Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Ивицино ухо у Бриселу прихвата беспоговорне диктате ЕУ (Берлина). Томино у Истамбулу ослушкује жеље “атлантског ислама”. Дочим, Алесандрово, у Дубаију, прима к знању планове шеика да Панонију претвори у “ђул “ башту. А краљ песка и нафте ових дана мерка и Копаоник. Пропланке премерава на скијама. Приватно.
У међувремену, наслеђена Тадићева политика “без алтернативе” јавности је окачила магарећи реп. Натерала је Србе на понизно узмицање пред “преобликовањем“ Србије у колонију. У шиканиране заробљенике “реалне ситуације“. На миг Ештонове “тројка” пакује кофере, спрема се на пут у Брисел, где ће чути очекивану пресуду око захтева Срба да осим на папиру добију неке стварне гаранције “људских права “ на Космету “хирурга” Тачија. Где Шиптари још нису унели у устав своје фантом државе своје искуључиво право на српске органе. Ваљда извршне судске и законодавне.
То савијање и повијање три кључна човека владајуће коалиције пред неумољивим ултиматумима Германа, које прослеђује Брисел, председник владе назива аменетом “коначног разрешења питања Косова.”. Оставиће га, вели поносно, новим генерацијама.
Биће то бесумње народ модерних робова у јарму “хуманитарног “ неколонијализма. ”Десет година се лаже како је Косово наше” гуди прва виолина владе сугеришући расплет преговора са Приштином. Ради се о човеку који је баш у том времену био у свим коалиционим комбинацијама власти која је “залуђивала“ народ. И први стиснуо руку Тачију. Да није превише спрдачине чак и ако смо медијски затровани алфатоксином а заглухнути лицемерним добошом са међа ове “напредне“ гранитуре квислинга.
Три мускетара „шибицара“
Новокопоновани Еуропејци, оличени у ударној преговарачкој тројци “три шибицара”, понашају се као дресирани. Нагоњени од Брисела и Вашингтона, а подстицани са Босфора кроз форсирање задате “регионализације”, широм отварају Пандорину кутију нових сецесија. Као да су спремни и на одрицање од гаранција дејтона за РС.
Док СНС и СПС узмичу на Косову ДС се, по принципу парамецијума дели на војвођанске “Нове партије” и шумадијске старе. Они ће регионализовати Србију све до оне познате шљиве испод које ће стати сви преостали Срби. И једни и други се куну у нове савезнике, некад старе проверене непријатеље Немце, али и неоосманлије. И проглашавају их по потреби за кључног партнере. Наводно ће нас Германи научити реду и раду, а пре тога Турци погурати њима у Европски загрљај. За таквим аберима наши долазе из Истабула још од Тадићевог вакта. А биће ипак да је сасвим обратно.
Познаваоци најновијих неоимперијалних амбиција Турске, али и историјске тежње моћног партнера НАТО, Ватикана, за прекорачење Дрине (предзиђе кршћанства) упозоравају на големе ризике стратегије овог најновијег балканског рулета нове жутократије која је, каквог ли “изненеђења”, за бирачке масе добила напредњачки префикс.
Јер та иста Турска, један од кључних НАТО савезника САД, одабрана је већ од Зукорлића и окружења обузетог сепаратизмом, (раније од Бакира Изетбеговића) за “заштитника Бошњака“ да их, погађате, штити баш од Срба. У Рашкој, али и у БиХ, где им муслиманска већина натура централну власт (супротно Дејтону). Али, и да их “брани од великосрпских амбиција Београда”, богме.
Ваља овом приликом подсетити на речи милитантног верског поглавара у Сарајеву Мустафе Церића. “Немојте се стидети да кажете да сте Турци“, саветује преко свих минарета својим Бошњацима. Чији је језик као обавезни пренет на территорију дела Србије – некада Рашку сада Санџак.
Суец кроз Мораву
Требало би, пак, Николић и Вучић, који се растржу у планирању фараонских пројеката један од новијих, Суец кроз Мораву, па никлована Шумадија (вероватно је и због тога је Кустурица као противник тог лудила стављен на стуб срама) да мало закоче. Да видимо прво како ће бити наводњена цела Војводина на арапски начин арапским парама да се уверимо како ће нас то Турци “погурати “ у Европу. Како нам је обећано из Истабула. А баш Турска је глатко добила шут карту за приступне преговоре у ЕУ. А да подсетимо, ови велики пријатељи пређашње и садашње власти активно су крајем прошлог века помагали сецесију Босне и Косова и халакали за њихову државност на свим међународним форумима.
