Прочитај ми чланак

„Србија је безбедна земља, предузимамо озбиљне кораке“

0

Београд -- Србија је безбедна земља, а томе је допринела озбиљна и одговорна политика Владе Србије, поручио је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић.

stefanovic

„Када су се појавиле прве назнаке у региону, ми смо почели да предузимамо озбиљне кораке да подигнемо ниво безбедности наше земље. Нисмо чекали да се нешто догоди“, рекао је Стефановић за ТВ Пинк и додао да МУП у сарадњи са партнерским службама прикупља све потребне податке.

Стефановић каже да је појачана контрола саобраћаја, као и сумњивих лица која бораве на територији Србије, те да полиције више има на местима где се окупљају грађани попут тргова, тржних центара…

„Обавили смо разговоре са људима који организују манифестације, који се баве безбедношћу тих центара, да им скренемо пажњу шта би могло да подигне аларм и на шта би требало да обрате пажњу“, истакао је министар.

Важно је, каже Стефановић, што се ради на томе да се предупреде сви они који мисле да могу да угрозе безбедност грађана Србије.

„Наше снаге су спремне на реаговање и деловање. Надамо се да ћемо у сарадњи сасвим партнерским службама успети да одвратимо све потенцијалне нападаче, да нико не размишља отоме да грађане на било који начин угрози“, рекао је Стефановић.

 

8 коментара “„Србија је безбедна земља, предузимамо озбиљне кораке“

  1. NGO_Informer каже:

    Rat se uselio u kuće

    Kako se medijska agresija pretvara u nasilje nad ženama

    Krajem prošle nedelje u Skupštini Vojvodine, u organizaciji Pokrajinskog zaštitnika građana – ombudsmana, održana je konferencija na kojoj se, između ostalog, iz ugla bezbednosti referiralo o nasilju u porodici i prema ženama.

    Veoma je interesantno uvesti koncept ljudske bezbednosti u razgovor o nasilju nad ženama. U pitanju je podsticajan koncept, koji nam omogućuje da detektujemo koje to vidove ili nivoe bezbednosti podriva ovaj vid nasilja. Meni se čini da od sedam vidova, nasilje najdirektnije podriva tri – ličnu, ekonomsku i političku bezbednost žena.

    Ličnu bezbednost podrivaju fizička i psihička invazija – šamaranje, šutiranje, pretnje, omalovažavanje, ponižavanje, itd. Ekonomska bezbednost žene je ugrožena kada joj partner ne dozvoljava da se zaposli ili joj, ako je zaposlena, oduzima zaradu, kontroliše kućni budžet i na taj način je drži u mizernom stanju i čini ekonomski potpuno ovisnom. Politički aspekt bezbednosti je naročito zanimljiv i na njemu ću se zadržati.

    Počeću sa primerom iz privatne historije. Kada sam, svojevremeno, pravio intervju sa Lepom Mlađenović, ona je u jednom trenutku izjavila da su njene saradnice, a one su radile na SOS telefonu, uočile da nasilje nad ženama počinje da raste tokom emitovanja Dnevnika 2.

    Stariji sugrađani se sećaju da je Dnevnik tokom 90-tih godina imao specijalne dodatke, te da su u njima prikazivane užasne scene sa ratišta i distribuirane morbidne naracije. Cilj tako ustrojenog Dnevnika nije bio da informiše gledaoce, nego da ih emotivno uznemiri, rasrdi i probudi u njima želju za osvetom. No, kako su neprijatelji nacije bili daleko, želja za osvetom zadovoljavala se nasiljem nad ženama – tom, kako mi je Lepa Mlađenović tada rekla, prvom i pravom neprijatelju junačkog borca za nacionalnu stvar.

    Pitanje glasi: zašto se agresija, podstaknuta medijskom propagandom, okretala prema ženama? Nekoliko je elemenata u igri: prvo, rat je muška stvar, a nacija je muško bratstvo, i tu, jednostavno, nema ni prostora za ženu, ni potrebe da se ona meša u muške poslove; drugo su politike identiteta. Marina Blagojević je u jednom prilikom istakla da su politike identiteta odigrale ključnu ulogu u ideološkim pripremama za rat, da su se u srži te politike krile rodne razlike i da su one, te rodne razlike, etnizovane, što je umnogome olakšalo da se agresija preusmeri na žene i, treće, žena nije uvučena samo u procese etnizacije, nego i pozapadnjačenja. Žena je, kaže Blagojević, pozapadnjačeni Drugi. U imaginaciji mizoginog srpskog ratnika, Zapad je simbolički kriminalac i uzurpator najvišeg ranga. On ne želi da nam otme samo deo teritorije, nego želi da nam ukrade i identitet.

