Прочитај ми чланакНе преостаје ми ништа, већ да размислим о појединим политичким феноменима и спољнополитичким преседанима који чине српску политичку историју новог доба неразумљивом и недокучивом у готово сваком погледу.
У контексту такозваног Источног питања, које се од 18. до 20. века сводило на питање опстанка Османског царства у Европи и стварања самосталних држава на његовим рушевинама, Србија је, као што је опште познато, ослободила српски народ на простору Космета и Старе Србије по цену великих жртава, да би затим, вођењем политике без начертанијске концепције, македонски/старосрбијански простор занемаривала и коначно, у духу одлука дрезденске комунистичке конференције 1928, уступила без икаквог рата становништву које се тамо – противно сваком етничком критеријуму и противно начелима националног идентитета која је заступала чак и рационалистичко-просветитељска филозофија – поистоветило са идеолошки конструисаним македонским националним именом.
Штавише, без икаквих условљавања, она Македонија која је ослобођена и стечена српским оружјем и постепено и непромишљено уступана „македонцима“ заправо је препуштена другим народима и другим државама који су за ову земљу били заинтересовани. За Србију је македонско становништво сачувало једино македонску мржњу и македонску незахвалност. Ратом стечена земља је без рата изгубљена, постајући истовремено део великоалбанског пројекта, који има велике изгледе за реализацију. Тим пре што је Србија данас морално и технички за рат недовољно спремна. А и да јесте, како се показало у XX веку, Србији успешни ратови и не требају, не значе јој ништа, она их не користи, мртви хероји српског народа нису део њеног историјског памћења. Они нису узори млађим генерацијама у Србији, њихова дела се не величају, подвизи српских четника у Старој Србији се не помињу, о њима се не учи и не пише.
САМО СРБИЈА НЕМА ТЕРИТОРИЈАЛНЕ АСПИРАЦИЈЕ
Реализација националних програма суседних народа, чак и оних који су колективни назив преузимали од имена земље коју су насељавали, иако је и то несумњиво својеврстан историјски преседан, има велике изгледе за потврду у контексту њиховог територијалног проширења, и то управо захваљујући чињеници да им је баш Србија, добронамерна, попустљива, заборавна и углавном захваљујући својим владарима од 1918. недржавотворна, безопасна и некористољубива, суседна земља. Српске непријатеље, који су то били и остали кроз целу њихову и нашу историју, Србија ни данас не разликује и не препознаје. Напротив. Живи се у уверењу да Албанци, Хрвати, Бугари… нису оно што су били или да ће се променити, посебно ако се ми променимо и још више постанемо оно што историјски нисмо.
И то је свакако део још једног необичног, политичког и историјског феномена. Једино Србија не помиње никакве територијалне аспирације у свом окружењу, ма како оне биле разложне, засноване на природном и историјском праву. Понекад помислим како је сасвим могуће, ма колико изгледало нелогично, да своје територије изван садашњих граница ни сама Србија не би прихватила чак и ако би јој неким чудом биле поклоњене јер Србији српске земље и не требају?! Уместо тога, по свему судећи, важнија је виртуелна стабилност, иако у њој, посебно у оваквој каква је данас, све друге земље добијају неупоредиво више од Србије која се за мир упорно залаже не тражећи за себе и свој народ готово ништа, осим наравно за косовско-метохијске Србе заједницу српских општина?!
Србија је тачније, све донедавно, за себе тражила превасходно опроштај, понижавала се и извињавала исконским непријатељима јер се у једном тренутку дрзнула да се брани, али није ни помислила да тражи за себе и све своје земље на које право увелико полажу албанске, муслиманске и хрватске убице и злочинци из последњег рата и све њихове присталице и истомишљеници. И, док је Србија одустајала од афирмације националних циљева своје спољне политике, за то време су и Албанци и Хрвати и вештачке/комунистичке нације на Балкану стекле међународно признате државе и истицали и наметали своје територијалне претензије.
Иза албанских политичких циљева, као што је познато, стајале су одувек Турска, Аустроугарска, САД. И, уколико тако остане, албански циљеви ће бити реализовани пре или касније, слично као и хрватски својевремено. И, док сви други мањи и слабији народи традиционално непријатељски опредељени према Србима траже и стичу велике државе као природне савезнике, Србији ни то не треба?! И то је један од феномена карактеристичних за српску/србијанску спољну политику. Србија, као држава којој ратне победе од почетка XX века нису осигурале политички суверенитет и територијални интегритет налази се суочена са македонским, односно албанским питањем на македонском простору.
