследница СФРЈ, стиче се утисак да српска политика прати јавно мњење, док остале државе „минирају“ југоносталгичарску политику „грађења мостова сарадње“.
Међу народима бивше Југославије, Срби су највећи југоносталгичари, а Албанци са Косова најмањи, показало је норвешко истраживање које је објављено ове недеље.
© YT/kingphilip2002
Према резултатима регионалног мегапројекта „Стратегија симболичне изградње нације у државама Југоисточне Европе“, у Србији за Југославијом жали 71 одсто грађана, док у јужној српској покрајини жал за бившом државом исказује свега пет одсто становништва.
Проценат југоносталгичара у Босни и Херцеговини је нешто мањи него у Србији — 68 одсто, следи Црна Гора (63 одсто), Македонија (45 одсто), па Хрватска (18 одсто). Словенија је изостављена из овог истраживања.
Кад се анализирају резултати и званична спољна, пре свега регионална, политика држава наследница СФРЈ, стиче се утисак да српска политика прати јавно мњење, док остале државе „минирају“ југоносталгичарску политику „грађења мостова сарадње“.
На свим регионалним самитима у последње време Србија инсистира на економским пројектима који би повезали оно што се данас назива регионом, док истовремено Бакир Изетбеговић покреће ревизију тужбе за геноцид, Хрватска редовно блокира „српски пут у ЕУ“, а Хашим Тачи једним потезом пера присваја српску имовину на Косову.
И Хрвати су југоносталгичари
Историчар др Предраг Марковић каже за Спутњик да се резултати овог истраживања не поклапају у потпуности са регионалним државним политикама, што показује податак да у Босни имамо висок степен југоносталгије, а политика те земље није, условно речено, пројугословенска.
Кад је реч о Косову и Хрватској, где је најмањи проценат жала за Југославијом, Марковић каже да се Косово никад није интегрисало у Југославију која је ипак била држава Јужних Словена и косовски Албанци је никад нису осећали као своју државу.
„Код Хрвата је ситуација доста компликована. Као што видимо, и степен тог позитивног сећања на заједничку државу је доста висок, нешто мањи него у Србији и Босни, али с обзиром да је данашња хрватска држава потпуно антијугословенска и да је направљена као антијугословенски пројекат, онда је југоносталгија јача него што би се рекло по државној политици“, сматра Марковић.
Писац Мухарем Баздуљ каже за Спутњик да подаци истраживања за њега, суштински, нису изненађујући, али би он очекивао да у БиХ има највише југоносталгичара зато што је ситуација објективно најгора и што је осетила најгоре последице од распада Југославије.
Жртве распада
Он додаје да можда чињеница да је у Србији више носталгичара него у Босни и није изненађујућа имајући у виду да Србија није изашла из Југославије својевољно, него је „остала као остатак Југославије“ након одвајања Црне Горе. Такође, у економском смислу и стања у друштву и „Србија је велика жртва распада Југославије“.
„Имајући у виду да су унутар Југославије Срби као народ били најдисперзиранији, односно да су живели у великом броју и у Хрватској и Босни, где су били конститутивни народ, као и у Црној Гори, па чак и у незанемарљивом броју и у Македонији и Словенији. То показује да је Југославија као таква била једини начин да сви Срби живе у једној држави и онда је та врста носталгије разумљива“, сматра Баздуљ.
Низак југоносталгичарски сентимент Хрватске и Косова Баздуљ тумачи чињеницом да су тамо на власти „победнички национализми“, односно да и политичке елите и јавност „имају осећај да су победили“.
С друге стране, у Србији идеја с којом се ушло у распад Југославије — да Срби имају бољи положај него што су га имали — није се остварила, док у БиХ имамо „три националне политике, а ниједна од њих није остварила свој циљ“. Висок проценат југоносталгије у Црној Гори и Македонији он објашњава високим степеном „подељености унутар друштва“.
Цивилизацијска вредност и реципроцитет
Кад је реч о српској регионалној политици пружања руке суседима, иако они углавном на пружену руку одговарају „забијањем ножа у леђа“, саговорници Спутњика сматрају да она није мазохистичка, већ да је, дугорочно, прагматична и рационална.
Регионална сарадња је једна од основних цивилизацијских вредности и кад-тад ће морати да се успостави једна чврста регионална сарадња као што постоји између Холандије и Француске или Француске и Шпаније, сматра Марковић, поготово што мање-више говоримо једним језиком, па ће та сарадња на многим пољима бити лакша и једноставнија.
„Битно је да, ипак, треба да постоји неки реципроцитет и нема потребе да само Србија прави неке уступке на своју штету. На пример, у полемици која се недавно развила око македонског става о Косову, Србија је у праву. Србија је једина земља која подржава Македонију у свему, а Македонија није подржала Србију ни око признавања Косова. У том смислу, неки реципроцитет би могао да се спроведе“, каже Марковић.
Кад је реч о некој могућој будућој југословенској интеграцији, он сматра да ће се неки простори интегрисати, а неки неће. Према његовим речима, неће бити никаквих проблема да се интегришу Србија и Црна Гора, нешто ће већих проблема бити са интеграцијом Босне, много теже ће се интегрисати Хрватска, Словенија нема никакве потребе да се интегрише, Косово се никад неће интегрисати, а судбина Македоније је веома неизвесна.
Шта смо научили од Давутоглуа
Упркос томе што Албанија и Косово користе сваку прилику да „минирају“ Србију, Марковић каже да ће пут „Ниш—Приштина—Драч“, на коме инсистира Србија, бити једини излаз Косова ка Европи и „нама је боље да будемо кључ тог региона за излазак у свет него да направимо зид“.
Регионална политика Србије је, према Баздуљу, дугорочно гледано прагматична и добра између осталог и због перцепције Србије у западном свету из деведесетих, јер се сваки груб и недипломатски потез Србије гледа кроз строжи филтер него што се гледају такви потези суседних земаља.
Чак и ако се то занемари, сулуда је политика било које земље која жели да буде конфликтна према земљама које је окружују, сматра Баздуљ.
„Што би се рекло, географија је судбина и свака одговорна спољна политика има ону фразу коју је у Турској покушао да спроведе Давутоглу — нула проблема у односима са суседима. Наравно, због огромног пртљага који се код нас вуче, врло је тешко доћи до тога. То у крајњој линији ни Турцима није успело, али тежња томе да немаш проблема са суседима, односно да тежиш сарадњи која би била рационална и прагматична, мислим да је то зрела политика“, закључио је Баздуљ.
