Прочитај ми чланак
Без смелости у духу, без ослонца у памћењу, не хајемо што нас бришу са мапе живота. Кукавичлук је наша лозинка за вечност.
Алекса Ненадовић, отац проте Матије Ненадовића, у своје време одазвао се на обећања и позиве аустријских агената да покрене Србе на ратовање против Турске. Што би данас рекли: да брани интересе Аустрије, у шта је, уз свој живот, са свим својим снагама, улагао све чиме је располагало његово биће.
А, када се тај рат завршио неповољно по Србе, изневерених очекивања, обманут, изманипулисан, преварен, слаган, он је кренуо међу Србе са једном једином поруком. У свом обраћању окупљенима то се сводило на речи: „Док је света и века Шваби не треба веровати!“
За њега, за тадања сазнања и уверења, за тадању српску слику света, Шваба је био Европа и Европљанин. И шта се од тада изменило, у Европи и међу нама Србима? Што се мене тиче, ако занемаримо границе и новостворене државе, ако занемаримо уопштен спољашни лик живота приписан прогресу, Европа се није променила ни за јоту.
И не треба да читамо стихове Ђуре Јакшића да бисмо то схватили (у песмама „Јевропски мир“, „Јевропи“…), а још мање да по истинољубивим књигама прелиставамо догађаје који су пратили потоња времена, од времена Алексе Ненадовића. Европа је остала стамена и непоколебљива у односу према Србима. Али зато смо се ми Срби променили.
Ево живог примера. Када је из Беча покренута криминална и злочиначка окупација Босне и Херцеговине 1908. године, што се из мени загонетних разлога зове анексиона криза, у Београду је до подне, у Саборном храму неколико хиљада Срба пред олтаром положило заклетву да ће својим животима бранити ту српску земљу. У тадањем Београду са мање од тридесет хиљада становника! А да не помињем како су се, рецимо, сви Дубровчани, као угледнији и виђенији стуб свести српске, подигли против тог криминалног чина.
За ток трајања једног народа то је тричавих стотињак година до дана данашњег.
А шта имамо данас!?
Председник владе Ивица Дачић долази из Брисела, што је један од ходника Шенбруна, сав срећан после састанка са Великобританком благо изобличеног лица Кетрин Ештон и Хашимом Тачијем, са чијих руку се још увек пуши српска крв. И, када човек погледа премијера Дачића онако насмејаног, самозадовољно смештеног у свој волумен, рекао би да је неспутано уживао у том троуглу.
И са само њему знаним шармом, само њему доступном љупкошћу, само њему познатом безазленошћу узео је да нас уверава да је управо обавио један јуначки чин – па он је разговарао са беспризорним убицом Срба Хашимом Тачијем, а, што је најважније, он је госпођи Ештон много тога обећао, у три пара очију.
И после тога не можемо се отети општем утиску: уз бирана јела и критска и провансалска вина уговарао је истополни маскенбал на Пикадилију, или на Маријахилфештрасе, или на Омонији, или је одиграо партију кликера на рупе зарад установљавања права детета, што је последњи модни шик европског морала – а он утврђиваше међудржавну границу усред земље Србије! Без све шале, границу, да Србије не буде што данас јесте бар по Бадинтеру, чеду западне правне науке и папирном извршиоцу оног духа који је одлучио да Србе стеше до потпуног одрицања од себе, по отаџбини и у духу.
КАДАР ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
И како је авион са господином Дачићем слетео на аеродром у Београду, уместо да тужилаштво по хитном поступку за његово установљавање државне границе посред Србије, да налог за његово хапшење и затварање, због велеиздаје, оно је заједно са нама спокојно и мирно гледало како се господин премијер, као у уличној представи комедије дел арте, са свих телевизија и са страница штампе нама руга у лице!
Тако што нас позива да славимо и величамо тај његов самоубилачко државни потез! Или бар да је пола Београда изашло на улице, са Драшковићевим шерпама и пиштаљкама, својим јединим оружјем, да изрази своје немирење са овим чином велеиздаје!
Ако се сетимо како је у галерији пробраних самоубица државе Србије, ваљда први по тој наказној части, Горан Свилановић, екс министар спољних послова, после читавог низа потеза растурања државног суверенитета, по том обављеном послу од Европе био награђен добро плаћеним чиновничким местом, можемо претпоставити да је и господину Дачићу понуђено нешто слично.
