Прочитај ми чланак

СРБИН КОЈИ ЈЕ ‘БРАНИО’ ВУКОВАР ОД СРБA Није било сумње на коју страну ћу да станем

0

Вуковарски ратни ветеран, бивши заробљеник српских затвора, Србин по националности, Предраг Мишић (49), каже да за њега никад није било сумње кога и шта треба да 'брани' у рату.

Фото: Скриншот

Фото: Скриншот

Вуковарац Предраг Мишић – Пеђа је имао је 24 године када је почео рат у Хрватској. Родитељи су му били Срби који су доселили у Вуковар почетком 60-их, а има још два брата.

Рођен је у Вуковару, а детињство, током школских распуста, проводио је код родбине у Србији. Упркос томе, његова свест о националној припадности тада није постојала.

Родитељи су га одгајали у вери у Бога, у поштењу, у саживоту са људима који га окружују, ма које националности били. Имао је пуно пријатеља, и Хрвата и Муслимана и Срба. Како данас каже “тада су ми људи који се зову Ибро или Хасо били тек људи са чудним именима, нисам о њима размишљао као о Муслиманима”.

Рано се оженио и добио дете, па из центра преселио на Митницу.

„Радио сам тада у велепродаји пића и, као и сви, схватао да распад Југославије неће бити нити мало миран. Већ се крајем 1980-их осетио рат, али некако смо се сви надали да ипак неће бити крвопролића. Већ после догађаја у Борову селу ситуација се променила и било ми је јасно да морам да се пријавим у одбрану Вуковара. Да, Србин сам, али у мојој глави није било сумње кога и шта треба да браним.
Па ту сам рођен, ту ми је кућа, породица, пријатељи. Једно дете сам већ имао, друго било на путу. Од априла сам се активирао у обрани и имао положај на Митници. Преко дана сам радио, по ноћи био на положају. Био сам у резервном саставу ЗНГ, што је у то време била добровољна јединица, нисмо имали униформе ни службено оружје. Имали смо оружје које смо сами набавили или које ти је неко поклонио, као мени мој кум“, присећа се Пеђа својих првих дана рата и ватрених крштења.

Њему, као 24-годишњаку, све је било као филм. Тек данас, са одстојања, схвата колико је био млад и луд. Да све буде још горе, његов старији брат узео оружје и отишао на српску страну. Вероватно су пуцали један на другога, а да то ни не знају. Од тада, нису се видели ни чули 26 година.

„Aвиони су често прелетали, пар сам их видео да бацају пројектиле у Дунав, нису хтели на град, а не сме се вратити пун. Видиш пилота у кабини, то су били момци из ЈНA који нису хтели да ракетирају град. Због тако неких ствари, кад видиш да не жели да гађаш по граду, конташ, ма неће ништа бити. Но, сви су причали како је Борово село тада већ било пуно четника“, прича Мишић.

„Како ја до тада никада нисам видео нешто што се зове четник, сео сам у ауто и кренуо за Борово село. На првој великој кривини, барикада на пола пута, у десној страни ров, а њих 3-4 излазе зарасли, са брадама до стомака, некаквим чудним капама, оно, ужасни. Уплашио сам се кад сам их видео. Рекли су ми да окренем ауто, а ја заблокирао, не знам ни да окренем. После Борова села било ми је јасно да иде озбиљан рат“, каже Пеђа који је у том рату и рањен, у нос и главу, на богдановачком путу.“

Срби су ту имали сачекушу. Пуцали су на свакога ко је наишао. Морао си бити брз, а испред Пеђе возио је трактор.

„Погодили су ме, изашао сам из аута пузећи и дошао до нашег рова, пузао до наше војске. У Богдановцима ме скрпили“ присећа се.

На положају на Митници био је од првог до задњег дана. Чврсто су га држали, заправо више остављали такав утисак.

„ЈНA војска је сама себи створила фаму да у Вуковару има ко зна колико људи и наоружања. Нису знали. Да су кренули на нас првих дана, прегазили би нас“, каже Пеђа којему су наредни дани, недеље и месеци били невероватни.

Град у окружењу, хране све мање, гладан си, струју ни не памте кад је нестала, нема воде, нема купања. Тек касније је сазнао да је у почецима рата, због тога што је Србин, а носи оружје, дуго био под присмотром, што КОС-а, што хрватских служби, али то му је данас разумљиво.

