Прочитај ми чланак

СРБИЈИ БУДУЋНОСТ ОДЛАЗИ ПРЕД ОЧИМА – има ли краја?

0

Млади иду из Србије – није новост, али свако изношење статистичких података о томе оставља утисак да будућност Србије своју будућност не види у Србији.

У намери да се укаже на тај проблем, Кровна организација младих Србије је представила „Алтернативни извештај о положају и потребама младих у Републици Србији“, што је био повод за гостовање Јелене Милановић из те организације у Вестима ТВ Б92.

Foto: EPA / Balazs Mohai

„Циљ стратегије је да допуни недостатке, а не да буде замена актуелним… Данас је дигитална технологија свуда около и млади се примарно преко интернета и друштвених мрежа информишу, око 50 одсто младих се информише и преко телевизије, али им је то секундарни извор информација“, каже Милановићева.

Потпуно поражавајуће звучи податак да би 70% младих у Србији отишло из родног места.

„То су стварно забрињавајући подаци, наталитет је све мањи, а све више младих одлази. Проблем је незапосленост, које има у огромним размерама, чак дупло више него Европи. Проблем је и то што не могу да нађу посао, као и што су незадовољни квалитетом школства“, додаје Милановићева.

Чак 50% младих са високим образовањем ради ван струке, а у Европску унију одлазе и због посла.

„Проблем је образовање, иако су, рецимо, наши лекари међу најбољима, они не могу да се запосле… Систем вредности није потпуно постављен, а образованима је битно и какву подршку имају од друштва. Млади траже адекватан живот, који не могу да добију у Србији, и опција им је да оду“, истиче Јелена Милановић.

У истраживању је наведено и да за 76% младих не постоји политичар коме верују.

„То су индивидуални ставови младих, они у Србији од свега препознају партијско запошљавање и непотизам, доста предизборних обећања је било за реформе, оне иду споро, систем образовања не може да се промени тако брзо, а 15.000 младих не може да се запосли за три дана. Изостанак реформи препознају као проблем и повезују са политичарима и нису нашли политичара коме апсолутно верују“, наводи Милановићева.

На питање како задржати младе, гошћа Вести каже да је Кровна организација израдила сет препорука како да се унапреди положај младих.

„То није посао само једног министарства или удружења, омладинска политика представља најосетљивију интерсекторску политику и у циљу је остваривања свих министарстава. Надлежни би требало и да креирају шансе за младе на локалу и да им обезбеде услове за живот“, закључила је Милановићева.

9 коментара “СРБИЈИ БУДУЋНОСТ ОДЛАЗИ ПРЕД ОЧИМА – има ли краја?

  1. Камичак каже:

    Ово само говори колико је наша држава слаба. Поред своје губитничке политике, они су и направили губитнике и све нас, грађане Србије. Значи, ми радимо и привређујемо у нашој земљи, плаћамо доприносе и порезе од којих се школују наша деца. И на крају студија, које су добили бесплатно, та наша деца одлуче да иду у иностранство љуби их мајка, јер је овде „немогуће“ живети. Е па децо, а шта мислите о томе да вратите паре које је друштво уложило у вас? Или да радите у Србији док порезима и доприносима не исплатите своје школовање? И да вам кажем, пошто на несрећу знам ситуацију на том „дивном“ западу. Тамо би вам и родитељи тражили паре назад када би сте их напустили.

    1. Аца Тодоровић каже:

      У којој ти вукојебини живиш, где родитељи траже паре назад, кад их деца напусте? По мојим сазнањима, када деца на западу, постану пунолетна, добијају педалу од родитеља и сами се сналазе. У Србији одгој деце траје мало дуже, до 30-те а некад и дуже, јер децу васпитавају да не треба радити и мучити се.
      Мало паметнија деца оду мало раније од родитеља и ако не могу да нађу посао у Србији траже га било где.
      У Србије проблем што од доласка сатаниста комуниста на власт, привилегију у запошљавању имају припадници владајуће странке у којима је обично све сам шљам.
      Западни моћници намерно помажу шљаму и фукарама да дођу на власт у Србији, док преко својих амбасада лобирају најбоље студенте и одводе на даље школовање у западним државама, где остају да раде.

    2. Камичак каже:

      Не знам од када смо ми са вама на ти, али да прескочимо ниво речника који сте употребили. Да, знам како се граде односи између деце и родитеља у Немачкој. Да, родитељи рачунају сваки евро који су уложили у школовање своје деце. И да, ако наставе да живе код родитеља после завршене школе, наплаћиваће им станарину. И ако једно од деце напусти породични посао, остаће без наследства.

