Прочитај ми чланакВелика Британија, доцније Америка, а сад то групно крстимо као Запад, нису се током историје никад либили да покажу несклоност према Србији и да је уцењују у различитим периодима, под различитим околностима и за време различитих државних уређења, партија на власти и имена властодржаца.
„Извештај тужиоца Хашког трибунала…“ Тако више од деценије и по почињу вести које у наставку цитиране реченице прецизирају шта тачно тај извештај показује и да ли ће Србија моћи да „настави свој пут европских интеграција“. Оно да је тамо, у Европској унији, сви желе и деценијама жељно очекују се не чује, али одзвања између редова као да је у питању аксиом, а реч је о најобичнијој фрази.
Константа односа према Београду
Да ли је Србија добар материјал за уцене или је Европa третира као крпу „Разговори Београда и Приштине показали су да…“, такође је последњих година уобичајен почетак вести, од којих, опет, зависи судбина не само српских евроинтеграција, већ и саме Србије. Тачније, то је тако представљено. Са све забринутим лицима западних чиновника.
Међутим, били ти извештаји позитивни или критички према Србији, биле оцене „дијалога“ Београда и Приштине похвалне или упозоравајуће, судбина Србије је иста. Исти су, авај, и захтеви према Србији. Само су те уцене константа.
Слична је ситуација и сад са, тренутно актуелним, питањем одржавања референдума у Републици Српској где се формалним сугерисањем и неформалним притисцима тражи од Србије да утиче на званичну Бањалуку.
За разлику од чувеног ултиматума Аустроугарске Србији после сарајевског атентата, Запад не може директно да уцењује Србију гледе потеза руководства Српске, али индиректно и те како то може и неће се либити да то учини.
Као што се Велика Британија, доцније Америка, а сад то групно крстимо као Запад, током историје никад нису либили да покажу несклоност према Србији и да је уцењују у различитим периодима, под различитим околностима и за време различитих државних уређења, партија на власти и имена властодржаца.
Кад смо код Аустроугарске, пре ултиматума због Принциповог убиства Франца Фердинанда, та царевина је тражила од Србије да се јавно изјасни да нема ништа против анексије Босне и Херцеговине. А онда је дошао Први светски рат.
Енглеска — против Србије отворено и иза кулиса
Према открићу историчара Драгољуба Живојиновића, по доласку српске војске и избеглица на албанско море, грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. Кад су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење — грчке власти забраниле су улазак српске војске на њену територију, а самим тим и пребацивање српске војске на Крф. Тек кад је руски цар Николај II Романов оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима, сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. То је била тек једна од њихових уцена.
Потом су уследиле енглеске уцене за финансијску помоћ у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала, а све то под условом да се Срби одрекну територије у источној Македонији у корист Бугара. На Солунском фронту, опет према својевременом казивању историчара Живојиновића, налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај II послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала и нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.
Свет, Хитлер и Америка
Лига народа је одмах после завршетка Великог рата Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца запретила санкцијама због спора са Албанијом. О Хитлеровим уценама пред Други светски рат се подоста зна. Оно што је мање познато јесте да је друга Југославија морала да плаћа дуг Француској и Британији, па је чак према неким изворима платила и дуг Независне Државе Хрватске, који доиста није тако укњижен. Потом је запамћен притисак Америке на Тита одмах после завршетка Другог светског рата због помоћи грчким партизанима.
И тако редом. Историја Србије је историја уцена.
О санкцијама почетком деведесетих година прошлог века и уценама да Београд укине помоћ Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини се све зна, а последице се осећају и данас. Свесни су их и они који су тада били деца или нису били ни рођени. Такозвано холбруковање (притисци америчког изасланика Ричарда Холбрука) уследило је крајем деведесетих, а тицало се претње бомбардовањем и захтевом да српска војска и полиција не интервенишу против терориста на Косову и Метохији, а после преговора у Рамбујеу, и да се повуку са Космета. „Холбруковање“ и после промена
Коначно су дошле демократске промене после 5. oктобра 2000. године, али коначног прекида уцена није биле. Оне су остале константа. Само су промениле паковање. Приче, уверавања и упорно понављање да су санкције, уцене и бомбардовање били искључиво због и против режима Слободана Милошевића показали су се, готово 6. октобра, као нетачни. За 16 протеклих година од тада су само потврдили правило да се са Србијом не разговара, већ јој се испостављају услови.
Таква политика условљавања и својеврсних „продужених санкција“ и кад су санкције укинуте, „продуженог бомбардовања“ и кад је бомбардовање прекинуто, настављени су другим средствима, а све због „српског бољег сутра“. Цео европски пут Србије био је условљаван — од почетка до… (сада). Од потписивања ССП-а у Луксембургу 2008. године преовлађујуће теме нису биле стандарди, закони, бољитак… већ идентитет, интегритет, а поготову суверенитет.
Искристалисала су се два услова која поменусмо на почетку текста. Хаг као усуд и „дијалог“ са Приштином. Међутим, и деци је постало кристално јасно да није у питању то што Србија испуњава или не испуњава захтеве, услове или уцене — како год да их формулишемо — већ да су услови константа и да их у западној „дипломатској“ пракси мора бити. Због тога је, изгледа, Србија на Западу крштена другачије. Тамо њено име читају, пишу и изговарају — уцена!
