За Запад појам владавине је оно што су прочитали као њену дефиницију. Власт је за њих институционална моћ која је производ воље грађана заснована на нормативним претпоставкама које имају за собом ауторитет.

Сматра се легитимним обликом моћи, у коме су односи између носилаца и потчињених јасно дефинисани, и где свако од чинилаца има тачна права и обавезе. Као и многи други појмови, и појам власти кроз ову западну дефиницију на папиру изгледа разуман и прихватљив. Међутим, кад се човек упозна са реалним стањем све изгледа много друкчије.

Кренемо ли само од дела дефиниције да је то производ воље грађана, наилазимо на непремостив проблем. Воља грађана се током избора прво данима формира лажним кампањама и предизборним обећањима, а онда се по доласку на власт ради сасвим супротно. Тај потпуно супротан рад покрива се тиме да су представници нове власти легитимно изабрани. Они не само да нису легитимно изабрани већ, да има правде, морали би да одговарају за своје лажи. За Запад то можда и нема неку вредност, можда код њих циљ оправдава средства. Србин то не може да прихвати, правила по којима он живи морају да прате његову суштину. Суштина Србина је његов хришћански дух.

Тај чисти дух који испуњава душу српску не може да прихвати њихову западну логику у борби за власт, која је можда најбоље приказана кроз речи Џона Ф. Кенедија на једном од његових предизборних митинга:

„Управо сам од свог великодушног оца добио телеграм у коме каже да ни под којим условима неће да плати ни један глас више него што је потребно!“

Проблем настаје када неко хоће да буде на власти у Србији, а појам владавине узима са Запада. Заборавља једну непобитну чињеницу, иако га свако ново јутро подсећа на то. Заборавља да се Сунце рађа једино на истоку а да је на западу његов залазак. Заборавља да што је ближе западу, то је ближе заласку. Што је ближе заласку то је ближе мраку. Да би поново свануло и разданило се, сунце мора поново стићи на исток.

Владика Николај је јасно дефинисао како су се српски владари понашали. Пример српским владарима и једина водиља је био Христос. Сви владари лозе Немањића од Стефана Првовенчаног до цара Уроша поносили су се својим потписом. А у потпису њиховом јасно је стајало „Раб Христа Бога“. Како су се потписивали владари тако су се потписивали и великаши на које смо данас поносни. Српски владари нису нас водили у мрак. Знали су где је извор живота и светлости, пажљиво су чували светосавље. Данашњи западни ученици жељни власти пуни су гордости. Они не могу ни замислити реч «Раб», а Христа и Бога им не треба ни спомињати. Они верују само у новац. Нису научили лекцију да је српски владар онај који себе ставља у службу свог народа. Њима једино звучи примамљиво дефиниција по којој је народ у служби власти.

Како на све то треба гледати, каква је разлика између владара српских који су били и народу и Богу слуге и ових који мисле да сви њима треба да служе, најбоље се види из речи Владика Николаја:

„Ко да се стиди назвати се слугом

И служити Богу с радошћу , не с тугом?

Кад се и Син Божји из очевог крила,

Господар свих твари и небеских сила,

Спустио на земљу да људима служи

И да пример службе драговољне пружи.

Прерушен у тело и у сиромаха,

Слуга без одмора, слуга без предаха,

Он и ноге пере рибарима знојне,

Нахрани, исцели, поучи безбројне.

Цар царева тако, а грешници како?

Да до власти дођу, и то брзо, лако.

Да се хвале влашћу, да се надимају

И да ближњим својим за врат ногом стају –

То је њихов програм, то њихова сврха,

Живот им је цео за сујетом трка.

О Исусе славни, службом прослављени,

Све људе на службу чудесно покрени.

Ко год Теби служи не хвата га рђа,

Пун је Твоје силе, пун је милосрђа.

За цара и краља и сваког смртнога

Највеће је звање – раби Христа Бога.

Када су раби Христа Бога били на челу народа српског и својим примером водили своју јагњад, Срби су имали будућност. Можда није увек изгледало идеално али су они непоколебљиво ишли тим путем, водећи јагњад Светог Саве. Понос са којим ми данас причамо о њима јасно показује да је тај пут био исправан. Нису посустајали, нису ишли пречицама, нису тражили лажна решења да би себи омогућили привилегије. Не, ишли су јединим исправним путем, јединим богоугодним, одричући се врло често многих привилегија које су им припадале. Својим примером вукли су нас напред. Њихова одлучност и личне жртве омогућиле су нам да се данас поносимо својом историјом.

Србине врати веру у своје срце. Када душу напуниш светлошћу истина ће ти испунити ум. Та светлост и истина ума и душе неће ти више дозволити грешку. Грешку да дозволиш да западно влада источним. Мраку да надјача светлост. Лажи да квари и победи истину. Материјалном да надвлада духовно. Нељудима да буду на месту где су некад били раби Христа Бога.

(Фонд стратешке културе – Ненад Благојевић)

Ознаке: владари, власт, држава, запад, Ненад Благојевић, Срби