      А што се тиче наше паметне деце, разумем ја њих, као што сам разумео и моје другаре који су нашли посао на западу. Али ја ето нисам хтео. Нико ме неће истерати из моје Србије. Ко год да су они. А проблем је у у тој нашој малодушности. Псоваћемо се између себе, али ништа конкретно нећемо предузети. Барем већина.

      Дакле, и малодушност је прихватљива, и прихватљиво је да очекујемо да је задатак наше деце да заврше школе, а да је држава дужна да им нађе одговарајући добро плаћени посао.
      Е, али да ти држава плати студије а ти када завршиш, пљунеш државу и све људе који су радом обезбедили новац за твоје школовање, то ја не бих дозволио.

      Међутим ја се не питам. Барем не само ја, него сви ми

    3. Аца Тодоровић каже:

      А зашто треба да будемо на Ви, зар нисмо пред Богом сви исти..
      Наравно да деци у западним државама, родитељи наплаћују станарину, ако хоће да живе са њима и тиме их терају да раде и привређивају, али им не праве питање ако хоће да напусте и самостално живе, уколико није случај породичног бизниса где родитељи желе да им деца наставе да се баве истим послом. Међутим већина становника ЕУ нема свој стан, већ живе у изнајмљеном, тако да родитељи немају са чиом да условљавају децу.
      Не знам о каквој ти држави причаш која је имала безплатно школовање? Ја сам одавно завршио школовање и ништа нисам имао безплатно. Уџбеници, свеске и прибор, били су далеко скупи него данас а често нисам могао да приуштим себи све књиге и сав потребан прибор.
      Данас школавање и мање кошта и свако плаћа, тако да свако разполаже са својом дипломом и има право да иде где хоће.
      Не да пљујем, него се и попишам и посерем на државу у кој владају безбожници, издајници , комуњаре и комунистичка копилад, која не дозвољава Србима да живе нормално у свој држави.
      Од доласка сатаниста комуниста, сви школовани и паметни морали су да напусте Србију или би били послати на Голи оток или стрељани као што се и десило са 600.000 Срба и неколико милиона Руса.
      Ево погледај какав је шљам преузео власт у Србији 1945г, чија копилад и данас владају Србијом. И не треба онда да се чудимо, што нам народ бежи из државе.
      https://www.youtube.com/watch?v=BylAInCeQGA

  2. ВМ каже:

    Е па доста је бре више кукумавчења….

    Овакве „вести“ не служе ничему доброме. Ако хоћете да учините (србинИнфо и остали) нешто позитивно, пишите решења проблема….

    1. Аца Тодоровић каже:

      Шта вреди писати о решењу, када је народу убијен сваки појам о части и поштењу.
      Јевреји намерно помажу шљаму и фукарама да буду на власти у Србији оз два разлога.
      Први разлог је што је шљам подложан корупцији и савког га може поткупити, а за узврат тај шљам урадиће против Срба шта год им се затражи.
      Други разлог. Када Срби а нарочито омладина, види да само шљам и фукаре могу да успе, смуче им се држава и национални индентитет и живот у Србији. Паметнима и школованима, је лако да нађу посао на западу, чија ће деца већ изгубити национални индентитет и постати паметни Немци и лојални грађани ЕУ.
      Наравно да је решење да је решење у ослобађању државе од издајничког шљама,, али народу је испран мозак да се не треба борити и проливати крв, већ је боље нестати или побећи из Србије.

  3. Frojd каже:

    …omladina je osetno prestala da odlazi iz zemlje, kada je dr Djindjic postao Premijer…
    …posle njegovog streljanja, krece ponovo ubrzano, a zadnjih pet godina to postaje…apokaliptichno…

  4. EUInformer2 каже:

    Borci za ljudska prava postali huligani – budimo se polako u Putinovoj Rusiji

    Šta je pozadina odluke tužilaštva da odbaci krivične prijave aktivista Inicijative mladih, koji su prebijeni na tribini u Beški

    Pesničenje po glavi i leđima, guranje niz stepenice i udaranje glavom u zid za Osnovno tužilaštvo u Staroj Pazovi nije slučaj koji zavređuje pažnju.

    Ovaj zaključak proističe iz rešenja kojim je tužilaštvo u Staroj Pazovi obrazložilo odbacivanje krivične prijave koju su početkom godine protiv N. N. lica podneli članovi Inicijative mladih za ljudska prava.

    “Povrede nisu nastale sredstvom pogodnim da se telo teško povredi i zdravlje teško naruši, već su očigledno nanete rukom… te se zaključuje da se u radnjama N. N. lica stiču sva bitna obeležja krivičnog dela laka telesna povreda za koje se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi”, navodi se u rešenju tužilaštva kojim se odbacuje krivična prijava.

