Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Документи који доказују власништво Србије у Загребачкој банци у петак ће се наћи пред Владом. Нашој земљи прети наплата 2,1 милијарде евра хрватске старе девизне штедње.
Aкo Србија не покрене питање власничког удела у Загребачкој банци, прети нам опасност да, кроз процес сукцесије, Хрватској исплатимо чак 2,1 милијарду евра на име „нестале“ старе девизне штедње. Документи који доказују ову тврдњу треба да буду презентовани у петак у Влади Србије.
Иако Агенција за осигурање депозита, као стечајни управник Југобанке, тврди да не поседује нити један папир којим се доказује постојање влаништва над Загребачком банком, документ из једног судског спора пред Окружним привредним судом у Загребу говори другачије.
Сама Југобанка се у допису суду позива управо на Самоуправни споразум из 1977. године, где се наводи да је Загребачка правни следбеник Кредитне банке Загреб и Југобанке.
– Министар грађевинарства Велимир Илић званично нас је позвао на састанак у Влади, на ком треба да му предамо комплетну документацију у вези са оснивањем Загребачке банке, која доказује и власнички удео Србије, од око две милијарде евра – каже хрватски новинар Домагој Маргетић, који већ 11 година истражује овај случај.
– Новац који Хрватска кроз сукцесију тражи од Србије, на име девизне штедње својих грађана, заправо никада није ни био на рачунима Народне банке Југославије у Београду, како то тврде у Загребачкој банци.
Управа Загребачке банке их је држала на добро контролисаним рачунима у десетак банака у иностранству.
Маргетић истиче да је штедња грађана пребачена са рачуна у Загребачкој банци у Адрија банку АГ у Бечу.
– Тамо је стара девизна штедња опљачкана из Загребачке банке претварана у власништво над акцијама те банке, у висини од 21 одсто укупног власништва – истиче он.
Исти сценарио је био и у ЛХБ Интернационал банци у Франкфурту (штедња претворена у пет одсто власништва), Англо Југослав банци у Лондону (пет одсто акција), Банци Франко Југослав у Паризу (шест одсто власништва).
У Загребачкој банци је, по тврдњи Домагоја Маргетића, завршавао и новац који је деведесетих година изношен из Србије на Кипар.
– Фамозних 11 милијарди долара са Кипра, било је у мрежи страних банака које је контролисала Загребачка банка, а средином деведесетих завршио је на обједињеним рачунима Хипобанке – тврди Маргетић.
– Тај исти новац коришћен је и за бројне приватизације.
Сви докази којима располаже, о оснивању и токовима новца, биће предати у Влади Србије.
Маргетић истиче да поседује доказе, где је јасно видљив ток новца који показује да ништа од старе девизне штедње Загребачке банке није завршило на рачунима Народне банке Југославије, а потом у буџету Србије. Стога не постоји ни основ да Хрватска овај новац потражује од наше земље.
Да је Србија, тачније Југобанка (данас у стечају), власник дела акција Загребачке банке, јасно је из оснивачког Самоуправног споразума о удруживању из 1977. године, и Самоуправног споразума о оснивању из 1986. године. Ту се види да су се оснивачи Кредитне банке Загреб и Југобанке удружили у Загребачку банку.
Међутим, власништво Србије у овој банци „нестало“ је у правном вакууму од 1989. до 1990. године, када је капитал Загребачке банке пребачен у акционарско друштво. Маргетић наводи да су, по тајном списку акционара, изворни власници Загребачке банке 1.287 установа, јавних предузећа и грађана, затим Град Загреб, запослени у банци, Република Србија као правни следбеник Југобанке и Република Хрватска.
– Међутим, ни Србија, ни Хрватска нису код претварања у АД исплаћене, нити обештећене, за свој удео у оснивачком капиталу банке – каже Маргетић.
– Пребацивање Загребачке банке из друштвеног власништва у приватно није се могло спровести без договора на релацији Загреб – Београд, јер је то морала да одобри Народна банка Југославије. Из тога следи да је неко у НБЈ и из тадашњег политичког врха Србије намерно или „случајно“ пропустио да постави питање утаје власништва Србије над деоницама Загребачке банке.
Ни данас се, по речима Маргетића, не види јасна структура власништва у овој банци, често скривена иза такозваних „кастоди рачуна“ у којима није видљив прави власник. Маргетић тврди да управо Загребачка банка има власништво над тим рачунима и практично „управља сама собом“.