„Имам неколико ружних слика које су ми се урезале у сећање, а једно је двориште лучке капетаније које је било недалеко болнице. Када год си отворио тамо врата, у дворишту је било безброј лешева које смо тамо односили, јер их, због сталног гранатирања, нисмо више имали могућност сахрањивати. Од разнесених глава, до раскомаданих тела, до непрепознатљивости. До тада, видети мртву особу ми је било јако трауматично, али с временом огуглаш. Такође ми је лично био најгори период од предаје, одвожења на Овчару, у заточеништво, па док нисмо изашли. Кад човек нема слободу, кад не одлучујеш сам о себи, о својој судбини, ни о чему, нема хигијене, гладан си 9 месеци, то је нешто страшно. Стална психоза, претње убиством, то те дотуче до краја. С годинама, када те докачио тај ПТСП, све више мира тражиш, самоће, тишине. Само да сам негде сам, да радим нешто што волим, без сувишних питања. Ваљда ти то остане од тих безбројних испитивања у логору“, каже Пеђа и додаје да су га у заточеништву посебно малтретирали обзиром да је био Србин, официр ЈНA и још издајица. О тим злостављањима не жели да говори.

Након 9 месеци затвора, 14.8. 1992. године је размењен у Неметину. Тада је први пута видео своје друго дете, рођено у Славонском Броду, и своју супругу и прво дете које је послао из Вуковара с почетком гранатирања.

Брата није видио више никада, а мајку, која је отишла код сестара у Београд, видео је једном, годинама касније у Мађарској. Сада је већ дуго није видео јер је тешко болесна. Не сме код ње у Београд јер је на пописима Србије.

„Ма тамо уопште не желим да идем. Све оно што су ми учинили толико ми је урезано у свест да ја немам тамо шта да тражим. Одрастао сам у Сурчину, на аеродрому, јер тамо имам братића и сестричну са којима сам проводио лета и сретне дане детињства, али су ми све те лепе успомене уништили и немам никакву жељу тамо  да одем икада“, прича Пеђа.

52 коментара “СРБИН КОЈИ ЈЕ ‘БРАНИО’ ВУКОВАР ОД СРБA Није било сумње на коју страну ћу да станем

  1. KIM каже:

    Ništa čudno. Pa svi Hrvati su ustvari Srbi i ti Srbi koji sebe nazivaju Hrvatima su najgore ustaše i koljači. Takvi su uvek imali potrebu da se dokažu. Radi se o najjadnijim moralnim protuvama i poltronima.

  2. Zdravko Radukic каже:

    Ја ту нити видим човека а понајмање Србина а оно што не види то ни ти коментаришем.

  3. Бели Орао каже:

    Колико напора треба за тако бедну ствар?

    1. DIKI каже:

      Psovao sam vlasniku ovog gore ujkana. Baš me zanima hoće li me blokirati?

    2. Бели Орао каже:

      Неће Дејан да те дира.

  4. Bojan каже:

    Ma da se nosis u tri lepe!!! Nemoj ni da dolazis, izdajicama mesto nije u Srbiji. Postao si ustasa i tim se dicis!

  5. Ante Starčević каже:

    On je etnički Srbin, ale politički Hrvat, pravi GRAĐANIN svoje zemlje i pravi domoljub

    1. xyz каже:

      Ма он је qурац на бициклу исто као и онај гад из Сарајева Дивљак.

    2. KIM каже:

      Šta je to domoljub, buljoljube?

    3. Gloria Mundi каже:

      Ante,sta je starije, etnicka ili politicka pripadnost ? Etnicka, jer se dobija rodjenjem, dok je politicka prolazna i promenjiva.

    4. Ante Starčević каже:

      Jednom ne bilo ni Srba, ni Rusa, ni Hrvata, ni Ukrajinaca, bili su samo Slaveni, ali još ranije Slaveni sami nisu bili, zajedno s Germanima, Keltima, Italicima, Irancima bili su oni Indoeuropljani. Sve teče, sve se mijenja, i etnička pripadnost isto nije konstanta kao i politička pogotovu

    5. Perun каже:

      Kada se stvara nova nacija,
      kao u slučaju kada je Vatikan kroz vekove stvarao vas hrvate,
      onda vaš opstanak, sa ezoterijske tačke posmatranja,
      zavisi isključivo od stepena mrznje koji „negujete” prema narodu iz kojeg ste potekli.

