Прочитај ми чланак
Друштвена пракса, основни критеријум истине, безброј пута до сада доказала је да је Србија земља чуда и земља најневероватнијих парадокса.
Тако су данас у Србији наследници, присталице и следбеници четничког покрета постали велики русофили, иако је тај покрет за време II Светског рата био 100% англофилски, док су наследници, присталице и следбеници партизанског покрета, који је за време II Светског рата био 100% проруски, данас постали највећи англофили и прозападњаци. Права папазјанија.
Та данашња српска друштвено-политичка папзјанија је и довела до тога да су баштиници четника, недићеваца и љотићеваца, огромном већином, част изузецима, домаћих издајника и сарадника окупатора, 16. октобра организовали прославу седамдесетогодишњице ослобођења Београда од немачке окупације. Непобитна је историјска истина да су град ослободиле јединице југословенских партизана и јединице совјетске Црвене Армије, док су у исто време идеолошки очеви данашњих српских политичара, на власти или у парламентарној опозицији, панично бежали на Запад покушавајући да спасу живу главу.
Ти баштиници не само да су прославили наведену 70-огодишњицу, већ су и у госте позвали председника Руске Федерације Владимира Путина, па су чак и веома успешно организовали војну параду српске војске.
Наша славна, победничка, партизанска историја која је од 5. октобра 2000. год. па до октобра 2014. год, дакле, пуних 14 година, од стране свих српских власти гурнута у најцрњи медијски мрак, по први пут је из њега стидљиво и скромно изашла на светлост дана.
Како ли су се тек осећали српски европејци на дан војне параде и два-три дана раније за време њених припрема, док су руски мигови шпартали београдским небом правећи велику буку? Мора да су се тргли из бајковитог сна званог приступање Србије Европској Унији, а такође, хтели не хтели, мора да су се сетили одговарајућих народних изрека као што су, на пример: „Ничија није до зоре горела.“ и „Батина има два краја.“ и слично. Због тог подсећања изазваног бучним летовима руских мигова, засигурно су се обраћали свом Богу, ма ко то био, са молбом да се њихово политичко деловање не санкционише пре него што им дође биолошки крај.
Историјска истина често је болна и веома непопуларна, те она смета, жуља, боде очи и неретко се намерно потискује у заборав. Али, са друге стране, она се увек везује искључиво за одређени, конкретни временски период. Време све мења, па смо тако 90-их година прошлог века за време ратова, при распаду Југославије имали четнике патриоте који су храбро бранили српски народ од напада његових непријатеља које је организовао, наоружао и активно војно помагао Запад. Данас чак имамо српске јунаке, четнике, добровољце, који, не штедећи своје животе, бране руски народ у Источној Украјини. Ти четници прави су наследници старих српских четника, оних с краја 19. и са почетка 20. века.
Са друге пак стране, данас имамо декларативне следбенике партизана, али љуте европејце, активне поборнике уласка Србије у ЕУ, људе опседнуте љубављу према непоправљиво антисрпским Американцима и Немцима и њиховим многобројним пришипетљама, и чак потписнике Бриселског споразума.
Због свега напред реченог, морам да искажем своју неизмерну захвалност данашњим властодршцима Србије што су успели да превазиђу своја идеолошка убеђења, опредељења, ставове и да успешно организују прославу 70-огодишњице ослобођења Београда од страног окупатора. Или су успели да превазиђу себе, или их је неко на то натерао? Било како било, од настанка људске цивилизације, па све до дана данашњег искрени људи никада се нису успешно бавили политиком, док се објективна оцена сваког политичара заснива искључиво на резултатима његовог политичког деловања.
