Прочитај ми чланакСрбија рачуна на проширење војно-техничке сарадње са Русијом у различитим областима – посебно у војно-ваздухопловној сфери. То је био лајт-мотив конференције за штампу коју су организовали у Београду представници Министарства одбране Србије.
„У томе, што се нас тиче – ми смо спремни колико сутра преузети авионе „МиГ-29“, које нам испоручује Русија, како би што пре почео њихов ремонт и модернизација“ – изјавио је српски министар одбране Зоран Ђорђевић. Према његовим речима, споразум је већ припремљен и сада треба да буде одобрено на највишем међудржавном нивоу, а српска страна разматра три варијанте транспорта руских ловаца – војно-транспортним бродом, војно-транспортним авионом или посредством организације самосталног прелета ескадриле. У последњем случају, истина, потребно је добити дозволу тих држава преко којих може бити остварен прелет – где се могу појавити проблеми имајући у виду њихово чланство у НАТО пакту. [Мигови за Србију чекају Путинов потпис]
© Sputnik/ Александар Виљф
Овде сама Србија тежи да буде извозник оружја на кључна тржишта. Према подацима националног министарства одбране, током 2016. године извоз српског оружја износио је 484 милиона долара, а у текућој години влада намерава да изађе на ниво 510 милиона долара добијених од извоза оружја. Међу основним пакетима које су предложили потенцијални купци, налазе се самоходне хаубице и ракете 107мм предвиђене за коришћење у пустињским условима. Урађени су одговарајући предлози, посебно од стране Уједињених Арапских Емирата.
Наравно, квантитативни показатељи које је изнео српски министар одбране, изгледају веома скромно. Међутим, у овом питању треба узети у обзир све проблеме у новијој историји Србије – која је преживела жестоке санкције, масовна НАТО бомбардовања и у каснијем периоду унутар-политичку реорганизацију и перманентну финансијско-економску кризу. И та чињеница да данас Србија покушава да изађе (или тачније – да се врати) на светско тржиште оружја и при том да обнавља и развија сарадњу са Русијом, јесте веома индикативна.
Поготово што суседи Србије уопште нису испуњени пацифистичким расположењем. Намере Хрватске да на својој територији размести ракете способне да на нишану држе цео Балкан (и не само Балкан) већ је дало повода да се говори о претњи почетка широке регионалне трке у наоружању. Ако овде додамо размештање елемената америчке ПВО у Румунији и активну тежњу НАТО да у своје редове увуче и Црну Гору (уз пуну подршку овим напорима од стране владајуће коалиције те земље) – Србија заиста може да се нађе у војном прстену.
Поред тога, треба узети у обзир још једну околност. Ако водеће државе света и међународне институције још и успевају да подрже међудржавне односе на Балкану у стању одређене равнотеже и чак побољшања, то међуетнички и међуконфенсионални проблеми у региону, помножени са притоком миграната и терориста из земаља Блиског истока и Северне Африке, не само да не слабе, него се очигледно и заоштравају.
У насталој ситуацији управо свестрано и узајамно угодно политичко, војно-техничко и трговачко-економско узајамно деловање са Русијом, представља за Србију један од тих геополитичких „сидара“ који су способни да дају чврстину српском државном броду. А друго такво „сидро“ објективно представља трансформација (а можда и оштри обрт) спољнополитичких приоритета нове администрације САД. У том плану потпуно је могуће сагласити се са мишљењем српског аналитичара Драгомира Анђелквића, који је осетио на Балкану „задах великих промена“, подвлачећи да нови амерички председник Доналд Трамп „не намерава да уводи „хладни рат“ против Русије и ради тога да распирује пожар око ње. Његов циљ је – исламски тероризам, Иран и Кина“. Указане околности, према његовом мишљењу, способне су да открију „прозоре могућности“ за Србију, пошто, како сматра Драгомир Анђелковић, „српска позиција у проблему Косова и Метохије и Босне и Херцеговине има за Путина много већи значај, него муслиманска или албанска позиција за Трампа“.
Једна од таквих могућности, по мишљењу српског аналитичара, може постати чак територијално преформатирање балканског региона са узимањем у обзир интереса Србије: „могућа (комплексна) подела Косова и Метохије са паралелним признањем права на самоопредељење Републике Српске (и преговора са Црном Гором о неком облику уједињења). Нешто пријатнија околност за нас, уверен сам, настаће у блиској будућности и тек тада се треба придружити процесу стварања нових територијално-државних договора“. [Мирис великих промена]
Међутим, горе наведени распоред теоретски може бити реализован само у том случају ако сама Србија и њена власт почну да спроводе активнију и независнију политику на међународној арени, одустајући од претходних фантома о приоритетима евроинтеграционог вектора. Реалност је таква, да у данашњој ситуацији управо од ЕУ најмање зависи стање ствари у балканским – па чак и опште-европским делима. И то се уопште не тиче само политичких питања или миграционе кризе. Већ је доведена у питање светиња над светињама евро-интеграција – јединствена валута. Управо тако треба оценити одлуку парламента Холандије да спроведе сопствену истрагу „по питању будућности евра“. Циљ истраживања је: „проверити колико је јединствена валута угодна за земљу и можда, да се препоручи излазак“ Холандије из еврозоне“.
Како је с тим у вези исправно приметио немачки часопис Die Welt, „ако чак и та земља која је представљала образац, незадовољна својом заједничком валутом, то је озбиљан сигнал за валутну зону“. [Die Niederländer verlieren die Geduld mit Europa]
Није тешко замислити и неизбежни „домино ефекат“ у том случају. Тако да ће српска кандидатура за приступ ЕУ, можда још преживети и саму еврозону.
