Средином 1944. године убрзава се пропаст Хитлерове коалиције у Европи у II Светском рату. Догађаји се вртоглавом брзином нижу једни за другима или упоредо као на филмској траци:

– 04. јуна на Италијанском фронту јединице Америчког 2. корпуса улазе у од Немаца напуштени Рим;
– 04. јуна, дакле истога дана, Црвена армија започиње велику офанзиву у Белорусији која се завршава продором њених јединица на запад, у Пољску, све до реке Висле и до Варшаве;
– 06. јуна долази до највећег поморског десанта у светској историји, чувеног „Дана де“ и искрцавања западних савезника у Нормандији;
– 15. августа западни савезници задају нови ударац Хитлеровој коалицији поморским десантом у јужној Француској и успешним искрцавањем код Тулона;
– 20. август, дакле пет дана касније, на Источном фронту Црвена армија отпочиње Јашко-Кишињевску операцију и продире у Румунију, а затим и у Бугарску. Дотадашње Хитлерове савезнице, чланице Тројног пакта, мењају страну у рату, те Румунија објављује рат фашистичкој Немачкој 25. августа, а Бугарска 08. септембра 1944. године. Већ 06. септембра јединице Црвене армије избијају на југослевенско-румунску, а нешто касније и на југословенско-бугарску границу.

Сва ова ратна дешавања на Источном и на Западном фронту директно су се одразила и на збивања у Југославији, а самим тим и у Србији.

Британци су дуго и студиозно анализирали личност Јосипа Броза Тита и када су дошли до сигурног закључка да он неће у будућности безпоговорно слушати Стаљина, а добро знајући шта се дешава на територији бивше краљевине Југославије и увидевши да ће Црвена армија пре њихових трупа да продре и Србију и у Београд, одрекли су се Драже Михаиловића и његовог четничког покрета и сву даљу помоћ усресредили су на Тита и на његов партизански покрет. После само четири године време ће да потврди да су били у праву јер су 1948. године после Резолуције Информбироа Стаљин и Тито ступили у немилосрдни међусобни обрачун.

Оно што су Британци одлучили, пре свих Черчил, морала је да спроводи и Југословенска краљевска влада у Лондону, па чак и сам југословенски краљ Петар II Карађорђевић.

16.06.1944. године на јадранском острву Вису, а на инсистирање савезничких влада, потписан је споразум између Председника нове избегличке владе Шубашића и Тита у којем је, поред осталог, договорено да се изда декларација којом ће се признати НОВЈ под командом маршала Јосипа Броза Тита и осудити сарадници окупатора у земљи и да ће избегличка влада своју активност да сведе на организовање помоћо НОВЈ. Другим речима, Југословенска избегличка краљевска влада у Лондону одрекла се Драже Михаиловића и његових четника.

Да нису били паметни и успешни при доношењу битних одлука и да нису били упорни и њиховом спровођењу у дело, не би Британци више векова ни владали целим светом. Због тога је и историјски несрећни југословенски краљ Петар II морао 12. септембра 1944. године да одржи говор преко радио Лондона у којем је позвао народ Југославије да се придружи борби НОВЈ.

И на територији тадашње недићевске Србије, у то време, средином 44. године, са војног аспекта, ствари су се неповољно одвијале по окупаторе и по њихове домаће сараднике.

Крајем јула и почетком августа месеца оперативна група дивизија НОВЈ (2., 5. и 17. дивизија) продрла је из Црне Горе преко Ибра и Копаоника у Топлицу где се спојила са јединицама НОВ у Србији, са 21. 22. 24. и 25. српском дивизијом.

У другој половини августа и почетком септембра из Босне у Србију продрли су 1. пролетерски корпус правцем Прибој-Чајетина-Пожега и 12. корпус НОВ-а правцем Вишеград·-Ужице-Крупањ.

Када је 21. септембра у Москви Тито са Совјетским Савезом склопио споразум о заједничким дејствима у Србији и после којег је Црвена армија ступила на српско тло, створени су сви предуслови за коначно ослобођење Србије од окупатора и његових домаћих сарадника.

