ЦЕНТРАЛНИ ПРОБЛЕМ

У Србији незапосленост и недовољна запосленост (то је стање када човек ради колико може и мора, а не зарађује довољно за елементарне потребе) чине два друштвена проблема који су код нас занемарени. Да би се остварила било која активност предузетника потребно је, будућим предузетницима обезбедити следеће минимално потребне услове: 1. школа предузетништва, 2. фондови за развој предузетништва, 3. осмишљавање производње предузетника и 4. афирмисање производа предузетника. Удружење „Свеза Србија дијаспора“ овом приликом скреће пажњу само на први услов. О осталом условима биће речи у следећим обраћањима.

ПРИМЕРИ ИЗ ПРОШЛОСТИ – ПОУЧНИ ЗА САДАШЊОСТ

Шездесетих година прошлог века, у жељи да народ побољша хигијенске и здравствене навике, тадашња наша Држава је у основним школама увела предмет Домаћинство. Појам факултативно тада није био у употреби, а није имао ни практично значење. Наставно градиво било је по редоследу распоређено, онако како би свако од нас свакодневно требало и да ради и да решава проблеме.

Градиво за шести разред, било је: гајење воћа и поврћа, уређење пољопривредних површина, економског и стамбеног дворишта.

У седмом разреду: лична и стамбена хигијена (са поентом: сви треба да учествујемо у одржавању хигијене, ако то ради само један неће бити успеха, јер остали неће да размишљају о квалитету и потреби проблема који заједно треба да решимо, зато што у кући сви живимо, а не само онај који је уређује).

Осми разред: правилна исхрана. Завршни ефекат је био састављање јеловника, који је имао хранљиву и калоричну вредност на основу: узраста, личне тежине и врсте посла.
Седамдесетих година, тачније 1972.г. због уочљивог проблема, економског раслојавања становништва, огласио се Председник Државе (јер га је, на великим демонстрацијама, 1968.г. на то упозорио студетски покрет Београда) и тражио да се на сваком факултету проучава изворни марксизам.

На свим факултетима уведени су предмети: Марксизам, Политичка економија, Политички систем СФРЈ. Практично, подучавана је будућа привредна елита како да хуманизује односе у друштву, да праведно распоређује добит остварен у друштвеним предузећима и да се бори за радничка права и њихов достојанствени економски положај. Захваљујући на међусобном ослањању државе и народа, а највише одлучности студената, осамдесетих година прошлог века остварен је узорни привредни успон, који је регистрован најбољим економским и социјалним параметрима. Значи, студенти су планирали, тражили и остварили привредни успон своје земље.

Деведесетих година, током Одбрамбених ратова које је наш народ морао да води, дошло је до појава безверја, конкретно лошег поступања према онима који су трпели најгоре последице рата и губитка својих права, због свега огласио се Посланицом наш Патријарх Павле, са циљем да се трагедије ублаже, интервентно је прописао заповести: Да је смртни грех било какво малтретирање и уцењивање удовица и сирочади. Да је смртни грех закидање на надницама. Као решење, којим ће појединачно сваки припадник наше заједнице да сачува менталну стабилност и да са другима оствари међусобну толеранцију, сугерисао је Патријарх Павле увођење верске наставе у школама.

О прва два подухвата можемо говорити у прошлом времену, а о трећем као о актуелном. Поменути подухвати, наравно нису могли да имају потпуне и апсолутне успехе у разрешавању прилика за које су смишљени, јер су се остваривали у сложеним околностима, у којима су учесници имали: различите наследне и стечене културолошке карактеристике, супростављене социјалне и економске класне разлике и разноврсне образовне нивое, који су током сва три поменута периода непрекидно били присутни, само су се у различити периодима наизменично истицали. Јасно је да успеси ових подухвата нису могли да утичу на сваку појединачну особу да због њих буде и лично срећна.

ПАСИВНИ СТАВ ДРЖАВЕ ПРЕМА ОБРАЗОВАЊУ

Све минимално потребне услове, неопходне сваком будућем предузетнику, потребно је остварити на целој територији Србије, па и школе предузетништва.

Србија је заједница која није успела, до сада 2016.године, да обезбеди минимално потребне услове великом броју својих грађана за развој предузетништва, како би се ублажила незапосленост, јер у Србија има:

Лица радног узраста (према међународној дефиницији то су лица узраста од 15 – 65 година) њих је 4.774.135, a запослених је 2.467.27. Ја закључујем, незапослених значи има 4.774.135 – 2.467.273 = 2.306.862 . Овакав поступак сам себи допустио, у нади да је логика дозвољена, и да неће никог вређати.

Према дефиницији коју су препоручиле Уједињене нације, а која је званично прихваћена у свим земљама: стопа незапослености је број незапослених радника подељен са укупним бројем становништва способног за рад (15-65 година): (2.306.862 / 4.774.135 ) x 100 = 48,32 %

Ово значи да је у Србији половина становништва радног узраста незапослена. По питању незапослености статистика је према нама иронична и она показује да се ствари процентуално побољшавају из дана у дан, ово је иначе истина, због негативног природног прираштаја и значајног исељавања.