      Zna genocidna rimo-katolička „crkva“,
      da kada bi nestala vekovima podsticana mrznja vestački stvorenog hrvatskog „naroda“ prema Srbima nestao bi i od vatikana stvoren „hrvatski narod“ kojih se satoji od 90% konvertita.

    6. DIKI каже:

      Čitaš li ti Perune šta delje ovaj Mrsomud??? A u suštini nam saopštava sledeće: Da su Ujkani i Banderovci isto. E fala mu, nismo znali. A ljute ga i Rusi, napisali mu da je Banderovac. Nije moguće !!!! Ja sam zapanjen !!!! Iznenađen !!!! I uvređen !!!! More, mamicu im ustašku…..

    7. Ante Starčević каже:

      O, još jedan idiot, koji misli, što ja sam Hrvat. OK, ako ne razumijete nikakvih savjeti, pišem direktno: NISAM Hrvat, ja sam Uralac, živim u Uralu u Ruskoj Federaciji. Mi ste potekli ne iz srpskoga naroda, ali bitno iz naroda Velikog Novgoroda, mi smo Sjeverni Slaveni, nismo Južni kao Srbi i Hrvati

    8. Perun каже:

      Ti si ustaška pederčina, provokator, bednik u ljudskoj ljušturi.

    9. Ante Starčević каже:

      Kako mi kažemo u našim Internetima: „Пердак порвало“ =D

    10. DIKI каже:

      Mislim da mu tepaš, on je ipak samo pederčić. I time se diči. Inače, on je Ural video u vojsci. I Kraza i Dajcai FAP-a, otac mu je bio pilot na Dajcu.

    11. Perun каже:

      > Smrad ne kaže ja sam Rus,
      nego kaže:
      </strong… "ja sam Uralac, živim u Uralu u Ruskoj Federaciji".

    12. DIKI каже:

      Domaća baraba. I ne ide mu “klecanje“ na Srpskom, on nikada nije čuo Ukrajinca kada govori, a ja jesam. Naime, supruga bratučeda mojke pokojne je Ukrajinka, tako da smo se često čuli i videli na Skajpu. Ovo je domaća vucibatina, provere se trenutno vrše. U stvari, mislim da su odmah bile gotove, samo da dobijem SMS.

    13. Perun каже:

      Uralac koji je izabrao NICK „ante starčević“.

      Naravno da je ustaški smrad.

    14. DIKI каже:

      Da, na Uralu svako dete zna sve podatke Ante Starčevića. Ebo im Vladica Kolindu.

    15. Ante Starčević каже:

      Kako govore u ruskim Internetima: „Годный троллинг“ )))

    16. DIKI каже:

      Provereno, naš stari “dobri“ drug. Sada smena uživa, čekaju šta će sledeće da odvali. Hteo sam prekinuti, ali kažu da ne bi bilo fer, valjda im dosadno, subota i takoj…..A i red je uzvratiti, “kaj ne“?????

    17. Ante Starčević каже:

      Ti ne misliš, što pišeš. Moja rodbina žive u Ukrajini, gradove Makijivka (sad okupirana ruskim terroristima) i Harkiv (hvala Bogu, odatle svih aktivnih rašista bio izbačeno u 2014. godine). Bio sam tamo tri puta, i ti kažeš, što ja nikada sam ne vidio Ukrajinaca? Ako ne znaš, u Uralu također žive Ukrajinci, imam prijatelja Ukrajinaca, ali sigurno po tvom mišljenju nikad ih ne čuo :)

    18. DIKI каже:

      AJDE???? Ti uopšte ne misliš pa nikome ništa. Ovog puta nisi mogao niže pasti.

    19. Perun каже:

      Smrad kaže:
      Moja rodbina žive u Ukrajini, gradove Makijivka
      (sad okupirana ruskim terroristima)
      ——

    20. Ante Starčević каже:

      Ne tek terroristima, ali i ruskim vojnicima. Zimi 2015. godine, kad bili bitke za Debaljceve, tamo stajala poznata burjatska brigada, koju svi su vidjeli. To je tek JEDAN slučaj, a bilo i više

    21. DIKI каже:

      Ma, gotovo mu je sa nikom, on to sada pokušava da se izvuće uz što manje gubitaka. Da se pregrupiše. Što ih volim vako blentave. A naleteo mi na volej samo tako, danas nisam raspoložen, ali, ide na bolje. Išamaraš idiota i odmah je svet lepši. Kada bi ih streljao, e to bi bilo stvarno nešto. Nema gore stuhe od domaće mrcine. Ubi me ova tastatura, jeste, svetli u mraku, više nivoa svetla ali je QWERTY US. Dušu mi vadi. Ali, poklonu se dugmići ne gledaju.