    Podsetimo se da su u Srbiji žene, a ne muškarci, vodile (i vode) nevladine organizacije čiji je antiratni stav bio nesumnjiv. Ta činjenica ne bi trebalo da nas posebno iznenađuje. Rat u bivšoj
    Jugoslaviji je bio, po rečima Rade Iveković, projekat bratstva, a ne sestrinstva. Nacionalni heroji su skoro uvek muškarci. Nacija bi propala, da nije muške hrabrosti. Muški pripadnici nacije su braća i
    među sobom su jednaki, ali njima, kaže R. Iveković, niko drugi nije ravan. Pošto ljudska prava, nenasilje, tolerancija i civilno društvo nisu područja na kojima bi se tradicionalno dokazivala muškost, ona su, stoga, lako prepuštana ženama, slabićima i „pederima”.

    Binarni mehanizmi: rat-mir, muško-žensko, bratstvo-sestrinstvo, kao i njima slične razigrane dualističke suprotnosti, pogoduju sukobima. Kraj rata, međutim, ne znači i kraj nasilja. Nasilje, lišeno
    masovnosti i ratne brutalnosti, migrira sa fronta, prelazi kućni prag i nastavlja da živi u odnosima muškaraca i žena, bračnih i vanbračnih partnera. Tako porodični dom, upozorava Teri Dejvis, postaje za ženu veoma nesigurno mesto za život.

    Od 80-tih godina, a posle izveštaja Palmeove komisije, uočavaju se promene i u samom konceptu bezbednosti. Tradicionalno vezan za državu, naciju i granice, ovaj se koncept sve više okreće ka građanima. Bezbednost više ne referira samo na državu, već i na pojedinca, pa treba, ako je naglasak na bezbednosti žene, odgovoriti na pitanje: kako zaštiti ženu od nasilja i nasilnika?

    Postoje, u suštini, dva odgovora na ovo pitanje: prvi odgovor adresira prosvetiteljske metode i moralnu apelaciju, odnosno delovanje na svest pojedinca, kako bi se vremenom promenilo njegovo ponašanje. Drugi odgovor su institucije.

    Šta su institucije? Najjednostavnije rečeno – institucije su pravila. U Stokholmu je pogrešno parkiranje veoma skupo, pa su vozači prinuđeni da vode računa gde se parkiraju. U Japanu i Americi studenti ne prepisuju, jer znaju da se na ispitu ocenjuje znanje, a ne dovijanje i da su sankcije za prepisivanje veoma rigorozne. U Srbiji, kada muž pretuče ženu i ona se obrati lekaru, lekari, iako su na to obavezni, ne prijavljuju uvek počinjeno nasilje. Dakle, institucije kašlju. Ako institucije ne funkcionišu, one stvaraju podsticaj nasilnicima da nasilje ponove, a ženu osuđuju da ga trpe.

    Zašto institucije ne funkcionišu? Već smo naveli dva bitna elementa – prvo, pravila se krše, jer izostaju sankcije i, drugo, kad izostaju sankcije kod nasilnika se kreira uverenje da je sve dopušteno. Pravila, međutim, postoje baš zato što nije sve dozvoljeno. Ne možete se ponašati kako hoćete i imati vladavinu prava. Te dve stvari, jednostavno, ne idu skupa. Poseban problem je što kršenje pravila pozadinski podržavaju tradicija i autoritarna politička kultura. Tradicijom posredovana slika žene je mračna i vrlo nepovoljna – žena je remetilački faktor, oličenje nepredvidljivosti i zla. Ženu, glasi jedna srpska poslovica, treba tući, jer ko ženu ne bije, čovek nije. S druge strane, autoritarnost srbijanske političke kulture ženi unutar porodice namenjuje ono
    mesto koje podanik u državi zauzima u odnosu na suverena. Navodno inferiorna i u svemu podređena mužu, žena mora ne samo da trpi njegovu mušičavost nego se mora uklopiti i u njegovo rigidno viđenje rodnih uloga.