У великом делу Србије, нарочито у неразвијеним регионима, наша Држава није успела у развоју предузетништва, јер Држава није испоштовала начело равноправности, које је темељ државног постојања и стабилности, у области елементарног школовања које предвиђа усвајање савремених знања од стране ученика, за потребе актуелних услова привређивања. Овај пропуст је настао због непажње надлежних, и неспремности нашег система пред транзицијом, јер је држава дефинисала нове друштвене и својинске односе, који у области економије и привређивања захтевају знање из области предузетништва од целокупног радно способног становништва Србије.

Јасно је, људи се школују да би могли да се запосле, да радом унапређују своју земљу и свој економски статус. Код нас се уче школе, а нечијом недовољном пажњом и даље се прави пропуст, не учи се вештина предузетништва која је постала неопходна зато што је Држава „Уставом Србије “ од 2006.г. (члан 83 и члан 86) дефинисала, личну својину као приоритетну, и из тога је проистекло ново економско опредељење, које предузетништво намеће као решење за успешно привређивање.

Пропуст Државних институција је елементарно непоштовање основних потреба незапослених (њих је 2.306.862, а на евиденцији НСЗ где остварују нека своја права 766.500) да се информишу и допунски науче све што им је потребно да знају о предузетништву, како би могли да се упосле. До сада, сва школовања у вези са предузетништвом обављају се само у Београду и у још неколико већих градова, и то факултативно и несистематично. На овај, нечијом вољом, неодговоран начин учињен је нечовечан поступак према незапосленима, а нарочито у неразвијеним регионима Србије који ни до сада 2016.године, а вероватно и даље, немају веродостојног заступника својих интереса.

Потцењивачки акт, нечовечан и неодговоран, према незапосленима, а најтежа ситуација је у неразвијеним регионима и девастираним подручијима Србије, потребно је хитно исправити, и пружити незапосленима сву помоћ да би се запослили.
Циљ школе предузетништва у оквиру пословне припреме будућих предузетника
Знање из предузетништа мора да буде стандардизовано: разврстано по нивоима, зависно од потреба предузетника, класификовано по неопходним темама, и за сваку тему јасно одређена оптимално потребна количина знања. Тако стандардизовано припремљен програм из области предузетништва, потребно је да се предложи и оствари као обавезан у основним и средњим школама.

Образовање из области предузетништва треба да има за циљ оспособљавање наших људи, да се премосте разлике од правила самоуправног привређивања, које су усвојиле старије генерације и зато у садашњем времену не могу да подучавају млађе, који морају да привређују у новопрокламованим капиталистичким економским условима. Привредне околности у нашем времену посебно захтевају: високи степен поштовања рокова, квалитет у изради производа, поштовање стандарда струке, дизајнирање ради препознатљивости код испоруке готових производа и поштовање пореских обавеза према држави. Све ово захтава потпуну квалификованост и оспособљеност у извршавању производног процеса, успешно тумачење квалитета приликом пласмана, ученост и пажњу приликом уговарања ради ефектне наплате. О свему овоме треба подучавати будуће предузетнике још у школама.

Неопходни пословни захтев нашег времена је самосталност приликом доношења одлука у моменту склапања послова. Наравно, самосталност се стиче искуством, у непрекидним пословним ангажманима. Ову особину, самосталност, треба развијати током школовања, као основ успешног пословања будућих предузетника.

ФОТО:Thinkstock

КОНКРЕТНА АКЦИЈА

Ви, самосвесни и друштвено одговорни, ако нађете да је претходно речено близу истине, Удружење „Свеза Србија дијаспора“ предлаже Вам конкретну акцију: напишите писмо надлежнима, и објасните на основу Вашег сазнања и практичног рада, да је за боље привређивање у Србији потребно образовање из области предузетништва. Надлежних је неколико, јер да би се у овом случају постигло побољшање, потребан је контигент информационо просветних активности: школарцима настава у школама, а вишим узрастима курсеви у општинским центрима, емисије о привређивању на телевизији и чланци у новинама.

Јасно је да само образовање, без других потребних услова, неће бити довољно, али је сигурно потребно, и без њега, немогућ је економски напредак Србије. Остварењем циља из ове акције створиће се амбијент на основу кога ће бити могуће планирање привредног опоравка Србије. По том плану, од садашњих школараца биће створена будућа привредна елита која ће остварити привредни успон.

Пошто је Србија Отаџбина свих нас, размислите шта треба да радите и донесите своју одлуку.

Бранимир Недељковић

Ознаке: Бранимир Недељковић, запошљавање, предузетништво, СВЕЗА Србија - дијаспора, Србија, српска дијаспора, српско школство