    Iz Inicijative mladih za ljudska prava najavljuju ulaganje prigovora na ovu odluku.

    – U rešenju tužilaštva nam najviše smetaju dve stvari. Najpre, iako se ne dovodi u pitanje da smo mi dobili batine, u rešenju piše da je normalno da se mi izbacimo sa promocije. Zatim, u celom rešenju se nigde ne spominje organizator skupa, iako je po zakonu organizator odgovoran za sve što se dogodi – kaže za Danas Ivan Đurić, programski direktor Inicijative mladih za ljudska prava.

    Organizator skupa na kojem je početkom godine došlo do incidenta je Srpska napredna stranka. U pitanju je bila promocija knjige Veselina Šljivančanina, koji je u Hagu osuđen zbog ratnih zločina počinjenih u Hrvatskoj. Tribina je prekinuta kada su članovi Inicijative razvili transparent “Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama”. Međutim, iako su tada članovi Inicijative nasilno izbačeni sa skupa koji se održavao u Beški, tužilaštvo je našlo da nema prostora za reakciju. “Radnjama N. N. lica oštećenima nisu uskraćena ili povređena prava utvrđena Ustavom, a samo izbacivanje iz sale u kojoj se održavala tribina onih lica koja u sali prave nered i ometaju tribinu je jedan normalan čin za takvo jedno ponašanje lica koja ometaju skup”, stoji u rešenju tužilaštva.

    Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava JUKOM, smatra da je obrazloženje tužilaštva problematično.

    – Ovim se šalje loša poruka nasilnicima. Njihova reakcija nije uopšte bila srazmerna prekidanju tribine i žao mi je što je tužilaštvo ovako odlučilo – kaže Antonijević.

    Govoreći o delu rešenja koji odbacivanje krivične prijave obrazlaže time što su nasilnici koristili samo ruke, Antonijević napominje da i ruke mogu da budu opasno oružje, ukoliko se radi o ljudima koji se bave sportom ili borilačkim veštinama.

    Po izbacivanju sa tribine, članove Inicijative su nepoznata lica pretukla i oštetila im vozilo. Ovo ne negira ni tužilaštvo, navodeći u rešenju da se iz medicinskog izveštaja jedne od oštećenih vidi da su je udarali pesnicama po glavi i leđima, gurnuli niz stepenice, te joj udarili glavu o zid. I pored toga, ostavljeno im je da pravdu potraže u privatnoj tužbi.

    Pošto je incident sredinom januara izašao u javnost, najviši državni zvaničnici su osudili članove inicijative nazivajući ih fašistima i huliganima. Prednjačio je tadašnji premijer Aleksandar Vučić rekavši da je “neprihvatljivo da jurišnim odredima prekidate tribine onih sa čijim se političkim stavovima ne slažete”. Incident, ali i reakciju funkcionera, kritikovale su brojne nevladine organizacije, među kojima je bilo i Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Predsednik NDNV-a Nedim Sejdinović kaže za Danas da je ovakva odluka tužilaštva očekivana zbog toga što je pravosuđe na najdrastičniji način instrumentalizovano od strane SNS-a.

    – Pogotovo je ovakva odluka očekivana posle izjava Vučića, Stefanovića i SNS-a o ovom incidentu. Oni su članove Inicijative mladih proglasili za huligane i nasilnike. Sami su završili istragu pre nego što je ona i počela, a teško da u ovoj zemlji postoji tužilac od integriteta koji bi mogao njima da se suprotstavi – navodi Sejdinović.

    On u potezu tužilaštva vidi dugoročnu i jasnu tendenciju.

    – Režim i ne pokušava prikriti da drži sve grane vlasti čvrsto u svojim rukama. Dočekali smo da nam se devedesete vrate u najogoljenijem obliku: da nam osuđeni ratni zločinci drže tribine pod okriljem
    vladajuće partije, a da borci za ljudska prava i demokratiju bivaju proglašavani za huligane, prolazeći skoro svakodnevno kroz “toplog zeca”, sastavljenog od uvreda, pretnji i poziva na linč. Budimo se polako u Putinovoj Rusiji – kaže Sejdinović.

    1. Simerijanac каже:

      Упокојио се игуман руског манастира Св. Пантелејмона на Светој Гори схиархимандрит Јеремија Аљехин

      среда, 09 август 2017

      4. августа (22. јула по ст. кал.) 2016. године, на дан Почајевске иконе Мајке Божије, у 101. години упокојио се у Господу игуман руског манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори схиархимандрит Јеремија (Аљехин) – саопштава новинар портала „Руска Света Гора”.

