Прочитај ми чланакДаљи развој пројекта кризе је изузетно важан за Србију и српски народ, јер ће они бити главна мета.
Поново се, по већ виђеном моделу, генерише криза на Балкану, у јужнословенским земљама. То је у основи вештачка наметнута криза без видљивог разлога и са политичким циљевима који немају никакве везе са стварним животом људи у јужнословенским земљама. Балкан је једноставно и даље дежурни простор дестабилизације и инструмент западних центара моћи и интересних група. Шта су онда стварни разлози поновног генерисања кризе и зашто баш у ово време?
Злоупотреба Балкана и унесрећивање јужнословенских земаља, као и много пута до сада, долази са Запада, али овај пут се не би могло рећи да је реч о неком јасном политичком пројекту западних влада. Пре свега, реч је о интересним групама окупљеним око обавештајних служби и центрима моћи који су и створени кроз досадашње кризе у бившој Југославији и који се у новим међународним околностима једноставно боре за опстанак.
У том светлу видљива су два основна разлога за ново генерисање кризе. Један је покушај политичке елите Европске уније да новом кризом на Балкану одложи сопствене проблеме. Други је у савезу дела европске и поражене елите у Америци, које верују да би генерисањем за њих мање болне кризе могли увући администрацију председника Доналда Трампа у своју игру и наметнути своја досадашња правила.
ЗЛА УЛОГА ЕУ
У том савезу елита носилац генерисања кризе је Европска унија. У ЕУ је од самог почетка европске интеграције створено уверење да су кризе веома добре и корисне и да оне уствари не само да одржавају интеграцију него јој дају и нову енергију. И сам оснивач европске интеграције Жан Моне признао је да је интеграција створена на кризама и да ће је кризе одржавати. Европска интеграција, сада оличена у ЕУ, ће у марту обележити 60 година постојања, али за тај рођендан нема баш много чиме да се похвали. ЕУ је у такозваној егзистенцијалној кризи и прогнозе њене будућности нису охрабрујуће. И, по старом Монеовом моделу, у помоћ се дозива криза.
Али криза у самој ЕУ је већ толико озбиљна, па би било добро, према процени Брисела, прикрити је неком другом кризом. Балкан је, нажалост, постао дежурни извор криза које много не коштају, али су згодан изговор да „нешто мора бити учињено“ и да је ЕУ као интеграција неопходна јер она чува мир и стабилност. То је већ у јужнословенским земљама толико пута виђено, али се не одустаје од тог модела. ЕУ бирократија нема нових идеја. Другим речима, ЕУ прво преко својих дежурних балканских клијената и подизвођача радова – босанских муслимана, Албанаца и власти у Црној Гори – генерише кризу, вештачки је наметне, а онда се појављује као спасилац и намеће решења. Верује се да тако може себи да продужи живот.
Избором Доналда Трампа за америчког председника није поражен само део досадашња америчке елите него и елита ЕУ, која ја на истој идеолошкој подлози као поражени у Америци, што је додатно ојачало њихов савез. Поражени се сада заједнички боре против победника и желе да задрже своје позиције, а верује се да је најефикаснији начин генерисање кризе на коју би нова америчка администрација била приморана да реагује. А Балкан је очигледно најпогоднији полигон криза.
И једни и други се уствари боре против Трампа. Поражени Американци за свој опстанак кроз који би они без избора политички поразили новог америчког председника а елита ЕУ се бори да задржи своју важност и Америку у Европи. Јер актуелна европска елита свој статус дугује везама са Америком, а не свом стварном положају у европским земљама. У новим условима Вашингтон је наговестио да губи интересовање за Европу, чиме и ЕУ елита губи тле под ногама. У том светлу би требало гледати и на улогу НАТО у генерисању кризе, ма колико његово ангажовање изгледало бесмислено. НАТО званичници се укључују и у чисто политичке процесе у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македнији. И НАТО користи кризу како би нова америчка администрација била приморана да промени наговештени лабавији однос према том савезу.
ШТО ПРЕ ОТВОРИТИ ТРАМПОВА ВРАТА
У овом тренутку је, ипак, неизвесно како ће се пројекат кризе развијати. У Француској, Холандији, Немачкој и вероватно Италији ове године ће бити парламентарни избори, истраживања јавног мњења нису охрабрујућа за владајућу елиту, а нова криза очекује и Грчку, којој овога пута прети реална опасност од избацивања из евро-система. С друге стране, ЕУ елити још није јасно коначно политичко опредељење администрације председника Трампа. Комплетирање Трампове администрације још траје, иде спорије него што је то уобичајено. Зато се „савезу трансатлатских елита“ жури и зато су притисци на јужнословенске земље интензивирани.
У медијским притисцима ће бити ширен страх од новог рата на Балкану. Али мало је веротано да би могло доћи до ратних сукоба, мада никад се не зна. Довољно је једно убиство да се ватра запали. Спречавање рата, ма колико он био мало вероватан, ће бити један од кључних инструмената притисака и условљавања аутора генерисања кризе.
Даљи развој пројекта кризе је изузетно важан за Србију и српски народ, јер ће они бити главна мета. Мит о Србима као реметилачком фактору и злим момцима, створен током распада Југославије, на Западу још увек траје и медијски га је најлакше користити. Део тог мита је и представа о Србима као „малим Русима“, а генерисање кризе на Балкану се користи и за одржавање непријатељске политике према Русији. Како је то наговестио већ речени Гардијан, и Русија се појављује као проблем на Балкану.
Шта урадити? Србија би што пре требало да пронађе начина да успостави контакт са врхом нове америчке администрације и кроз те контакте објасни суштину, своју позицију и стварну позадину. Јер не би требало сметнути са ума да, што се Запада тиче, коначну реч даје Бела кућа, а не Брисел. Настојања да се преко ЕУ нешто уради су само губљење времена.