    U istraživanju koje je Viktimološko društvo Srbije sprovelo 2010. godine utvrđeno je da je nasilje u porodici veoma rasprostranjeno u Vojvodini. Ovakav istraživački nalaz iznenađuje samo one koji gaje mitologizovane predstave o Vojvođanima i Vojvodini. Istraživanjem je detektovana i veza između sukoba i netolerancije na širem društvenom planu i nasilja u porodici. Multikulturalističke gusle ozbiljno škripe: razlike vezane za nacionalnost partnera važan su faktor viktimizacije žena. Ohrabruje činjenica da veliki broj žena prepoznaje nasilje u porodici kao vid kriminala. Obeshrabruje, međutim,visok nivo nezadovoljstva radom državnih organa i institucija, čiji predstavnici omalovažavaju, podcenjuju, okrivljuju žrtvu i prema njoj se odnose inertno, nezainteresovano i neempatično.

    Ako želimo da se nasilje nad ženama svede na najmanju meru, onda je dosledna primena pravila prvi korak koji na tom planu treba da učinimo. Dakle, kršenje pravila mora biti sankcionisano. Izostankom sankcije gubi se smisao pravila i šalje poruka da je nasilje nekažnjivo. Time se nanosi šteta ženama, a siledžijama pruža prilika da nastave sa violentnim ponašanjem. Za počinjeno delo nasilja treba da odgovaraju oni koji su ga počinili. Tu se, međutim, razgovor o odgovornosti ne može okončati. Krug odgovornih mora biti proširen i na one koji ne primenjuju pravila i dopuštaju da se ona nekažnjeno krše. Banalno je reći da će u odnosima između muškaraca i žena uvek biti elemenata nasilja, ali od banalnosti te činjenice odvratnije su samo racionalizacije koje pogoduju nasilju, a odgovornost za njega adresiraju na ženu.

    1. Simerijanac каже:

      „Lebac sutra ne šaljite…“
      Autor: mondo.rs
      Jedan od najstrašnijih događaja u Drugom svetskom ratu dogodio se 1941. godine u Kragujevcu, kada je streljano više hiljada Kragujevčana, među kojima su bili i đaci i njihovi profesori. Srbija ne zaboravlja!

      Poruka koju je knjigovođa Jakov Medina napisao, a koja je glasila: „Lebac sutra nemojte poslati“, izaziva jezu.

      Naizgled samo informativna, a ustvari više nego tužan oproštaj od života i nemoćno mirenje sa onim što je neminovno.

      Oktobra 1941. godine Nemci su u Kragujevcu izvršili masovno ubistvo. Streljano je oko 3.000 ljudi. Među njima i đaci i profesori. Jedan od nastavnika, koji je zagrlio dete koje je stajalo pored njega, pre nego što su ga meci presekli po telu, izgovorio je: „Pucajte, ja i dalje držim čas!“.

      Nemački okupatori su, kao odmazdu za pogibiju deset svojih vojnika u napadu partizana 16. oktobra 1941. na 3. bataljon 749. pešadijskog puka Vermahta, u Šumaricama 21. oktobra streljali 3.000 stanovnika Kragujevca i okolnih mesta, među kojima i 300 učenika srednjih škola i šegrta, kao i 15 dečaka, čistača obuće.

    2. NGO_Informer каже:

      Poznata je mi ta priča.

    3. Simerijanac каже:

      И нама је.
      И на само она, на жалост.
      Има таквих прича и превише.

  2. Uglješa каже:

    Наравно да је Србија најбезбеднија земља.Све наше снаге безбедности су од самог старта укључене или боље рећи учествују у криминалним радњама са разноразним криминалцима,а и са политичарима.Снеге безбедности све знају.Онај ко има информације влада ситуацијом,а ко нема тавори у мраку.Не говоре џабе за Србију-ПОЛИЦАЈСКА ДРЖАВА-А то што се понегде чује неки крикчић,или јаухчић,што неки џипчић одлети у ваздухчић итд,па о нечему се мора и причати.