Због прближавања Црвене армије Немци су још 1. септембра Србију укључили у оперативну војну зону, а њихова команда Југоистока је 1. октобра званично обавестила Милана Недића да дефинитивно престају све функције његове владе. Власт у Србији преузела је немачка војска на челу са командантом Југоистока фелдмаршалом Максимилијаном фон Вајксом.

Наступило је време повлачења, да не кажемо бежаније, свих сем немачке војске, како окупатора тако и његових сарадника.

05.октобра 1944. године Београд су напустили Штаб немачке групе армија и немачка полиција.

Сутрадан, 06. октобра, преко Саве су прешли сви они представници хитлерове Немачке који су владали Србијом од априла 41. а нису припадали оперативним војним јединицама, на челу са сивом еминенцијом немачких окупационих власти у Србији Херманом Нојбахером, специјалним опуномоћеником Министарства спољних послова Трећег Рајха.

Милан Недић је 03. октобра одржао последњу седницу своје владе на којој је разрешио владу и чиновнички и полицијски апарат.

Одмах сутрадан, 04. октобра, недићеви министри и многи други истакнути квислинзи у дугој колони аутомобила кренули су из Београда преко Суботице и Будимпеште за Беч. Сам Недић је пак 06. октобра са три аутомобила и у пратњи немачких оклопних возила кренуо за њима истом маршутом. Своју војску, Српску државну стражу (СДС) прикључио је у Јагодини команди Југословенске војске у отаџбини тј. четничкој команди, мада је она задржала извесну самосталност и променила је назив у Српски ударни корпус (СУД). Његови припадници (б.500 војника) успели су да преко Рашке и Босне и у сталним борбама са јединицама НОВЈ-е у јануару 45. године стигну у Аустрију.

Димитрије Љотић је одржао седницу најужег руководства свог покрета Збор и команде своје оружане формације Српског добровољачког корпуса (СДК) 27. септембра на којој је одлучено да се повуку преко Срема и Хрватске у Словенију. 08. октобра 44. године четири од пет пукова СДК кренули су пут Словеније, док се пети пук упутио касније јер је у то време учествовао у борбама против јединица НОВ-а у нишавском крају.

После одлучујућег пораза главнине својих јединица на Јеловој гори код Ужица 09. септембра 1944. године Дража Михаиловић се са својим штабом крајем месеца повукао из Србије у Босну где је узалудно ишчекивао искрцавање западних савезника на јадранску обалу.

Припадници свих напред наведених поражених снага, и страних и домаћих, који су напустили Србију почетком октобра месеца 1944. године повлачили су се са доминантном мишљу у глави и са истом изреком на уснама која је гласила: „Ми ћемо се вратити“, и све се догодило, случајно или не, али истинито, 05. октобра или који дан пре или после тог датума.

После пуних 56 година, такође 05. октобра, али 2000. године они су се вратили. Они или њихови наследници, њихови следбеници, њихови идеолошки истомишљеници, њихове реинкарнације.

Велико незадовољство народа режимом Слободана Милошевића и његове породице кулминирало је тога дана и проузроковало је његово насилно рушење. Какав је то био режим најбоље доказује чињеница да је он изнедрио, створио, као своје најрепезентативније представнике, између осталих, и браћу Карић и Аркана. Без сваке сумње тадашњи пучисти имали су подршку већине народа.

Али, како је време одмицало подршка народа новим властодржцима почела је да опада, да сплашњава. У народу су многи, неки пре а неки касније, схватили да нови властодржци не проистичу из народа и да не заступају интересе народа, већ да су они најобичнији извршиоци налога само пре годину дана Агресора на Србију и отимача једог дела њене територије, тј. Косова. Схватили су, сваки на свој начин, да је у Србији у потпуности остварена теорија ограниченог суверенитета , односно да је она окупирана земља најмодернијим и најсуптилнијим методама.