Дакле, после промоција Турске за једног од кључних партнера Србије, накачили су се као судбодносни за даљи опстанак Срба и православља и Азербејџан и Емирати. Партнери баш по мери габарита ових постоктобарских гусара у политици, окупљених у транзиционом походу на Србију. А све под лажном заставом демократије и слободног тржишта, прикључули су им се о СПС СНС – самопрокламповани чувари националног интреса.
А политички салдо, посебно од када се кренуло путем Тадићеве “Декларације из Истамбула”, коју као приљжни трагач следи и нова власт, већ је крцат смртоносним “отпадима”. Од лажи до фарисејства, од издаје до бруталне корупције. Све је више тврдњи да је наметнута медијскла слика о “борби против корпције”, коју води потпреседник владе, министар одбране, утамничења, коодинатор силе јавне и тајне, уаправо потемкинова кулиса.
Та шарада (ороченог трајања) док не падне и север Косова треба истовремено да сакрије од одговорности главне актере корупције из прошле гарнитире на власти. Од председника, који једноставно не може као капетан насукане лађе избећи одговорност, па на даље. До премијера, министара па тек онда тајкуна “сарадника” злочиначког удруженог подухвата пљачке Србије
У том криминогеном окружењу за чијег вакта је из Србије изнето 50 милијарди долара Мишковић коме је до далњег продужен притвор и компањони изложени су као медијски осољена жртвена “јагњад” за роштиљ на српском политичком вашару. А маси опијеној понуђеним укусом обећане освете прљавим богаташима (кад већ под шатром нема леба ) сецикесе и партијски џепароши отимају последњи “крајцар” из већ празних џепова. Али опсена неће још дуго. Као и на сваком вашару.
У међувемену РТС, Б92, пре свх, па таблоиди позивају на носталгију према гробници Србије, Југославији. Б92 велича улогу Броза, врховног гробара, са станом у Кући цвећа, чак нуди изгладнелој већини кулинарске серије типа Султан, детаље о гастрономском животу фараона на његовом двору. Прича надахнуто о царском расипарању, лепоти и дружењу са светским џет сетом и масонеријом. Еј и краљица је на списку па Ричард Бартон и Лиз Тејлор. Светски, нема шта.
Да се то неко не спрема да ускочи у папуче највећег сина. У оваквој Србији не би било чудо да успе. Тим пре што је страном фактору потребан баш такав тип наизглед беневолетног “брижног” тиранина какав одговара од вајкада балканском политиканству. Где никада фрак до краја није успевао да прикрије ни “интелеигенцији “ ни политичким параполитичарима празилук који вири и дан данас.
И тако Војвода , као председник и придружени, по моделу пропале две Југославије од Србије по истом “шниту” “братства и јединства” праве и трећу. Из које ће, под надзором Брисела и НАТО али и придруженог Истамбула, легално, уз међународну подршку, сличну оној већ примењеној на Балкану, па редом у Азији и Африци, продати “своје“ парче Србије сви који сада себе оглашавају као “еврорегијске мостове”.
Једном ћупријом газдује војвођански, а другом санџачки аутономаш. Аферим. У међувререну спискане су паре од оних 0,6 за културу да Милански едикт окаче на капије Ниша где је укупно две недеље по рођењу боравио цар Константин. И никад више Први у Римљана цар хришћана.
“Екуменски” прозелитизам
А ради се заправо о провидној тракалици нарученој из Ватикана да нам кроз ову предимензионирану представу ували оправдање што су православни и они који их представљају, све следећи политику евроекуменизма, скоро нем на одлазак у руке Албанаца највеће светиње светосавља, косовског заветног ђердана цркава и манастира православних, светосавских.
А божјом вољом, баш сада, сазнајено за сву опакост јереси и греха унутар Ватикана самог, из кога је морао да притиснут “правима хомесексуалаца” и њихових банкара побегне доскора актуелни немачки Папа. Јел то пут који нам ваља следити кроз екуменски “дијалог“.
Нема више алибија. Милошевић и Ђинђић прекјуче, Тадић јуче, Николић данас, морали су, и морају знати куда, по какву цену и са којим гаранцијама се иде мечки на рупу. Јер, после свих искустава, јасно је једно. Седањем за сто у чијем се кругу игра смртоносни балкански рулет, са пиштољем у руци Вашингтона, немогуће је, то је питање времена, заобићи концепт коцкања са судбином. Поготово на балканском бурету, поготово што у овом рулету нема добитника, осим његовог организатора.