  3. xyz каже:

    Др ДАНИЦА ГРУЈИЧИЋ ИСКРЕНО О ПОСЛЕДИЦАМА НАТО БОМБРАДОВАЊА: „Не дају нам да кажемо истину!“
    25 децембра 2016

    Малигне болести су у Србији готово три пута учесталије него у свету: код нас се на 100.000 становника региструје 5.500 оболелих од различитих врста карцинома, а у свету 2.000! Само од леукемија смртност је од 2002. године повећана за чак 139 одсто. Број оболелих од карцинома код нас сваке године расте за два одсто, а у свету за 0,6 процената. То је последица бомбардовања! Младима којима смо оставили овакву земљу и све проблеме са којим се сусрећу, оставили смо и проблеме о којима не смемо да причамо, и за које не смемо да тужимо зликовце који су их створили. Срамота!

    Овако за „Новости“ говори професорка др Даница Грујичић, један од наших најбољих неурохирурга, начелник Одељења неурохирургије у Клиничком центру Србије.

    На последице бомбардовања СРЈ, 17 година касније, док стручна јавност, са изузетком проф. др Слободана Чикарића, председника Друштва Србије за борбу против рака, углавном, „заобилази“ ову тему, проф. Грујичић упозорава на друштвеним мрежама, у видео-прилозима, на јавним трибинама…

    * Многе ваше колеге тврде да ћуте зато што се пораст оболевања од рака у Србији не може директно довести у везу за бомбардовањем?

    – Чињенице су ту. Сведоци смо свакодневно појаве све већег броја солидних тумора који се јављају 15 до 20 година након бомбардовања. Поред тога што се јављају у већем броју, тумори су и агресивнији и то је разлог што се по смртности од малигних болести налазимо у самом врху Европе. Само старошћу популације и пушењем се то не може објаснити.

    * Шта вас подстиче да сада указујете на последице НАТО бомбардовања 1999. године?

    – Начињена је огромна штета животној средини. У Србији је 1999. године почињен екоцид, штетне материје, не само осиромашени уранијум него и бројни продукти постројења хемијске индустрије која су бомбардована отишли су у великим концентрацијама у ваздух, воду, земљиште и ушли у ланац исхране. Грађани Србије о томе не знају ништа, пре свега зато што власти до сада никада нису о томе говориле. Подаци постоје и неопходно је да грађани Србије знају колика и каква штета им је нанета.

    * Зашто?

    – Ако ни због чега другог, онда бар због превентиве. Све власти Србије од 2000. су се огрешиле о становнике ових крајева јер нису никада формирале никакву комисију од независних стручњака, опремиле их одговарајућим лабораторијама и омогућиле да нам тачно кажу шта је загађено, а шта не. Понашање НАТО је било недопустиво, пре свега зато што су бомбардовали сва хемијска постројења која су се налазила на мапама хазарда, што значи да су била уредно обележена. Намерно су их гађали, што је само доказ да је њихова намера била геноцидна – загадити животну средину грађана Србије.

    * Да ли због тога што говорите трпите неку врсту притисака?

    – Не. Нисам никада трпела, а ни сада не трпим никакве притиске зато што причам оно што мислим.

    * Неке ваше колеге, међутим, тврде да се читава прича о последицама НАТО бомбардовања преувеличава, и да се осиромашеног уранијума који је тада бачен у Србији треба плашити „таман колико кобри и крокодила“.

    – То су људи који не знају шта је канцерогенеза и како рак настаје, па о томе не треба ни да причају. Штета је нанета у тренутку када је било бомбардовање, то је оно што тврдимо ми који се залажемо за истину. Алфа честице су ушле у наше организме и штета је направљена. Њу јесте тешко, али није немогуће доказати. Уместо да се сви залажемо да се то испита, постоје колеге које покушавају на све начине да докажу супротно. Који су њихови мотиви не знам. Да је у питању жеља за истином, сумњам.

    * Да ли вас као лекара који се свакодневно суочава са оболелима од најтжих тумора, и лично, такви ставови вређају?

    – Свако има право на своје мишљење као и право да доказује оно што говори. Не вређају ме људи који не знају шта је канцерогенеза.

    * Чини се да смо 17 година касније некако, бар у већини, постали помирљиви, као да су нас бомбардовали „шареним бомбонама“.