Отрежњењу народа су у великој мери допринеле и такозване обојене револуције у Свету (Украјина, Грузија), као и такозвано Арапско пролеће. Исте методе, исти симболи, исте организације, па чак и исти појединци, као што је, на пример, бивши српски министар Срђа Поповић, омогућиле су мислећим људима да дођу до одговора на питање ко је заправо стајао иза пуча од 05. октобра 2000. године. Дакле, некоме је требало мање, а некоме више времена да би схватио да је Србија окупирана земља и да су у њој на власти не изабрани представници народа, већ изабрани представници окупатора, тј. Сједињених Америчких Држава и њених трабаната, односно да су на власти сарадници, да не кажемо слуге окупатора.

Савремени окупатори, директни или индиректни, своју агресију по свету оправдавају тобожњом борбом за демократијом и пре свега и под један најпре преузимају контролу над изборном документацијом и над изборним процесом у окупираној земљи и после тога је за њих све много лакше. Наивном и слуђеном народу честитају демократију док се у ствари ради о окупацији. Демократија коју они извозе и натурају по свету није ништа друго него савремена окупација.

За разлику од II Светског рата нове окупаторе Србије нису чиниле само бивше фашистичке земље, већ и западноевропске земље такозване грађанске демократије које су у том рату ратовале против њих, а све заједно удружене и контролисане од стране САД. То шаролико друштво окупатора условило је да су се на власти у Србији смењивале и самозване грађанске демократе, и самозвани социјалисти, и самозвани четници, и самозвани националисти, и скривени недићевци, и скривени љотићевци, и англофили и германофили заједно. Најмањи заједнички садржалац за све њих био је тај да су сви они од реда сарадници окупатора и слепи извршиоци његових захтева, односно његових наређења.

Због протека од 6 до 8 деценија ствари морају да се осавремењавају, па тако, на пример, данашњи српски квислинзи никада не кажу да су послушни према САД и ЕУ због тога што смо од њих окупирани, већ да безпоговорно извршавају њихове налоге који уствари и нису диктати, већ да су то услови које земља Србија мора да испуни да би ушла у ЕУ, а да тај пут нема алтернативу и да нам без уласка и ЕУ нема опстанка.

Између окупације Србије из 1941. године и окупације из 2000. године има формалних разлика, али је суштина иста, па чак постоје и фрапантне сличности, као на пример:

– У оба случаја окупатор није прво окупирао Србију па тек онда тражио појединце које ће да постави на власт, већ је годинама пре агресије врбовао и припремао издајнике међу нама за тај посао. Због тога је било могуће 41. да само десетак дана по капитулацији војске краљевине Југославије немачки окупатор формира Комесарску управу на челу са Миланом Аћимовићем, а поред њега у њој су били и други одавно заврбовани појединци, као што су Драгомир-Драги Јовановић, Бошко Бећаревић, Танасије Динић, итд. итд. итд. О курсистима пре 05. октобра 2000. године заиста је непотребно трошити речи.

– Пошто Комесарска управа није била дорасла ситуацији и земљи проистеклој из масовног јулског устанка народа против окупатора, 29. августа 1941. године замењена је владом Милана Недића. За обе ове квислиншке владе, и Аћимовићеву и Недићеву, најкарактеристичније је било то што је сваким њеним министарством у ствари руководио Управни штаб немачког команданта Србије преко свог одговарајућег одељка на чијем се челу налазио немачки официр.

Дакле, ни председници влада ни њихови министри ни о чему нису могли самостално да одлучују. Потпуно исто дешава се и данас са свим српским владама од 05. октобра па до дана данашњег, само што владе и министарства нису под контролом окупационе власти оличене у официрима, већ су под контролом чиновника из Вашингтона (помоћници заменика – невероватно) и чиновника из Брисела (високи представници, а у ствари ситне рибе пљуцкавице, тј. кедери) и чиновника из амбасада водећих земаља Западне алијансе у Београду (2, 3, 4 и ини секретари), док су њихови оперативци распоређени по свим српским министарствима, па чак и у српском Генералштабу. А српски властодржци своје доношење одлука на штету народа и државе, без и трунке стида, јавно оправдавају речима да од нас то тражи Брисел или ММФ или Светска Банка.