    22. kosingas каже:

      Дики, лоцирао си багру а?

    23. DIKI каже:

      Nisam ja, bivši đaci. Ali, bio sam 95% siguran. I menjam broj mobilnog, usput mi rekoše da je kompromitovan. Toliko o sigurnosti nekih mreža.

    24. kosingas каже:

      Поздрав за ђаке!

    25. DIKI каже:

      Ehhh, odavno nisu đaci, sada su oni već i učiteljice. Ali tako treba da bude. Nego, moram da još malo prodivanim sa “Ukrajincem“ ako se pojavi još koji put. Milo mi da ga čujem, od kad nisam spikao Ukrajinski, da se ne zaboravi majku mu? Što reče ovaj veliki vezir: “Nemam ništa za prijavit…..“

      https://www.youtube.com/watch?v=ci2kOJ2pRig

    26. Михаило каже:

      Србин је општији појам од германског – Славен

    27. KIM каже:

      Ti si pao s Marsa. Kakav Uralac? Koja je to nacija? Izgleda da si ti ozračen Uranijumom, pa si postao Uranac ili još bolje Usranac.

    28. Ante Starčević каже:

      Uralci je narod pisaca Bažova i Mamina-Sibirjaka, proizvođača Demidovih i Stroganovih, predsjednika Jeljcina, pjevača Butusova, Šahrina i Samojlovih, komičara „Uraljskije peljmeni“, plivača i naučnika Popova, naučnika Kurčatova, izumitelja Čerepanovih, vojnika Kuznjecova i Serova, narod „Crnih noževi“ (Schwarzmesser) i mnogo-mnogo više koga. Mi smo ozbiljan narod radnika i vojnika, ljudi čvrstog karaktera. A tko je onda SRbi? )))

    29. DIKI каже:

      Tako je jarane, dugo si ovo smišljao. Nego, reci ti nama đe se nađe sa Starčevićem, keve ti, da niste u istoj bojni bili? Ispod Staljingrada? Tu su vas nalupali i da vam ne bi Tite, odoste svi pod led. Neka tebe, ti ćeš nam naširoko i nadugačko pojasniti situaciju.

    30. xyz каже:

