Станиша Јевтић, пореклом из околине Јагодине, више од четири деценије живи у Индијани у САД и за то време успео је да направи своје пословно царство. У његовој компанији ради 120 запослених и никада није дуговао или каснио са плаћањем било коме. Када је стигао у Америку, није има ни долара у џепу. У живописној исповести о путу ка успеху, коју је имао на јавном наступу у Америчком кутку у Крагујевцу, испричао је како се постаје и опстаје бизнисмен, зашто не запошљава наше људе у својој фирми и које су разлике у схватању пословања и успеха у Србији и САД.

Станиша са сином Марком делио искуство са младим Крагујевчанима

– Моја фирма се бави кречењем, фарбањем и постављањем тапета у великим институцијама, болницама, зградама… У Америку сам отишао само са завршеном основном школом да посетим рођаке. Нисам пошао за бољим животом. Ипак, почео сам да радим у једној фирми за молерај. Више од десет година крао сам знање и вештине. Не само за кречење, већ и како се послује. Мој савет је да будете најбољи у ономе што радите и да радите оно што најбоље знате. Своју прву канцеларију сам имао код куће. Касније сам закупио мали простор и ширио свој бизнис – каже 63-годишњи Станиша, који је после толико деценија у Америци добио име Стан, како се и сада зове његова фирма.

Принципи којима се руководио су почети малим корацима и обавезно прво исплатити све трошкове. Јевтић каже да приватници у Србији греше када од првих великих пара које им легну на рачун себи купују џипове, јахте и куће или сазидају пословне објекте од 2.000 квадрата који после зврје празни.

– Почео сам од нуле. Причали су ми када сам стигао да ми за почетак треба 50.000 долара. Запитао сам када ћу и како уштедети толико пара? Зато сам почео са малом канцеларијом и постепено ширио посао. У првој години пословања половина фирми пропадне. У наредних шест година пропадне још 20 одсто компанија. После 12 година позитивног пословања значи да сте бизнисмен. У сваком тренутку знам шта се дешава у мојој фирми и који су проблеми. Такође, научио сам све о буквално сваком сегменту посла, од квалитета фарби до књиговодства – објашњава Јевтић.

Има сопствену рачуницу за успех. Каже да би приватник у сваком тренутку требало да има бар 10 уговорених послова. Од тога ће шест сигурно успети, код два ће пословати на нули, а остала два ће вероватно пропасти.

– Увек сам на време исплаћивао, плате, осигурања и све трошкове. Тек када видите да је нешто пара преостало, то је ваше и тада постајете бизнисмен. Још већи сте ако одлучите да свој новац уложите и ширење посла. Код мене 90 одсто радника из фирме одлази у пензију. И скоро увек запошљавам по препоруци. Међутим, Србе нисам никада запошљавао. Незгодно је то, јер наши људи се ослоне да смо земљаци па онда касне или не раде како треба. Друго, наши важе за људе који све најбоље знају. А то за бизнис није добро – прича Станиша.

Он је заинтересованим Крагујевчанима открио и да је за ресторан једино важна локација. За остале делатности, могу се наћи и јефтиније канцеларије. Рок за процену да ли је одабрао прави бизнис је свега три месеца.

– После тог времена видећете да ли сте успели, ако сте још на нули. Уколико већ другог месеца дајете паре из свог џепа или се задужујете да исплатите трошкове, то значи да сте у невољи коју треба што пре прекинути.

Новац за посао у Србији не би уложио никад.

– Много тога мора да се промени у прописима и темељима. Не причам у празно, већ сам пробао. Мој син Марко, који је завршио колеџ за бизнис, прошле године је у Београду отворио радњу за кокице. Одмах смо видели да то не може да фукнционише и прекинули агонију. У Смедереву сам отворио радњу за фарбе, више из приватних разлога, особи која ми је помогла око породице. И ту сам улетео у апсурд. Више од месец дана смо чекали да добијемо фиксни телефон – каже на крају Станиша, који овог лета има још један јавни наступ о свом успеху у Америчкој амбасади у Београду.

(Вести)

Ознаке: дијаспора, Крагујевац, САД, Станиша Јевтић