– Сличности заиста има невероватних. Тако су, на пример, за време офанзиве немачких и квислиншких јединица на устанике у Србији крајем новембра месеца 41. године српски жандарми на фронту због жилавог отпора устаничких јединица подржаних од стране народа, тражили од Немаца да њихови авиони бомбардују насеља у рејону Рудника. 1999. године, за врема НАТО бомбардовања Србије, тадашњи српски врли опозиционари, а после пуча од 05. октобра 2000. године, властодржци Србије, на челу са Зораном Ђинђићем, захтевали су од агресора да настави и да још жешће бомбардује Србију.

Када смо најзад укапирали да смо пучем од 05. октобра уствари окупирани од Западне алијансе морали смо одмах да консултујемо научну, стручну, а пре свега историјску литературу како бисмо знали шта нам се дешава и шта ће тек да нам се деси и како бисмо могли да се супротставимо тим дешавањима. Али, за скоро већ 15 година ми то нисмо урадили и зато смо ту где јесмо, то јест економски и духовно уништен народ.

Ево само два податка из 1942. године који су могли да нам помогну, да нам отворе очи:

1. Свакога месеца недићевска Србија, односно њен народ, морао је окупаторима да плаћа трошкове окупације у износу од 240 милиона тадашњих динара.

2. За исту годину Србија је имала обавезу да преда Немцима 320.000 тона пшенице, 600.000 тона кукуруза и заједно са Банатом, који је такође био под немачком управом, 28.460 тона меса живе ваге, као и велике количине овса, масти, уља, шећера, воћа и поврћа.

Дакле, од када је света и века окупирани је сносио трошкове окупације и још много веће друге намете и никада окупатор није био на економском губитку због тога што је некога окупирао. Када би постојала та могућност онда нико никога не би ни окупирао. Владао би вечни мир.

Када имамо у виду напред речено долазимо и до схватања, разумевања, колосалне пљачке Србије почетком 21. века. По већ опште прихваћеном, потврђеном са више страна, па чак и са Запада, податку: из малене Србије је од 05. октобра па до пре годину-две, изнето капитала у укупном износу од преко 100 милијарди евра. Платили смо Западу сваку његову бомбу са осиромашеним уранијумом, сваки његов „томахавк“, сваки његов оборени авион, који су пали на тло Србије као и све остале трошкове агресије на нас. Победник побеђеном то никада не опрашта.

Такође, на основу тога нам је и јасно зашто ни једна нова владајућа гарнитура није правоснажно осудила ни једног јединог представника предходне гарнитуре за било коју од многобројних великих пљачки које су просто боле очи сваком просечно интелигентном становнику Србије. За нас из Београда довољно је споменути Бус-плус, систем наплате карата од стране приватног предузећа и возилима државног предузећа, као и изградњу моста на Ади.

Нико од политичара није никада одговарао због тога што српски квислинзи, сарадници окупатора, нису ни крали за себе већ за окупатора, мада су без сваке сумње и они сами олизали прсте. „Љути политички противници“ пљују се међусобно пред очима народа, а када се замене на власти своје предходнике не санкционишу због очигледних крађа, што доказује да су крађе организовали они који владају и једнима и другима, а то су без сваке сумње САД и ЕУ. Због тога се до дана данашњег у Србији већ створио недодирљиви и пребогати друштвени слој квислиншке елите, док је већина народа енормно осиромашила и доспела на ивицу глади.

Као на длану одмах нам се разјашњава и по народ и по државу катастрофална приватизација као и све накарадне и штетне мере српских влада, а нарочито у монетарној, фискалној и царинској политици. Сада нам је јасно и зашто ће српска влада да прода Телеком. Неспорно је да та продаја није у интересу ни народа ни државе, али је свакако у интересу Запада. Због тога има да буде и реализована. Када је окупација прикривена онда и пљачка мора да буде прикривена, те ћемо се од српских властодржаца наслушати разлога због којих су „морали“ да продају Телеком.