Укратко, планере растурања Југославије и данашњег полома Србије, које величају свакодневно овдашњи медији под брњицом, још почетком седамдесетих интересовало је само једно. ”Шта после Тита?” Ту је, пре свега, била кључна процена да “Русија под било каквим сценаријима неће ризиковати европски, па светски рат у спречавању америчког сценарија за Балкан”. Показало се тачно као и да ће у надгорњавању дебелог Словенца, везаног за немачки БНД (тврди ЦИА) и војних обавештајних структура гурнутих у руке Ленглија још од 1948. (тврди ЦИА) бити отворена бреша за распад СФРЈ. А Србија је постала идеалан миље страних служби за вршљање и реализацију свих припремљених планова у ораганизовању злочина на терет српског народа, где је заправо сахрањена, рекло би се заувек и мрачна тајна о Сребреници.
Од праве истине сви беже као ђаво од крста.
Изненадно пуштање генерала на слободу после пресуде на 27 година робије пре личи на дил и некакво дефинитивно закопавању правих сазнања о мрачним поглављима самодеструкције СФРЈ, па Србије, подстакнуте предходно споља, него на “освешћење“ Хага. Уосталом, остаје тек да се види каква ће бити тежина свих сабраних и приписаних грехова ојачаних “ сведочењима “ И нагодбана у пресуди у будућим Младићу и Карџићу којима РС дугује настанак. А коју управо преко најављеног “Босанског пролећа“ и покушаја обарања Додика гурају у исламско море.
У том крваваом каламбуру око Сребренице, у чије је тајне био посвећен бивши командант генералштаба, једни актери у паралелним формацијама и њиховим тајним штабовима носили су и дресове са кокардом, а други свеже пропране од петокраке. Трећи сегмент бивших титоиста извукао се из “рата у коме нисмо учествовали“ и ступио у редове НВО новог поретка
Превиђајући свесно пуни смисао суицидалне представе потонућа и дезинтеграције пљачке Србије у којој су Милошевић и Ђинђић због непоштовања сценарија до у танчину платили главом, настављају да се смењују на власти заплашени послушници и бивше левице и “екстремне” деснице. Настале од исте левице.
Два су то политичка крила истог корпуса чија је кичма наслеђена из безбедносних структура Брозове антисрпске Југославије. Убрзано и после рушења Ранковића портпуно гурнута у руке (неоусташких) кадрова. Како сазнајемо тек ових дана егезекутор ере поститоизма Стане Доланац, кога је Јованка према медијима недавно крстила именом “нациста“ био је плаћеник БНД-а а убице са његовим легитимацијама касније су промовисане у српске патриотске хероје. О темпора о морес. Зато смо, где смо. И територијално и духовно.
А знали смо или смо ваља требали знати, пре пада зида, да у америчким и британским плановима нема места за пријатељство. Још мање за дугорочно савезништво, лојалност или захвалност. Да није можда данас другачије са Турцима који се “на коњима враћају на Балкан“, како то симболично обећа турски министар Давутоглу. Доживеће они међу нама, који претрпе понижења необјављене окупације, а практично су данас немоћни посматрачи, да и ову власт Вашингтон и поданичка “квинта” и опорављени болесник са Босфора, виде као презрене, а само је питање времена и потрошене извршиоце.
Недодирљива каста
Такву улогу, свесно или не, нека суди историја, одиграли су Срби саборци Броза, у које се још куне пола Србије, а њихови потомци из инкубатора титоизма данас су недодирљива каста било да су “демократе” или “ социјалисти “ или преумељени “ монархисти “ из деведесетих костимирани четници Драшковића и војводе Шешеља.
Неки, показало се, имају краћу а неки дужу употребну вредност, искључиво на бази количине штете и пометње које су у стању да направе на геополитичкој територији, интересантној за НАТО империју. Тамо где ће се под маском заштите људских, посебно мањинских права, формирати протекторати, какав је данас ова територија, без трајно дефинисаних граница.
Али трезвенији, а њих је све више, препознају у тој тарапани свесно приморавање дворских интелектуалаца и новинара и преобраћеног дела опозиције да се као алиби укључе у “освежену” гарнитуру “напредне” власти, предвиђену за коначно решење. Они имају понуду да буду, уз пратеће бенефиције и синекуре, наследници “спаљене земље”. Својим присуством у завршници докрајчења Србије требало би да остану последњи “запљунути” у игри балканске “шуге”.
