Прочитај ми чланак
Говорећи о влади Демократске странке, Светислав Басара је својевремено рекао да се наши „европолитичари понашају као ортодоксни блискоисточни Азијати” и да нам је и место у Путиновој заједници. „И то у оној азијској половини.”
Весна Пешић је одговорила прошле недеље тврдњом да „Басара није препознао да су Азијати добили 50%” на изборима 16. марта. „Ослабљен је главни лидер европске Србије, Демократска странка. Тај део је ослабљен, а азијатски део, у лику Напредне странке, која је покупила радикално тело и која је скупила полицијски шљам и олош око себе, то је сад Азија”, рекла је Весна Пешић.
Одавно се у Србији није оволико говорило о Азији. Као заљубљеника у Оријент и великог поштоваоца азијских вредности то ме радује, али некако збуњује. Зар на изборима нису победиле „европске снаге”?
Читајући изјаве изборних губитника и текстове њихових интелектуалнихнавијача, неко са стране би вероватно помислио да је прошлог месеца тријумфовао не неки локални „играч” Путинове евроазијске Азије већ „човек” оне опасне и прљаве, „праве Азије”из свакодневних страхова и ноћних мора западноевропских расиста и њихових блиских рођака – балканских ауторасиста.
Ипак, треба разумети цивилизацијске фрустрације икона и идеолога „грађанске опозиције”. Вековима учвршћивани стереотипи тешко умиру и њихов јед је сасвим европски. И дан-данас крхки европски идентитет најснажнији ослонац има у страху од Азије. Просечан Британац или Немац се сети да је истовремено и Европљанин тек онда када на улици угледа тамнопутог Пакистанца или бркатог Турчина. Истини за вољу, омражени унутрашњи непријатељ је све чешће припадник друге генерације имиграната коју од „правих Европљана” дели само боја коже (или бркова).
Балкан је одавно постао синоним за ружну „унутрашњу Азију”, неевропски део Европе. Али, стереотипи, по правилу, опстају и постану моћни само ако се ослањају на зрнце истине. Наша историја је у једном кључном аспекту различита од западноевропске и ми смо – баш као и Турска, Иран, Бурма или Сингапур – модернизацијске процесе започињали са великим закашњењем и осећајем ургентности који га верно прати. Страшно нам се жури и волимо јаке вође који покушавају да убрзају историју и експресно модернизује „заосталу земљу”.
У том смислу, Јосип Броз је био прилично успешан, али сасвим типичан „оријентални аутократа” и „просвећени апсолутиста”, наша верзија Ататурка или Резе Шаха Пахлавија. Схватање да би све било добро да није отишао („наш”) Тито и дошла („европска”) демократија је, на пример, једно од ретких које деле многи Бошњаци, Хрвати и Срби у располућеној Босни. Штавише, свуда у региону жал за Титом („Јосип Броз – добар скроз”) и југоносталгија представљају илустрацију постојаности овдашњег менталитета и жилавости политичког обрасца који многи овдашњи евроцентрици пежоративно називају азијским.
Наша стара љубав према реду и развојним пречицама објашњава и дилему са почетка текста – нестрпљиви српски бирачи су поверовали да ће их до „европског” доброг живота најбрже одвести чврста „азијска” рука. Ово веровање је тријумфовало на изборима 16. марта. Александар Вучић би победио и да није контролисао и злоупотребљавао најмасовније медије у Србији.
Бар за сада, механизам Вучићеве владавине подсећа на модел који је развио Ли Куан Ју, конзервативни творац највећег азијског развојног чуда – Сингапура. Млади „газда Србије” ни не крије да жели да учи од великог азијског лидера који је осмислио најуспешнију тзв. демократију под наводницимана свету и који верује да од чврсте руке јаког вође све зависи.
Лијев модел је већ завео и инспирисао политичаре као што су Денг Сјао Пинг и Нелсон Мандела. Штавише, верујем да чак ни наши највећи заљубљеници у ЕУ и чистоћу европских улица не би одолели „модерности на тестостерону” и реду који влада у Сингапуру, држави бетона и цвећа у којој су неред и сви физички трагови прошлости и сиромаштва одавно избрисани.
При томе, овде Сингапур већ на први поглед делује као много прихватљивији узор него, на пример, Уједињени Арапски Емирати – не само да нема нафту већ ни (слатку) воду. И сами Сингапурци верују да имамо шта од њих да научимо. Кишоре Махбубани, водећи азијски јавни интелектуалац и главни глобални промотор Лијеве политичке визије, тврди да је „хиљаде људи погинуло због тог експеримента са демократијом који је наметнут Југославији”.
Нажалост, стручњаци за азијску политику често упоредо анализирају две јужноазијске државе – Бурму (Мјанмар), једну од најгладнијих држава региона, и Сингапур, једну од најбогатијих земаља света. Њихови политички системи су слични у многим кључним аспектима у истој оној мери у којој су резултати њихових политика различити. Скромни и оронули Јангон, поспана бурманска метропола, представља сушту супротност вестернизованог и потрошачком грозницом зараженог Сингапура.
По много чему више западни него источни, пример Сингапура нам сугерише да се до замишљене Европе и „европског стандарда” може стићи преко Азије. Још само да негде успут не залутамо и, уместо у обећаном Бриселу, завршимо у често хронично гладном и потресно бесперспективном Јангону. Није увек лако побећи од географије и заобићи историју.
(Политика)