 

Kо не воли историју могао је да консултује економију, тачније њен део који се бави међународним економским односима у којем основна законитост гласи да су једнаки услови међународне економске размене између неједнако развијених земаља увек у корист развијених, а на штету неразвијених земаља. Просто је немогуће да властоджци земаља централне и источне Европе, а данас смо сведоци и јужне, који су своје земље угурали у Европску Унију то нису знали, као и да властодржци који данас воде своје земље ка прикључењу ЕУ то не знају. Њихова историјска одговорност, тачније историјска неодговорност према својим народима и према својим државама заиста је неслућених, колосалних размера. Не постоје довољно велики предприступни фондови ЕУ који могу да надоместе, да надокнаде штете тих држава због занемаривања економске науке од стране њихових политичара на власти.

А чему можемо да се надамо од власника тих фондова, тј. од окупатора, најбоље нам доказује Упутство које је Херман Геринг упутио Францу Нојхаузену, руководиоцу немачког специјалног привредног штаба у окупираној Србији:

„Хвала Богу, ви нисте постављени тамо да радите за благостање потчињених народа, него да одузмете све што је могућно од њих да би немачки народ могао да живи. То је оно што ја очекујем од вашег рада. Претерано интересовање за стране народе мора да престане, и то одмах и заувек. Ја имам пред собом извештаје шта бисте ви имали да испоручите. Савршено ми је свеједно ако ви кажете да ће народ под вама умрети од глади.“

После овога рећи било шта друго заиста је сувишно и довољно је само закључити да нема привредног развоја под окупацијом. Нити га је било нити ће га икада бити.

Упоређивање буквалне, оружане окупације Србије за време II Светског рата са прикривеном окупацијом почетком 21. века само по себи не значи да је ова друга, зато што је прикривена, истовремено и блажа од прве. Питање је чије су последице погубније са економског аспекта ако за тренутак не узмемо у обзир људске жртве. Тако је, на пример, Недићева влада 12.02.1942. године донела Уредбу о стварању Српске заједнице рада са циљем „да води бригу да интереси радника буду заступљени и осигуран њихов животни стандард…“, а за шта се данашња квислиншка влада у Србији чак ни декларативно не залаже, већ отворено ради супротно од тога.

Данашње економско уништење српског народа у „меко” окупираној Србији, објективно, заиста није спорно. Већ смо споменули и његово духовно уништење. Поново ћемо се вратити у Недићевску Србију, у време нескривене окупације, да видимо шта се тада дешавало. Основни циљеви тадашње квислиншке власти у просвети и у култури били су:

1. Дух српског народа прилагодити Новом светском поретку. (Ово прилагођавање могло је да се оствари само нападом на његову свест.)
2. „Покољења морају да се створе која неће живети од кликтаве славе и блиставог јунаштва.“
3. Угушити у свести српског народа љубав према слободи.
4. Уништити у српском народу поуздање у себе.
5. Уништити му националну част и национално достојанство.
6. Уништити му традицију.
7. Ревидирати српску историју.

Какво је стање у области просвете и културе у првих 15 година 21. века у Србији остављам читаоцима да сами оцене, односно питање за њих гласи: Да ли се неки од ових циљева реализује од стране власти и у данашњој, модерно окупираној земљи Србији?; јер ја више немам снаге да пишем. Згадило ми се од помисли шта смо данас дочекали.

ОВАЈ ЧЛАНАК ЈЕ ДЕО АУТОРОВЕ КЊИГЕ „ПЛИШАНА ПРЕВАРА 2“, КОЈУ МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН: 064/496-18-30, ПО ЦЕНИ ОД 700 ДИНАРА, ИЛИ ЈЕ МОЖЕТЕ КУПИТИ У БОЉЕ СНАБДЕВЕНИМ КЊИЖАРАМА У БЕОГРАДУ (по нешто вишој цени).

(СРБИН.ИНФО – Алекса Мијаиловић)