Прочитај ми чланак
Успавани смо и обневидели смо зато што више не осећамо своје дамаре. Ми не можемо да се пренемо упркос свих неспорних увида и закључака о свим нашим грешкама.
Откуд то, каква је то слога у немоћи?! Да ли се то пословична српска слога испољава тек у апсолутној парализи Срба и целог спрства? Да нисмо достигли минус 293 степена? А где је онда „удар нађе искру у камену“? Зар није било и превише удара, али где је онда искра? Да ли то значи да је свако од нас био на озбиљном испиту и затајио: и орач и копач и професор и уметник и домаћица и свештеник? Како то да су затајили и Србенде и Српчићи и беспоговорни родољуби, праведни, племенити, виспрени, храбри, борбени?
Нешто чудно се збива.
Шта нам то недостаје? Да ли је поплава свакојаког муља (не она мајска) прелила сваку суву грану, сваки барут који је могао да букне, да ли је хладноћа умртвила сваки покрет, да ли је лава кича и испразности отупила сваки здрав осећај, да ли је лукавство надвисило и ућутало мудрост?… Да ли је ишта остало здраво? Тражимо то једино што још може да покрене живот у умирућем, тражимо то тихо које има моћ над дреком и пропагандним урлицима. Тражимо ту малу мисао која је кадра да створи одбрамбене механизме, поуздане бедеме против зла, лажи, магле, беде, болести, против суноврата.
Уверени смо да та мисао постоји, да та реч постоји и да ће већ само исправно тумачење те речи покренути српски дух у смеру оживљавања, обнове и препорода.
Одмах да кажемо да то није ни реч српство ни реч светосавље. То су речи коју су довољно у оптицају, њима ништа посебно ни ново нисмо рекли, оне већ дуго имају своје статично место и мада су по природи својој неисцрпне и моћне, не могу нас неким новим дахом пробудити, ојачати, оздравити, не могу нам изнова дати смисао и крила, произвести у нама моћ, наду, елан… То је зато што и једној и другој речи недостаје трећа реч она са којом оба ова појма добијају снагу, која може да осветли те појмове тако да можемо дубље да их схватимо, снажније осетимо, пуније доживимо, у стварној њиховој вредности и истини.
Та реч, односно идеја, јесте она која је и изнедрила и српство и светосавље. Ова идеја, односно овај дух Срба и није била артикулисана речју, она се подразумевала као основна одлика Срба. Она је као таква вековима функционисала. Нажалост прва употреба те речи, почетком деветнаестог века, била је искривљена и тако искривљена учинила је да Срби остану без своје основне одлике и од тада Срби тону ка забораву. Реч, дакле, без које ми не знамо ко смо, јесте србијанство.
Србијанство, та основна одлика Срба доживљавана као љубав према према небеској и земаљској Србији истовремено, као свест о својој и небеској и земаљској отаџбини, јер србијанство значи волети своју отаџбину Србију, ако се схвати у свом правом и изворном значењу, а не географски како нам је у деветнаестом веку подметнуто и многи Срби то, нажалост прихватили, онда тај појам србијанство, та српска одлика, има моћ да у нама оживи најдубље човечанске карактеристике, да нам пробуди вољу за свеукупним животом и стваралаштвом и да нам буде путоказ у сваком нашем делању. Јер сва три појма, српство, србијанство, светосавље (православље на српски начин), нераскидиво су везана и без једног од та три нестају и друга два.
Погрешно схватање србијанства направило је такву штету да српство више није могло да се препозна нити је могло да даје икакву оријентацију Србима. Светосавље, које исто тако није било артикулисано као појам, и настаје (почетком двадесетог века) као потреба да се српство консолидује и исправно одреди, међутим термин србијанство се провлачи у свом искривљеном значењу и производи даље штете. Ако сагледамо било који период у последња два века, видећемо све нелогичније и нелогичније потезе, због којих на крају и доспевамо до ове тачке апсолутног мржњења.
Исправним схватање и доживљавањем србијанства, српски односи почеће да се усмеравају ка слози, ка исправљању заблуда и грешака, ка моралном уздизању и ка проналажењу свог правог пута на коме ће нас и Божји благослов неизоставно пратити.
(За СРБИН.ИНФО – Драган Марјановић, Србијански клуб)