      Старац се преставио у 14 часова по светогорском времeну, бистрог ума, мирно, и тихо. Одмах по упокојењу одслужена је саборна панихида у присуству све братије обитељи и почело је читање непрекидног Јеванђеља, које ће бити читано до самог погребења. Опијело и сахрана ће бити 5. августа, ујутру, послије заупокојене Божанствене литургије.

      Братија руске светогорске обитељи моле све православне хришћане да се помоле за упокојење душе усопшег раба Божијег новопрестављеног схиархимандрита Јеремије.

      + + +

      Животни пут оца Јеремије (у миру Аљехин Јаков Филипович) био је испуњен страдањима, потешкоћама и гоњењема за вјеру. Рођен је 9/22 октобра 1915. године на Ново-Руском салашу области Свевелике Донске војске у благочестивој православној козачкој породици. С доласком на власт бољшевика и почетком гоњења за вјеру, сва његова породица била је прогнана. Са родитељима и рођацима послат је преко Урала. Тамо је изгубио родитеље. Бјежећи из логора, будући старац неколико година је скитао, пјешке се вратио у завичај, у Украјину. Запосливши се 1935 г. као утоваривач у металуршкој фабрици у Мариупољу, он није хтио да се одрекне вјере и да ступи у комунистичку партију, отворено је свједочио да је православац. Због тога је опет испитиван и протјеран. С доласком Њемаца 1941. г. био је насилно одведен на физички рад у Њемачку. Будући старац је опет током дуге четири године морао да трпи поруге, глад, и нељудске услове живота.

      Без обзира на преживјела страдања и муке, он није огрубио, сачувао је у срцу непоколебиву вјеру у Господа. И када су га 1945 г. ослободили, на питање совјетског официра – чиме планира да се бави даље? – одговорио је да жели да проведе остатак живота служећи Господу.

      Након повратка у домовину није успио да постане свештеник. Зато је одлучио да ради ко прости радник у пекари у Луганску. Тада је старац претрпио много нових искушења, прогона за вјеру, али све то, није га сломило. Више од тога, нови талас атеистичког напада на вјеру у вријеме Хрушчова, учврстио га је да донесе одлуку о кончаном одласку из свијета и да се потпуно посвети служењу Богу.

      Такоу 41. години (1956 г.) Јаков Аљехин ступа у Одеску духовну семинарију.Истовремено, будући игуман Светогорског манастира има послушање у Одеском Свето-Успењском мушком манастиру. Већ 17. јануара 1957, он прима монашки постриг с именем Јеремија. И те године, 25. јануара, рукоположен је у јерођакона, а следеће 1958. године, 27. јануара – у јеромонаха.

      Духовник и наставник о. Јеремије у том периоду био је познати подвижник, схиигуман Кукша (Величко, + 1964), сада прибројан лику светих. Он и остали старци са којима се отац Јеремија сусретао оставили су неизбрисив траг у његовој души.

      Сазнавши да ће 1960 г. из Псково-Печерског манастира неки монаси поћи да служе на Свету Гору, отац Јеремија је хтио да пође с њима, али у то вријеме тешко је било отићи на Свету Гору. Цијелих 14 година чекао је отац Јеремија дозволу. Ипак, без обзира на све компликације, 1974. године патријарх константинопољски Димитрије међу шест монаха из СССР-а, изабрао је и њега, да оде на Свету Гору. Од тада се баћушка Јеремија, који чак није ни сањао о таквој милости Божијој, без прекида подвизавао на Светој Гори.

      У манастиру Светог Пантелејмона, отац Јеремија се неуморно трудио на његовој обнови. У том периоду обитељ је преживљавала период пада. И његов препород – једна је од главних заслуга оца Јеремије.

      Године 1975. отац Јеремија удостојен је чина архимандрита. 10. априла 1976. изабран је за духовника светогорског манастира Светог Пантелејмона. У децембру 1978 г. избран је за намјесника игумана, а 5. јуна 1979 г. патријарх константинопољски Димитрије утврдио га је на дужност игумана руског светогорског манастира. Свечана интронизација одржана је 9. јуна исте године.

      Године 2006. по светогорској традицији отац Јеремија примио је постриг у велику схиму. 17. октобра 2013. године, за вријеме посјете Свето-Пантелејмонова манастира, константинопољски патријарх Вартоломеј наградио га је правом ношења патријарашког напрсног крста.

      Са руског: Марија Живковић

      Извор: Православие.ру

      Последњи пут ажурирано ( среда, 09 август 2017 )

Коментари су затворени.