Ако пристанемо да будемо Западни Балкан, пристајемо да будемо и проблем и у проблему

Овај текст се неће бавити настанком и нестанком Југославије нити разлозима за настанак и нестанак. Југославије нема, и више је никад неће бити. Као ни Отоманске Империје. Нити ће Велика Британија од америчке колоније опет постати колонијална сила.

Овај текст је посвећен веома масовној популацији (можда чак и до два милиона наших грађана) која не пристаје на нестанак Југославије. Они то из дна душе одбијају. То су људи који живе у сећању, а не у стварности. То је фиксација, којој је све подређено. Они су Југословени и без Југославије.

Има ту разног света. Наивних, који су веровали у братство и јединство, који су веровали да покојни Тито финансира Југославију из свог џепа, а не на рачун поколења. Многи су једноставно тада били млади, па им је све било „розе“, тако да сада старачке проблеме и зловољу везују за нестанак Југославије.

Има ту и нимало наивних. То су углавном деца припадника „ослободилачких“ „ударних“ и „пролетерских“ бригада. Зашто се припадници тих бригада, нарочито руководећи слој, није вратио кући након победе над Трећим рајхом, и шта су све радили након победе, сада није тема.

ЧОПОР И ЧАРШИЈА

Тема је да су то готово сви тајкунски „бизнисмени“, многи криминалци по затворима и „белим књигама“, па и гробљима, многи политичари који су у кући бројали дане када ће да наступи демократија, деца разних што војних што полицијских генерала, адмирала, високих службеника, разних служби безбедности и слично томе.

Та деца, многа школована иностранству о државном трошку, данас кроз спрегу новца, политике, полиције, криминала и медија претстављају елиту која је готово разорила морал у друштву (државу је давно демолирала).

То није истинска елита, која је међу собом повезана било каквом идејом или идеологијом. То је чаршија, међусобно повезана законима чопора. Плен је њихов врховни принцип.

Насупрот „успешних транзиционих хероја“, налазе се деца тих исти родитеља, али која се нису снашла у смутном времену, па су фрустрирани, бесни, и за све су им криви „великосрпски национализам, шовинизам, фашизам и, наравно, Слободан Милошевић. Он им је угасио задње лампице. Мржња је велика, велики је број тој Јe suis татин син“, тако да модератори на сајтовима B 92, Peščanikа, E-novinа морају да раде у три смене. И није уопште важно, да ли се ти изливи мржње слушају или гледају од почетка, средине или краја. Као порно филм. Није важно ни да ли су ти изливи само унутрашња потреба или је и то плаћено преко „невладиних организација“.

ЗАГРЕБ, ГЛАВНИ ГРАД СРБИЈЕ?

Пред нама је, на основама претходног погледа на свет, велика претња. Да се укључимо у „регион“. Шта то значи, још не знамо, али знамо да смо географски дефинисани као Западни Балкан (што није тачно), где је већ смештена Хрватска (што је тачно). Загреб нас већ свакога дана разним смицалицама већ обавештава да нас пут у Европу води преко Загреба. То ће рећи да ће они да нам дају домаће задатке и да ће они нас оцењују. И једног лепог дана, јако ћемо се обрадовати што је Хрватска пристала да Загреб буде и наш главни град. Тада ће ваљда почети да се отварају преосталих 35 поглавља.

Важно је знати да смо ми Централни Балкан, отприлике на пола пута између Трста и Одесе. Београд је на ушћу Саве и Дунава, стратешке тачке која се једино броји на том делу Балкана у војним наукама West Point-а. Они сигурно знају шта је то стратешка тачка.

Ако пристанемо да будемо Западни Балкан, пристајемо да изгубимо централно место на Балкану, а ушће Саве у Дунав остаје у међупростору између Источног и Западног Балкана, такорећи као ничије. Као није битно.

Притисак је очигледан. У Европи унисоно говоре о Западном Балкану, где и нас придодају. Наши политичари, почев о Бориса Тадића, хладно преузимају ту терминологију, а не кажу нам шта то значи (вероватно ни сами не знају, него понављају као папагаји). Дакле, пропаганда је непогрешива и континуирана. Реториком нас уводе у референтни систем са Хрватском, а, ако затреба, ту су и авиони.

Оних, отприлике два милиона што наивних што ненаивних као од шале ће прихватити да уђу у „регион“. Једни дакле из наивности (да опет све виде „розе“), други због могућих нових „комбинација“, а трећи из ината „великосрпским националистима, што ће рећи из тешко објашњиве мржње према сопственом народу.

О томе нам ваља да озбиљно размислимо. Сваки пут има и свој први корак. Дакле, хајде да отворимо карту и покажемо прстом на ком делу Балкана се налази Србија. Кад то схватимо, можемо да идемо даље.

Аутор је члан Политичког савета ДСС

(Нови Стандард, Марко Поповић)

Ознаке: Југославија, Марко Поповић, Тито, „Балкан”