Ал, и ко ће сада мислити на државу. Сада , када треба нахранити халапљиву ЕУ Немачку и молоха коме се Берлин клања – НАТО. Ко ће их умолити да не захтевају после Косова и Војводину. И све што је још планирано. Ево председника који најављује промену устава како би се каква таква Србије лакше опарала до краја. А у интервјуу египатским новинама “препознаје“ у преводу на енглески признаје Косово као спецификум, уверава да ће народ то одобрити чим промене устав. Па то је политички државни удар о коме нико није обавестио уснулу Србију. Па зашто тако господо бивши другови.
Ваљда су им руке у оковима досијеа који сведоче о “бенефитима” владања. Кажу да тако хватају мајмуне у Африци јер по цену губитка главе неће да пусте плен. Па тако падају у руке ловцима чији долазак (не) вољно грамзиви преко сваке мере сачекају. Са шаком заглављеном у тесном отвору.
Тврди се међу експертима да је овај сој политичких и економских шарлатана, који деценију влада Србијом, лабораторијски створен. Углавном су то “дошколовани” кадрови из инкубатора Титове врхушке, па курсисти Фулбрајата, Сороша, али и Кумровца, које је у први план избацило “сналажење“ током увођења санкција САД. Сви они забетонирани су као нова елита “демократије” после 5. октобра.
Предодређени су да све све драгоцене делове територије и ресурсе Србије, када на миг буду банкротирали због “немогућности да врате позајмљене милијарде долара”, на име намирења пренесу у власништво страним зеленашима.
Нација у нестанку
Пробудићемо се, тако, у туђој кући, до јуче нашој, са ланцима поименичних, али и државних дугова и бићемо потерани да са статусом робља диринчимо за газде своје бивше домовине. А требало је “само” пет векова да је ишчупамо из руку османских “заштитника“.
Осим, ако не схватимо сву озбиљност дуготрајних планова непријатеља и прозремо до краја наметнуте стандарде новоговора глобализма о тобожњим “теоријама завере”, док нам се оне догађају као СТВАРНОСТ и уходана ПРАКСА неоимперијализма и неофашизма. Ко је заборавио “милосрдност анђела” нека погледа Сирију данас, Либију јуче, Египат пекјуче. Нека замисли Иран сутра.
Ако наставимо и даље слугерање наметнутом моделу “политичке коректности”, а то је искључива обавеза једне стране, оне беспомоћне пред силеџијама који разарају друштво, морал, породицу, намећу гнусне стандарде најгорег западног треша и политичке непринципијелности, постаћемо нација у нестанку која пуни бисаге рекеташима, осведоченим хегемонистима.
Заправо, проблем за Србију и Србе, који су без заштите, не од јуче, већ готово цео један век и јесте у томе што су је њени вајни пријатељи, “заштитиници“, напуштали у свакој за њих опортуној прилици, а да је историја о томе ћутала, онда када је била дужна да проговори.
На Крфу остављана да крепава од глади, слали су јој толико слављени Французи фалш муницију за пробој Солунског фронта, Енглези и Амери бацали под гусенице Хитлерових тенкова, да успоре панцер дивизије (није се баш бунила ни Москва), бомбардовали на Ускрсе под фирмом ослобађања, свесно превиђали и Јасеновац и масовне егзекуције у Шумадији, Срему и Београду, уприличене са њиховим пуленом Брозом. Прогледали му кроз прсте Голи оток, за који су све време знали, направили крајем прошлог века од Србије експериментални полигон за “хуманитарни” неоколонијализам.
Ни деведесетих преломљена Русија није у тој српској голготи пропустила да преко Јељцина, посебно Черномирдина, направи за себе пазар на српској грбачи. И ето нас од 5. октобра 2000. у шаци српске инстант елите, доведене ружичастим ударом у садејетсву домаће издаје и иностране стратегије. То што они имају моћног заштитника, уопште не значи да Србија има ослонац за опстанак у историјским границама. Напротив, то је пресуда Србији, како поручују аналитичари из Москве “да је осуђена на разбијање” и нестанак прво као држава, па онда и као колевка већинске нације. Може ли Москва да уважи реалност да је рушењем српске капије за исток пут на њихову страну отворен вековном непријатељу. Видећомо. Сачекаћемо и то.
