Прочитај ми чланакИсторичар Момчило Павловић о Дану победе, проглашењу независности Косова, равногорцима и партизанима, новом светском поретку...
Историчар Мончило Павловић (Фото: Вечерње новости)
Читав цивилизовани свет има разлога да сутра слави 9. мај, Дан победе, али догађаји после 1945, посебно савремени, релативизују све оно што је настало после Другог светског рата. Јер, више је ратова вођено од 1945. до данас него пре тога – каже, у разговору за „Новости“, историчар др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.
Павловић истиче да је поглед на Други светски рат и на укупне напоре савезника „вестернизован“:
– Најпре је један савезник, СССР, са својим блоком означен као идеолошки противник, због разлика у друштвеном поретку. Потом је СССР поражен у Хладном рату, а као победници изашли су западни савезници. Историјске чињенице, међутим, говоре да је кључне победе извојевала Црвена армија. Али, по западњачком виђењу овог историјског догађаја обавезно се напомиње да су Совјети, када су улазили у Берлин или друге делове Европе, извршили масовна силовања. Тек у новије време неки историчари обелодањују радове о силовањима и разузданости западне војске. Ето, то је само један пример релативизованог погледа на Други светски рат.
Да ли и данас траје подела на блокове?
– Свет је поларизован. Имамо један победнички блок, који управља кризама на читавој планети, и силу, која се поново буди, с тенденцијама да оствари империјалне планове. Русија не ради више по плановима међународне заједнице, него за своје интересе. Уколико не превлада разум, ова динамика међународних сукоба може довести до ширег конфликта. Ни Адолф Хитлер није започео рат чим је дошао на власт.
Различити људи различито посматрају рат који се од 1941. до 1945. водио на нашим просторима. Колико је тај рат био грађански, а колико за ослобођење од фашизма?
– Рат на просторима читаве Југославије био је „четири у једном“. Ослободилачки, грађански, идеолошки и верски. Комунисти су вртели исту матрицу – да су се сви наши народи и народности ујединили против истог окупатора. Али, постојале су различите војске, различите групације, различити локални колорити, локалне вође, разбојници, криминалци, наоружани људи који деле правду по своме… Владао је хаос. Само два покрета била су антифашистичка – равногорски, на челу са Дражом Михаиловићем, и други Јосипа Броза и партизана. За кратко време, колико су сарађивали, створили су у западној Србији велику слободну територију какве није било у окупираној Европи. Касније су се, нажалост, сукобили, и настао је суров грађански рат. Тај рат, с некаквим имагинарним и бесмисленим поделама, различитим средствима, траје до данашњих дана.
Шта је заједничко а шта различито у ослободилачким покретима у Србији?
– Оно што је праведно у једном тренутку, не мора да буде и у другом. Не може се оспорити ни једној ни другој страни да су биле против окупатора. Али имале су другачије погледе и бориле су се различитим методама. Једни су изашли као победници, други су поражени. Победник профилише слику, па смо у послератном периоду имали њихову конструкцију историје. Титов реферат с Петог конгреса КПЈ, у коме је дао оцене рата, револуције и преглед историје радничког покрета, и даље опстаје у историографији. Свођење антифашизма на само један ослободилачки покрет, доводи до побуне друге стране. Они се питају: „А шта смо ми то радили?!“
Да ли је после толико времена бесмислено и погрешно да се преводе побеђени у победнике?
– Рехабилитација је последица слома социјализма и идеологије победника. Капитализам тражи нови поглед на историју и на људе којима је после рата одузета имовина. Ти људи нису били издајници, једноставно нису хтели да иду ни са четницима, нити с партизанима. Али мора да постоји линија испод које се не може ићи. Са данашњим вредносним судовима тешко је одредити ко је био издајник и шта је била издаја. По тој логици, издајник ће бити свако ко потпише било који документ о Косову. Издајник је идеолошки појам који се усмерава према противнику. Али вратимо се у то време. Морамо да имамо црвену линију и да знамо које идеје нису прихватљиве за Србе – ни онда, ни данас.