Ако не буде у њему учествовала, изгубиће, а ако буде учествовала, опет ће бити на губитку. Чак и да узме учешће у рату који је у изгледу после већ извесне федерализације Македоније и да у њему победи, она би се плодова те победе, претпостављамо, добровољно одрекла у корист других или би на тако нешто била приморана?!
СВЕЈЕДНО ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ РАТА БИТИ
Политика одрицања, опраштања, извињавања, самооптуживања је постала за Србију одавно својствена, уобичајена, много пута потврђена, готово традиционална. И, што је најгоре, Србија се на ту и такву политику временом навикла. С обзиром да српску политичку и државотворну елиту одавно нема, да пријатеље не разликује од непријатеља, да на велике савезнике не рачуна, да своје историјске хероје омаловажава и заборавља, Србији не преостаје ништа друго осим да се макар убрзано наоружава јер ће јој рат свакако бити наметнут, без обзира колико га избегавала, и то са разлогом будући да је од 1914. године обесмислила сваку војну, националну и спољнополитичку доктрину ослобађајући непромишљено своје непријатеље и поклањајући им великодушно конститутивност и државност.
Ако се Србији буде српска историја и овај пут поновила, а све упућује на такву могућност, онда је Србији у крајњем случају сасвим свеједно да ли ће рата бити у њеном најближем окружењу, да ли ће у њему, ако узме учешћа, победити или изгубити. Србија се Македоније одрекла после 1913, а посебно после 1918, када је српско становништво Македоније, како је то запазио и Арчибалд Рајс, једино узимано у обзир у контексту осигурања гласова на парламентарним изборима. Југословенски комунисти и србијански социјалисти су ставили тачку на македонско питање одричући се српских права и интереса у српском делу Македоније, управо онако како је то одговарало другим народима који су навикли да на српским земљама стварају своје велике етнички чисте државе.
Македонско питање у српској политици представља један од најупечатљивијих доказа да се попустљивост и предусретљивост која није заснована искључиво на сопственом интересу не исплати, да се историјске грешке тешко могу исправити и да ће најзад српски део Македоније припасти онима који се на македонце никад нису обазирали и који са српском политиком немају никаквих сличности. Ни додирних тачака.
ДЕЈАН МИКАВИЦА
Србија се Македоније одрекла после 1913, а посебно после 1918.
Не преостаје ми ништа, већ да размислим о појединим политичким феноменима и спољнополитичким преседанима који чине српску политичку историју новог доба неразумљивом и недокучивом у готово сваком погледу. У контексту такозваног Источног питања, које се од 18. до 20. века сводило на питање опстанка Османског царства у Европи и стварања самосталних држава на његовим рушевинама, Србија је, као што је опште познато, ослободила српски народ на простору Космета и Старе Србије по цену великих жртава, да би затим, вођењем политике без начертанијске концепције, македонски/старосрбијански простор занемаривала и коначно, у духу одлука дрезденске комунистичке конференције 1928, уступила без икаквог рата становништву које се тамо – противно сваком етничком критеријуму и противно начелима националног идентитета која је заступала чак и рационалистичко-просветитељска филозофија – поистоветило са идеолошки конструисаним македонским националним именом.
Штавише, без икаквих условљавања, она Македонија која је ослобођена и стечена српским оружјем и постепено и непромишљено уступана „македонцима“ заправо је препуштена другим народима и другим државама који су за ову земљу били заинтересовани. За Србију је македонско становништво сачувало једино македонску мржњу и македонску незахвалност. Ратом стечена земља је без рата изгубљена, постајући истовремено део великоалбанског пројекта, који има велике изгледе за реализацију. Тим пре што је Србија данас морално и технички за рат недовољно спремна. А и да јесте, како се показало у XX веку, Србији успешни ратови и не требају, не значе јој ништа, она их не користи, мртви хероји српског народа нису део њеног историјског памћења. Они нису узори млађим генерацијама у Србији, њихова дела се не величају, подвизи српских четника у Старој Србији се не помињу, о њима се не учи и не пише.
САМО СРБИЈА НЕМА ТЕРИТОРИЈАЛНЕ АСПИРАЦИЈЕ
Реализација националних програма суседних народа, чак и оних који су колективни назив преузимали од имена земље коју су насељавали, иако је и то несумњиво својеврстан историјски преседан, има велике изгледе за потврду у контексту њиховог територијалног проширења, и то управо захваљујући чињеници да им је баш Србија, добронамерна, попустљива, заборавна и углавном захваљујући својим владарима од 1918. недржавотворна, безопасна и некористољубива, суседна земља. Српске непријатеље, који су то били и остали кроз целу њихову и нашу историју, Србија ни данас не разликује и не препознаје. Напротив. Живи се у уверењу да Албанци, Хрвати, Бугари… нису оно што су били или да ће се променити, посебно ако се ми променимо и још више постанемо оно што историјски нисмо.