      Лаж је хрватско агрегатно стање. Заблуда: Рат у Вуковару су почели Срби.
      Истина: Прије било каквих сукоба, још у рано прољеће 1991., Хрвати су почели отимати и убијати српске цивиле, тако да су пре почетка директног ратног сукоба хрватске паравојне јединице, према хрватским изворима, убиле најмање 126 цивила српске националности (шеф Туђманове обавјештајне службе СУЗУП-а у Вуковару, Фердинанд Јукић наводи ту бројку, док ЈНА наводи и до 400). Припадници хрватских паравојних јединица нису били само из Вуковара, већ су тамо смишљено послани из цијеле Хрватске, па су и многи вуковарски Хрвати били у страху. Прије било каквог рата и сукоба, хрватске власти у Вуковару престале су Србима исплаћивати пензије и почеле су отпуштати Србе са посла. Прије било каквог рата и сукоба припадници хрватских паравојних јединица дигли су у ваздух српске кафиће: „Крајишник“ (15.4.), „Сарајка“ (3.5.), „Туфо“ (3.5.), „Брдо“ (6.5.), „Мали рај“ (28.6.), „Попај“ (2.7.), „Точак“ (21.7.), „Чокот бар“ (24.7.), „Шид“ (30.7). А још 1989. дизани су у ваздух киосци српских новина.
      Није била поштеђена ни кућа познатог ногометаша Синише Михајловића чија је мајка Хрватица. Њу су хрватске паравојне јединице потпуно опљачкале и уништиле, а чак су му, у бјесомучном дивљању и оргијању, и обитељске фотографије спалили. Налогодавци злочина били су високо рангирани чланови ХДЗ-а, секретар народне одбране општине Осијека Бранимир Главаш (познат по ријечима којима је најавио рат: „нека игре почну“), секретар народне одбране општине Вуковар Томислав Мерчеп, потпредсједник хрватског сабора и бивши сарадник удбе Владимир Шекс и Иван Векић који ће 31.07.1991. постати министар унутрашњих послова Хрватске. Од те четворице, Главаш је осуђен за ратне злочине од стране хрватског суда, Мерчепу се суди, Векић је под истрагом УСКОК-а, а Шекса је за злочине оптужио споменути Главаш. То потврђује и први Туђманов министар унутарњих послова Хрватске, Јосип Бољковац у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ гдје описује догађај из 4. мјесеца 1991. када су Шекс, Шушак, Главаш и Вукојевић (све високо ранигирани ХДЗ-овци) пуцали армбрусима по Борову селу. То је било пуно прије него је било који Србин испалио и један метак у Вуковару. У Вуковару су, као да је под нацистичком окупацијом, биле потребне пропуснице које је издавао Томислав Мерчеп. О атмосфери коју су стварале хрватске паравојне јединице на челу са Мерчепом, свједочи и повјереник хрватске владе за Вуковар, Марин Видић Били, у писму које је из Вуковара упутио хрватској влади, али и неколицини опозиционих челника:
      „Именовањем Мерчеп Томислава за секретара Опћинског секретаријата у Вуковару дошло је до узурпације власти и концентрације функција у једној особи и то предсједника ХДЗ-а те фактички заповиједња ЗНГ-а, полицијом те цивилним органима власти. Окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузели су апсолутно надзор над свиме у Опћини Вуковар, не презајући од насилних и репресивних мјера над грађанима Опћине Вуковар (бесправним упадајем у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа које су тражиле смјештај, пљачкањем станова, одузимањем приватних возила, насилним привођењем на саслушање па чак и егзекуцијама. Таквим понашањем створио је у граду опћу психозу страха међу хрватским и српским пучанством што је резултирало масовним бијегом из града, тоталном блокадом рада полције, ЗНГ-а, органа управе и створило опћу конфузију…„
      Колико лицемјерно звуче изјаве појединих вуковарских Хрвата који су се у оном кривотвореном гебелсовском филму Б92 „Посљедњи рез“ ишчуђавали зашто су Срби у прољеће и рано љето 1991. бјежали из Вуковара!

