Прочитај ми чланакЕвроазијска економска унија настала је на идеји која је развијана и артикулисана последњих сто година. Може ли се Србија прикључити том политичком и економском концепту?
Научна конференција „Југоисточна Европа и евроазијски концепт сарадње“, коју су у београдском Руском дому организовале српска невладина организација Српски код и руска невладина организација Скупштина народа Русије, има за циљ да растумачи евроазијску идеју, која бележи сто година развоја, а која у последњих пет, шест година доживљава практичну реализацију, каже филозоф Миша Ђурковић.
Евроазијска идеја као политички концепт настала је у Русији крајем 19. века, а своју јасну артикулацију доживела је двадесетих година 20. века међу руским интелектуалцима у емиграцији. Своју обнову та идеја доживела је после слома СССР-а, а њени главни представници у савременом добу су Лав Гумиљов и Александар Дугин.
Практичну примену евроазијска идеја доживљава кроз Евроазијски економски савез, којем припадају Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргистан.
Данас на обједињеном евроазијском простору имамо изразито развијене облике економске сарадње, царинске уније и заједничког тржишта, додаје Ђурковић. Са становишта Србије, питање евроазијске идеје се на конференцији разматрало из више аспеката. Најпре, са безбедносног, како Србија, са више страна окружена евроатлантским чиниоцима, може да оствари сарадњу са државама окупљеним у Евроазијски економски савез.
„Други нивои су, наравно, економски облици који су итекако могући и трећи ниво је цивилизацијски ниво приче, који омогућује повезивање данашње Србије и људи у Србији који се залажу за опстанак неких цивилизацијских, хуманих и породичних вредности са људима на простору Евроазијске заједнице, од Русије, преко Казахстана, Белорусије, до Киргистана, итд, који такође веома воде рачуна о томе да преживе и да спрече долазак такозване културе смрти коју евроатлантизам подразумева“, објашњава Ђурковић.
Евроазијски концепт сарадње подразумева другачији културно–цивилизацијски код у односу на евроатлантизам, каже политиколог Александар Гајић. Тај код инхерентан је народима Европе и Азије, који нису прошли кроз модернистичку трансформацију и потпуну секуларизацију и код којих су елементи морала, вере и социјалне солидарности веома битни, каже Гајић.
„Он је, заправо, са једне стране, и мултиетнички и признаје те културолошке различитости у оквиру тог традиционалистичког кључа, а са друге стране, има и јаку социјалну димензију која је основана на моралној вертикали и даје економску корист зато што се ради о просторима који су економски компатибилни“, објашњава Гајић.
Вид евроазијске интеграције не искључује постојећи систем суверених држава, тако да се не ради о преносу дела суверенитета на наддржавне институције и недемократски изабране скупине и групе. Напротив, каже Гајић, ради се о делегатима суверених држава, што је ближе начину на који су функционисале класичне међународне организације.
Нема сумње да је Србија у културно–историјском смислу ближа евроазијском концепту, каже Гајић. Политичким одлукама Србија је окренута према ЕУ, док, са друге стране, има преференце за развијену економску сарадњу са земљама Евроазијског економског савеза, каже Гајић.
„Оно што је проблем у процесу економског и политичког приближавања концепту евроазијског повезивања је чињеница да смо ми физички и геополитички изоловани једним санитарним кордоном од самог тог простора“, каже Гајић.
Истраживања јавног мнења у Србији говоре у прилог позитивног расположења грађана према евроазијским интеграцијама. Подршка ЕУ опада већ неколико година и одавно не прелази 50 одсто, каже Ђорђе Вукадиновић, главни и одговорни уредник Нове српске политичке мисли.
Иако је подршка приступању ЕУ за неколико процената већа од процента грађана који се противе евроинтеграцијама, противници евроинтеграција чине чврст скуп, за разлику од оних који евроинтеграције подржавају, каже Вукадиновић.
Добар део, односно скоро половина присталица приступања Србије ЕУ преклапа се са присталицама најтешњих веза са Русијом, а те везе подржава више од 60 одсто грађана, каже Вукадиновић, који је последње истраживање јавног мнења радио крајем прошле и почетком ове године.
Када се од испитаника тражи да се определе између Русије и ЕУ, број присталица ЕУ пада са 45 или 46 одсто на 15 до 16 одсто, каже Вукадиновић.
„Када морају да бирају између једног стратешког геополитичког партнера, онда ЕУ има подршку 15, 16 одсто, САД испод 1 одсто, Русија преко 30, Кина 3 или 4 одсто, а негде око трећине оптира за неку врсту неутралности, односно несврстаности. То је реалан показатељ стања. У суштини је присталица ЕУ дупло мање него чврсто опредељених присталица економско–политичког савеза са Русијом. Шокантно, али је тако“, објашњава Вукадиновић.
Испада да српска јавност није подељена по питању Русија или ЕУ, већ на оне који су за чврсте интеграције са Русијом и на оне који су чврсто опредељени за неутралност наше земље.