    – „Проблем“ са грађанима Србије је што и поред најгоре могуће пропаганде, већина, ипак, мисли својом главом и има одличан осећај за праведност. Сматрам да већина грађана Србије слути шта је овде урађено и зато и не верује „званичницима“. Поред тога, постоји нешто што се зове и лично искуство – не само малигне болести, у порасту су и аутоимуне болести о којима нико не говори, па онда и све већи број парова који се лече због стерилитета…

    * И све то се може директно повезати са бомбардовањем?

    – Наравно да није само бомбардовање криво за све, али је његов удео у свему овоме и те како мерљив. Налети НАТО авијације су потрошили кисеоника колико сва жива бића у Србији потроше за 50 година, из свог природног лежишта је избачено око 3,8 милијарди килограма земље. Сад се питајте одакле оволико клизишта. Само три тоне живе је отишло у Дунав, 165 тона флуороводоничне киселине…

    * Да ли, онда, последице те еколошке катастрофе излазе и ван граница Србије?

    – Пошто из Дунава добијају воду и поједине чланице НАТО, као што су Бугарска и Румунија, очито да и унутар НАТО постоје значајније и мање значајне земље и нације. Ћутање о свему овоме одговара само НАТО плаћеницима, оним несрећницима којима је сопствени џеп важнији и од државе, и од нације, и од комшија, као и самом НАТО, јер ако се о томе не говори нема ни одштете коју би ти зликовци морали да плате и не само нама, већ и Ираку, Сирији, Либији…..

    * Ви се залажете за формирање неутралне комисије која би испитала последице бомбардовања?

    – Само неутрална комисија састављена од домаћих и страних стручњака би могла да пружи све информације. Људи од струке се нигде у свету не плаше да кажу своје мишљење. Најбољи пример за то вам је Сенегалац Бакари Канте који је у априлу 1999. био у Србији и написао извештај за УН који је касније склоњен од очију јавности, где је јасно рекао да је направљена еколошка катастрофа. До тих података је накнадно дошао амерички новинар Роберт Парсон, коме можемо да захвалимо што уопште било шта знамо из тог извештаја.

    * Шта таква комисија може да уради?

    – Није довољно само формирати комисију, уз комисију мора ићи одговарајућа лабораторија која ће бити у стању да анализира све што је потребно. Комисија мора имати одговарајући буџет, јер анализе одређених хемијских материја нису увек јефтине. Према томе, Србија мора имати лабораторију која је у стању да идентификује сваку супстанцу, да се не би понављала ситуација као са афлатоксином пре неку годину. Само тако ће формирање комисије имати смисла. Баз тога, комисија не може много да уради.

    НЕБЕЗБЕДНА МЕСТА ЗА ЖИВОТ

    * Последице бомбардовања по животну средину и становништво не могу се, ипак, тумачити само кроз утицај осиромашеног уранијума?

    – Уништавање нафтних складишта је довело до ослобађања огромних количина угљен-диоксида, али и посебне групе високо канцерогених једињења која представљају полицикличне ароматичне угљо-водонике. Повишене количине диоксина и фурана су регистроване чак у Тракији у Грчкој у априлу 1999. У Баричу је у Саву испуштено 165 тона флуороводоничне киселине. У Панчеву и Новом Саду у Дунав је отишло три тоне живе. Србија и Црна Гора су представљале један од шест европских центара разноврсности, а многе животиње и биљке које нису биле угрожене пре бомбардовања, то су постале. Нови Сад, Бор, Крагујевац и Панчево су проглашени небезбедним местима за живот.

  4. Srele каже:

    Blago nama, Nebojsa Slina ce nas sacuvati! hahaha

  5. МатерВамИздајничкуАнтиСрбску каже:

    “предузимамо озбиљне кораке“

    Једине озбиљне кораке које би могли предузети је да вас политичарску банду растерамо и то уусранинм тољагама!
    Али не да нам НАТО да то урадимо.

    А сви остали кораци нису довољно озбиљни!

    Мислећи на сигурност увезли сте десетак хиљада муслимана у Србију које сада неће нико!
    Сада они нити могу у ЕУ нити желе назад а већ се други припремају да долазе у Србију!

Коментари су затворени.