      Једна саговорница, Љиљана Алвир чак врло лоше глуми разочараност што им вуковарски Срби који су бјежали нису рекли како се спрема рат. То је врхунац безобразлука, јер вуковарски Срби, као и остали хрватски Срби, нису бјежали из Хрватске због тога што су знали да се спрема рат, него јер су свакодневно малтретирани, отпуштани са посла, ликвидирани. То је вријеме када хрватске новине објављу имена, презимена, адресе и бројеве телефона Срба и Југословена по квартовима. И шта је та бједница, Љиљана Алвир могла мислити, какав ће одговор ЈНА бити на то што су хрватске паравојне јединице блокирале каснарну у Вуковару и снајперима убијале војнике на војном року? Да ће ЈНА у Вуковар ући са цвијећем?! Тај филм „Посљедњи рез“ све вријеме на један врло покварен начин манипулише са чињеницама, приказујући догађаје хронолошки погрешно, пуштајући изјаве најгорих хрватских злочинаца као што је Иван Векић (који је пријетио хрватским властима да ће, ако га ухапсе ради злочина над Србима, дигнути на њих неку своју „хрватску стражу“ са оружјем ), који за Мерчепа, ратног злочинца из Вуковара каже да је „доброћудна причалица“ и тиме се изругују свим жртвама које су његови ескадрони смрти побили. Интересантно да и чак и тај Мерчеп својим изјавама руши вуковарски мит; једном је баш у Вуковару изјавио да је Вуковар добар примјер лоповлука, покварености и договореног рата.
      Заблуда: У Боровом селу се догодио покољ „хрватских редарственика“
      Истина: Борово село било је чисто српско село. Срби су чинили више од 98% становништва. На изборима из 1990. у Боровом селу је, као и у другим општинама са српском већином, побједио СДП што показује да су Срби из Боровог села били за саживот са Хрватима. Неколико мјесеци људи су живјели мирно, а онда су хрватске паравојне јединице под вођством Томислава Мерчепа почеле дизати тензије. ХДЗ је својим члановима у Вуковару већ почетком 1991. подјелио оружје. Убрзо су хрватске паравојне јединице дигле у ваздух прве српске објекте, а онда и ликвидирали прве српске цивиле. 15. априла минирана је српска кафана „Крајишник“ на Сајмишту. 1.маја догодило се и свирепо убиство српског старца Стевана Инића у Бршадину, селу близу Борова.
      У Боровом селу, за празник рада, мјештани су као и сваке године до тада постављали југословенску заставу на мјесну заједницу, заставу државе која је тада још увијек била заједничка држава и Хрвата и Срба, а предсједник и премијер Југославије били су Хрвати. Та застава сметала је патроли тзв. хрватских полицајаца из Осијека, а у ствари се није радило о полицајцима, него о припадницама хрватских паравојних јединица којима су подјељење полицијске значке неколико мјесеци раније. Када је крајем 1990. године тадашњи хрватски министар одбране Шпегељ снимљен како говори да ће убијати породице официра ЈНА на кућном прагу и када је откривено да се хрватске паравојне јединице већ увелико наоружавају, хрватске власти су свим припадницима паравојних јединица, међу којима је било пуно криминалаца и бивших усташких терориста из дијаспоре, подјелиле исказнице МУП-а. Мјештани су тим тзв. полицајцима пружили отпор; ови су се дали у бијег, а двојицу су мјештани заробили. Туђману и властима у Загребу је то била иделана прилика за изазивање инцидента већих размјера који им је био пријеко потребан – референдум о самосталности Хрватске се ближио и требало је сензибилизирати јавно мњење у Хрватској. Одмах идући дан, Туђманов режим шаље у Борово село до зуба наоружане припаднике паравојних јединица са значкама МУП-а, аутобус и мноштво личних возила. Чим су ушли у центар Боровог села и изашли из аутобуса, отворили су ватру по цивилима, иако је у непосредној близини била школа пуна дјеце. На лицу мјеста је убијен старац Војислав Илић, неколико цивила су ранили, а међу њима и једог Хрвата који је куповао пелене за дјете које само чудом није погођено. Тзв. хрватски редарственици покушали су заузети најважније точке у селу, али им је из двије најпосјећеније кафане у центру узвраћена ватра, а затим су се укључили и други мјештани Борова села који су у том тренутку били усред пољопривредних радова. „Редарственици“ нису очекивали такав отпор, па су се у кукавичком бијегу одлучили за гнусан чин. Упали су у амбуланту гдје су вадили бомбе пред мајкама и дјецом и дјецу узели као таоце, чак су на прозор док је трајала пуцњава ставили десетогодишњу кћер локалног власника дискотеке Младена Грбића, као и кћер заповједника одбране Борова села Вукашина Шошкоћанина који ће се наводно утопити нешто касније, мада остаје сумња да су га убили хрватски паравојници јер је био склон преговорима. Туђману у Вуковару није требао мир, него рат. Кад су видјели да ће мјештани одбранити село и да им нема спаса, јер им је појачање заустављено и одбијено на улазу у село, „редарственици“ су у помоћ позвали ЈНА која је око 15 сати ушла у село, прво заштитила, а онда и евакуисала хрватске „редарственике“. Исти ти „редарственици“ и хрватске паравојне јединице само мјесец дана касније, блокораће у Вуковару касарну те исте ЈНА која их је спасила, затвориће им воду, струју и убијати војнике из снајпера.

      19.маја одржан је референдум о Хрватској самосталности у недемократским условма, а напад хрватских „редарственика“ била је false flag операција која је требало неодлучне да увјери да са Србима није могућ миран суживот. 18 година након тог догађаја, Јосип Бољковац, први хрватски министар унутрашњих послова, који је у вријеме напада на Борово село обављао ту функцију и био Туђманова десна рука, признаће у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ коју је објавио пред смрт, да је рат у Хрватској почео нападима хрватске полиције на Србе и да је напад на Борово село био хрватска провокација. Само је бесрамна хрватска пропаганда могла такав гнусан чин приказати као некакву жртву и „покољ хрватских редарственика“.

    31. тек успут каже:

      У прилог твом писању цитирам овог „Србина“ што је бранио Вуковар: „а њих 3-4 излазе зарасли, са брадама до стомака“. Згодан стереотип о четнику све док се човек не запита – а кад им порастоше толике браде, па још до стомака?

    32. Kodza Milos каже:

      Ко што је био ваш Анте. Како реће Нада Клаић, ваша највећа историчарка, Хрвати су скупина политичких истомишљеника по националности Срба.

    33. perungromovnik каже:

      исти сте куррац и он и ти, етнички срби са генетском грешком у глави…

Коментари су затворени.