Прочитај ми чланак
Није спорно то што свака нова власт жели да у кључним центрима у којима се доносе одлуке има људе од највећег поверења, каже Огњен Прибићевић
Од 67 српских амбасадора који службују широм света готово половина спада у категорију такозваних политичких амбасадора, људи који су у дипломатску службу отишли захваљујући својој блискости с влашћу, односно с неком од политичких странака. Када су у питању конзули ситуација је нешто другачија, односно највећи број међу њима су професионалци.
Наиме, на питање „Политике” колико је међу заступницима српских интереса у свету каријерних дипломата, а колико „политичких” из Министарства спољних послова стигао нам је одговор да је од укупно 67 амбасадора у ДКП-у (дипломатско-конзуларним представништвима) 35 запослено на неодређено време у МСП, а 32 на одређено, док 13 генералних конзула ради на неодређено, а 5 на одређено време. Такође, један број амбасадорских места је упражњен јер по систематизацији у ДКП-у би требало да буде 73 амбасадора, а тренутно их је ангажовано 7 мање. Ни сва конзулска места нису попуњена па тако Србија има 18 од предвиђених 22 конзула.
За рад ДКП-а у току наредне године из буџета ће бити издвојено 4,8 милијарди динара. Од те цифре, месечно, како кажу у МСП-у, на плате запослених одлази 1.470.000 евра (око 165 милиона динара). Најнижа амбасадорска плата је 3.500, а највиша 4.980 евра. Када је реч о осталим упосленицима у амбасадама Србије, домари, возачи и остало помоћно особље месечно зарађују 1.500 евра док 3.500 евра добијају, како кажу у МСП-у, људи с највишим дипломатским звањима укључујући додатке за чланове породице.
Прича о рационализацији и променама у МСП-у и дипломатско-конзуларној мрежи „закотрљала” се и пре него што је пре неколико дана у јавност процурило писмо које је министар Иван Мркић упутио својим потчињенима, амбасадорима и конзулима, у којима их оптужује за „отаљавање посла и лежерност”, што се, како је рекао, неће више толерисати. Он им је најавио и да ће бити промена „на основу резултата рада” и „према познатим критеријумима”. Како смо незванично сазнали, писмо је аутентично, а у МСП-у су веома љути због тога што се оно појавило у јавности јер је реч о службеној тајни па се онај ко га је проследио медијима огрешио о закон.
Нешто пре овога писма стигла је вест да су своја амбасадорска места напустили Душан Батаковић, који је био у Паризу, и Јелица Курјак, која је службовала у Москви. Али из потпуно различитих разлога. Наиме, како је званично саопштено, Батаковић се у Београд вратио на лични захтев док је амбасадорки у Москви истекао мандат. Наиме, она је на ту функцију постављена 2008. године. Незванично, међутим, Курјакова је већ раније била виђена за опозив јер је као шеф дипломатске мисије примала у званичне посете лидере руске опозиције због чега је, наводно, званична Москва с њом прекинула контакт. А као дипломатски скандал протумачено је и то што је својој ћерки дозволила да учествује у уличним демонстрацијама против руског председника.
На место Батаковића, према незваничним, али поузданим информацијама, одлази Рајко Ристић, бивши конзул Србије у Солуну, док ће историчар Славенко Терзић заменити Курјакову.
Поједини медији најављују и да ће Раде Булатовић, некадашњи шеф БИА у време владе Војислава Коштунице, који се недавно вратио у МСП (пре постављења на чело БИА радио је у МСП-у) као шеф одељења за сарадњу с Покретом несврстаних, чиме је добио звање амбасадора, службовати у Румунији. Такође НИН сазнаје да ће амбасадорка Србије при Европској унији Роксанда Нинчић ускоро бити именована за помоћницу министра спољних послова за мултилатералну сарадњу.
Министрово писмено „рибање” амбасадора је, како за „Политику” каже један познавалац прилика у нашој дипломатији, оправдано јер постоји одређени број људи који слабо раде. То писмо, међутим, како истиче наш саговорник, не би смело да се искористи као потка за обрачун с неким амбасадорима који нису по политичкој вољи оних који одлучују, већ мора да се направи најбоља селекција.
Подсећање на то како раде неке српске дипломате имали смо пре неколико дана. Наиме, одлука Апелационог суда који је укинуо првостепену пресуду бившим српским дипломатама у Њујорку који су оптужени да су помогли Миладину Ковачевићу да побегне из Америке, оживела је сећање на овај случај из 2008. године који је узбуркао и српску и америчку јавност и претио да озбиљно угрози односе две земље. У образложењу првостепене пресуде суд је навео и да су они својим деловањем нарушили углед државе Србије због чега је она „морала да трпи одређене последице”. Једна од последица, подсетимо, била је исплата одштете од 900.000 долара породици младића кога је Ковачевић у тучи тешко повредио.
Опозиви, међутим, нису били тако честа пракса. У јавности се дуго спекулисало због чега је, рецимо, много пре истека мандата из Вашингтона враћен Милан Ст. Протић. Њему се, наводно, између осталог на душу стављало да је довео свештеника како би освештао зграду амбасаде.
За Огњена Прибићевића, који је и сам био дипломата, није спорно то што свака нова власт жели да у кључним центрима у којима се доносе одлуке има људе од највећег поверења.
„Наш кључни проблем је недостатак квалитетних кадрова. Али, то је проблем на свим нивоима, од општине до МСП-а који је увек био најелитнија кућа у влади. Амбасадори су одувек били огледало једне државе. Србија се стално трудила да пошаље своје најбоље кадрове јер смо ми мала земља и не можемо дозволити себи луксуз да шаљемо, као неке јаче државе, на амбасадорска места чиновнике. Ми морамо слати уважене и препознатљиве људе”, сматра Прибићевић.
(Политика)