Кога не треба рехабилитовати?
– Не може се рехабилитовати онај ко је активно, а не егзистенцијално, сарађивао са окупатором. Није морао, али је то радио. Друга је ствар егзистенцијална колаборација. Када су Немци окупирали два мања британска острва, Черчил је саветовао да се поштују њихови прописи. Људи који су били колаборационисти после рата су одликовани, јер су спасли свој народ. Да није тако, били би уништени.
Други светски рат је био тежак за југословенске народе, а посебно за српски. Да ли смо морали толико да страдамо?
– Наметнута нам је идеолошка матрица: или да гинемо, или смо издајице. У Другом светском рату погинуло је 52 Данаца. Само у Србији живот је изгубило 350.000 људи. Шта је то с нама?! Оба светска рата су имала ужасне последице по српско демографско и биолошко биће. Друге земље су имале мање жртава од нас.
Да ли се све то нама догађа само због „наметнуте матрице“?
– Криви смо ми, али и географија, историја, покрети, хаос… Били смо на страни савезника. Ипак, као савезници, после рата смо проширили територију. Настала је нова Југославија. Титова. Били смо цењени, а Тито је сплетом међународних околности израстао у значајног лидера. Никад се у историји више неће десити да тако мала земља има тако велики међународни утицај.
У току је ревизија историје – како се то ради у Србији, а како у Хрватској?
– Ми се не меримо с другим народима. У озбиљној историографији не постоји ревизија, постоје само докази. Ако се докаже да Јасеновац није југословенски Аушвиц, ако се нађу документа која потврђују да тамо није постојала намера да се Срби убијају само зато што су Срби, да се Роми и Јевреји убијају из нацистичких разлога, онда би требало да прихватимо ту истину. Али морају се подастрти бројке а не давати мишљења. Нама није потребно мишљење, ни објашњење, него егзактно истраживање. Не треба релативизовати Јасеновац, нити неко друго стратиште. Умањивање жртава није објашњење и није умањивање злочина. Злочин је када убијете човека само зато што је Србин или неке друге националности. Раздвојимо чињенице од објашњења и тумачења. Ослободимо се тога. Држимо се хладно чињеница.
Шта кажу чињенице о Јасеновцу?
– Чињенице о Јасеновцу кажу да је то био систем логора, да није био један, већ их је било неколико десетина, да је направљен као концентрациони логор за Србе, Јевреје и Роме. Према званичним извештајима европских земаља, у том логору је страдало од 500.000 до 600.000 људи. Неко је проценио да је било више од милион жртава. Значајан број жртава су били жене, деце и старији људи. Али то су само процене.
Како коментаришете то што ће Европа сутра славити Дан уједињене Европе, а не Дан победе?
– То ради да не би повредила свог партнера – Немачку. У Европи јача национализам, посебно у кризним подручјима. Али то није фашизам. Национализам је посебно присутан на Балкану, јер је један национализам подржан на рачун другога. Спонзорисана независност Косова може у догледно време дестабилизовати Македонију и Црну Гору. То може довести до већих тензија, али још увек није фашизам. Ми смо мала земља, а шовинизам, који води у фашизам, одлика је великих. Србија, Црна Гора, Македонија, Косово, Албанија су црна рупа Европе. Зашто Европа тај проблем не офарба у плаво?! Паралелни преговори са Србијом и Косовом воде у независност Косова.
Да ли је могуће избећи признавање независног Косова?
– Не треба креирати тзв. независну будућност. Док Србија не призна Косово, оно неће бити независно. Ако креирамо беспомоћност у односу на Косово, ми ћемо га изгубити. Али уколико креирамо такво мишљење да Косово, све док га Србија не призна, није држава, има наде да се то питање реши на неки други начин. Зашто не окренемо процес, па да затражимо да нека мала земља, за коју нико није чуо, а која је признала Косово за паре, сада одустане од признања? То би имало ефекат на друге земље и друге народе.