И то је свакако део још једног необичног, политичког и историјског феномена. Једино Србија не помиње никакве територијалне аспирације у свом окружењу, ма како оне биле разложне, засноване на природном и историјском праву. Понекад помислим како је сасвим могуће, ма колико изгледало нелогично, да своје територије изван садашњих граница ни сама Србија не би прихватила чак и ако би јој неким чудом биле поклоњене јер Србији српске земље и не требају?! Уместо тога, по свему судећи, важнија је виртуелна стабилност, иако у њој, посебно у оваквој каква је данас, све друге земље добијају неупоредиво више од Србије која се за мир упорно залаже не тражећи за себе и свој народ готово ништа, осим наравно за косовско-метохијске Србе заједницу српских општина?!
Србија је тачније, све донедавно, за себе тражила превасходно опроштај, понижавала се и извињавала исконским непријатељима јер се у једном тренутку дрзнула да се брани, али није ни помислила да тражи за себе и све своје земље на које право увелико полажу албанске, муслиманске и хрватске убице и злочинци из последњег рата и све њихове присталице и истомишљеници. И, док је Србија одустајала од афирмације националних циљева своје спољне политике, за то време су и Албанци и Хрвати и вештачке/комунистичке нације на Балкану стекле међународно признате државе и истицали и наметали своје територијалне претензије.
Иза албанских политичких циљева, као што је познато, стајале су одувек Турска, Аустроугарска, САД. И, уколико тако остане, албански циљеви ће бити реализовани пре или касније, слично као и хрватски својевремено. И, док сви други мањи и слабији народи традиционално непријатељски опредељени према Србима траже и стичу велике државе као природне савезнике, Србији ни то не треба?! И то је један од феномена карактеристичних за српску/србијанску спољну политику. Србија, као држава којој ратне победе од почетка XX века нису осигурале политички суверенитет и територијални интегритет налази се суочена са македонским, односно албанским питањем на македонском простору. Ако не буде у њему учествовала, изгубиће, а ако буде учествовала, опет ће бити на губитку. Чак и да узме учешће у рату који је у изгледу после већ извесне федерализације Македоније и да у њему победи, она би се плодова те победе, претпостављамо, добровољно одрекла у корист других или би на тако нешто била приморана?!
СВЕЈЕДНО ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ РАТА БИТИ
Политика одрицања, опраштања, извињавања, самооптуживања је постала за Србију одавно својствена, уобичајена, много пута потврђена, готово традиционална. И, што је најгоре, Србија се на ту и такву политику временом навикла. С обзиром да српску политичку и државотворну елиту одавно нема, да пријатеље не разликује од непријатеља, да на велике савезнике не рачуна, да своје историјске хероје омаловажава и заборавља, Србији не преостаје ништа друго осим да се макар убрзано наоружава јер ће јој рат свакако бити наметнут, без обзира колико га избегавала, и то са разлогом будући да је од 1914. године обесмислила сваку војну, националну и спољнополитичку доктрину ослобађајући непромишљено своје непријатеље и поклањајући им великодушно конститутивност и државност.
Ако се Србији буде српска историја и овај пут поновила, а све упућује на такву могућност, онда је Србији у крајњем случају сасвим свеједно да ли ће рата бити у њеном најближем окружењу, да ли ће у њему, ако узме учешћа, победити или изгубити. Србија се Македоније одрекла после 1913, а посебно после 1918, када је српско становништво Македоније, како је то запазио и Арчибалд Рајс, једино узимано у обзир у контексту осигурања гласова на парламентарним изборима. Југословенски комунисти и србијански социјалисти су ставили тачку на македонско питање одричући се српских права и интереса у српском делу Македоније, управо онако како је то одговарало другим народима који су навикли да на српским земљама стварају своје велике етнички чисте државе.
Македонско питање у српској политици представља један од најупечатљивијих доказа да се попустљивост и предусретљивост која није заснована искључиво на сопственом интересу не исплати, да се историјске грешке тешко могу исправити и да ће најзад српски део Македоније припасти онима који се на македонце никад нису обазирали и који са српском политиком немају никаквих сличности. Ни додирних тачака.
