Прочитај ми чланакПричу о Срђану Алексићу из Требиња сви знају, погинуо је, бранећи суграђанина Бошњака. Таквих хероја је у рату било још много, али су њихове приче непознате.
Ово је једна од таквих, о Милету и Рами из Сребренице, пише Дојче веле.
Миле Јањић, сребренички Србин, данас власник једине ветеринарске амбуланте у Сребреници, познат је као човек великог срца. Миле, увек расположен за шалу, каже да се ни тад ни данас није плашио ничега. Сећа се 20. априла 1992.
– Возио сам се бесциљно пустим улицама и дошао на главни градски трг. Група Вуковараца је била испред већ раније опљачкане робне куће. Приђем ближе и видим да је један од њих подигао пушку и циља у свезаног човека на платоу улазних степеница у робну кућу. Познавао сам тог човека. ‘Шта то радиш?’, продерем се на наоружаног ‘војника’ и цев пушке му оборим према тлу. Он ми одговара: ‘Ухватили усташу па хоћу да га убијем’. ‘Како ти можеш знати ко је усташа боље од мене што живим овде, ја знам овог човека’, дерем се на њега и идем према Рами, док се збуњени и наоружани Вуковарци згледају и међусобно дошаптавају, вероватно се питајући који је сад овај лудак што на пушку удара голорук – каже Миле.
Миле то данас невољко прича, иако се сећа свега што се дешавало пре 25 година као да је јуче било.
– Рамо је био ван себе од страха. Рекао сам му да се не боји и да не дам да га убију. Ја нисам био ни у каквој војсци, нисам имао униформу нити оружје, осим пиштоља који сам имао од раније и за који сам имао дозволу. Приметио сам Раминог зеленог голфа десно уз улицу којом је силазила болничарка Рада, како смо је сви у Сребреници звали, јер је била медицинска сестра у градској болници. Рекао сам јој ‘ево његовог голфа и вози га одавде само да главу спаси’. Тако је и било. Вуковарци нису реаговали. Окупило се и неколико радозналаца. Углавном Рамо је остао жив – прича Миле.
„Да он није дошао…“
Рамо Кадрић је тог априлског јутра 1992. године из села Гладовићи дошао на посао да, као и увек, развози хјеб. Пред пекаром на улазу у Сребреницу са источне стране дочекала су га три полицајца и под претњом смрћу га натерала да пева четничке песме.
– Урлао сам на сав глас певајући да ме не убију. Одвезли су ме на градски трг и предали Аркановцима, да ме убију. Ја сам већ био полумртав од страха. Дошао је Миле којег сам ја и раније познавао. Он се са њима убеђивао, свађао, ни данас дан ми није јасно како је успео да их спречи да ме убију и да ме спаси. Да он није дошао ја бих сигурно био прва жртва рата у Сребреници. Та жена, која ми је са њим помогла, одвела ме у свој стан. Ту сам преноћио и она ме ујутро одвезла до пекаре где сам нашао свој камион. Испратила ме је из града мојим аутом који сам јој дао. Тако сам се вратио у село. Чуо сам касније да је погинула. Тешко ми је и жао због тога и данас што нисам имао прилику да и ја њој помогнем и спасим је јер сам чуо да су је убили ‘наши – каже Рамо.
Рамо и Миле се у рату више нису срели. Видели су се поново тек 1997. године. Прво су се чули телефоном и договорили да се нађу у кафани Дејтон изнад Сарајева. Миле је због тога дошао из Сребренице.
– Био је то тежак и плачљив сусрет – говори Рамо, док му сузе навиру на очи.
– Гледаш човека који те оставио у животу, поклонио ти живот. Дошао је тада мојој кући у Вогошћу. Нисмо спавали. Целу ноћ смо причали. Пред зору сам га испратио. Пре него што смо се вратили, моја жена је била у Сребреници. Миле ју је својим колима возио у село да види у каквом је стању. Контакти су учестали. Кад сам се вратио, пуно ми је помогао. Када ми је затребало, позајмљивао ми је и новца. Шта год он може да помогне, помаже – прича он.
Пријатељство до гроба
Рамо се у родно село, што са планинске низбрдице преко Дрине гледа у Србију, вратио још почетком 2001. године. Каже да добро живи од пољопривреде и сточарства и не би своје село мењао ни за какав град.
– Живим од узгоја стоке. Имам стотинак оваца, продам годишње 50-60 јагњади, узмем за то седам, осам хиљада марака. Продам и понеко теле. Сејем кукуруз, пшеницу, имам трактор па орем себи и другима, возим дрва. Све радим. Имам своје крушке, јабуке, шљиве, орахе, правимо пекмез. Добра вода, чист ваздух. Што бих живио у Сарајеву где имаш само оно што купиш и донесеш у цегеру – прича Рамо.
Иако има и оних што на то не гледају благонаклоно, Рамо и Миле се друже и даље. Њихово пријатељство опстаје.
– Кад идем у Сребреницу, мало кад да заједно не попијемо кафу. Миле ми долази и кад стоку треба прегледати. Један другог посећујемо за Божић и Бајрам. Док смо живи тако ће бити – каже Рамо.