Нагађам, из те претпоставке није изостављен ни уважени екс министар просвете а бесомучни уништитељ образовања и васпитања Гаша Кнежевић или она згодна и пристала и не знам чега екс министарка. У тој корпи врбовања таквих персона ја памтим и лично знам екс судију врховног суда Србије Светислава Миловановића, иначе ротаријанца.
А последње сведочење имамо у екс председнику Србије несретном Борису Тадићу, са његовим шрафовским и најновијим намештењем у чиновничком поретку Европске заједнице, будући да је у приличној мери радио на многоврсном самоубијању земље и народа државе Србије. Другим речима речено: кадар Европске заједнице из Србије се попуњава оним персонама које су се доказале као одане, предане и слепо послушне налозима који потичу од оне воље која стасава пред шенбрунским огледалима. А што је најважније, сви ови поменути доказали су се као изванредно добри рушитељи и непријатељи живота у Србији.
За нас Србе ово није непознато, није ново, што би рекли ови модерни и савремени: дежави!
Димитрије Богдановић у својој књизи „Књига о Косову“ из 1986. године јасно и разговетно показује како је двор Хабзбурга посејао међу Србе социјалистичку идеју, идеју која је Светозару Марковићу дала за право да јавно лупета, као Максим по дивизији, како Срби у Првом балканском рату ослобађајући Косово воде један освајачки рат. Човеку да памет стане.
Али, када су Хабзбурзи у питању, онда је то сасвим уобичајено, или то је сасвим очекивано када о томе на исти начин казује Никола Самарџић, ненавидни син из дубоке сенке свог оца. Узгред буди речено: та књига коштала је професора Богдановића живота. Сва могућа осуда тадање власти и њеног врха у лику Ивана Стамболића острвила се на професора – који је после мање од годину дана преминуо од канцера (волео бих да знам каква је улога у томе била Горице Мојовић).
ПАСКАЉЕВЋЕВ МИСАОНИ КАНТАР
А неку годину пре тог стамболићевског острвљивања на истину о Косову и Метохији, Шиптари су на традиционално турски начин, изражен у набијању на колац, унаказили Србина Мартиновића. О томе није смело ни да се зуцне – не због братства и јединства, те тековине француске буржоаске револуције, већ због општег утиска о миру у Србији, да Европљани не помисле како се ислам вратио на велика врата у Европу.
О томе је, као своје сведочење, сликар Мића Поповић насликао слику огромног формата. На слици се види српски милиционер како са пендреком у рукама, иза леђа, чува Шиптаре који Мартиновића разапињу на крст. Наравно да владалац Стамболић то није допустио да се изнесе у јавност, али је у једној приватној галерији слика ипак била изложена. Зло семе Хабзбурга је и овде увелико давало своје плодове.
А о хабзбуршком ликовању над својом, римокатоличком варијантом Југославије и утемељивањем хрватске нације у њој, или завођењу латинице међу Србе, или о конкордату, о држави Војводини чији су закони написани још пре двадесетак година и превдени на српски, или о Србима као реметилачком фактору, о бурету барута од Балкана… речи не треба ни трошити. Бар овде.
Дакле, Срби не верују себи, него Америчкој слушкињи Европи, чак и када им та иста Европа учтиво ампутира највиталнији орган, Косово и Метохију, орган који казује и изражава њихово порекло, њихов лик, њихову снагу, њихово трајање и њихову моћ да се настављају. И то је та кључна тековина Хабзбурга.
То је то зло семе које данас далеко веће плодове даје међу Србима но икад раније, да онда није ни чудо да се Горан Паскаљевић, зарад свог европског угледа и престижа, самољубиво и саможиво одважи да направи филм по укусу измаштаног и владајућег западног мнења о Србима као зликовцима, па то у интервјуима упакује у целомудрено умовање о истраживању зла у сопственом народу!
И да не буде чудо да се тај филм одреди као кандидат српски за велику англосаксонску филмску награду. У тој удворичкој папазјанији од мисли и воље како то да га није заинтересовало ма које од стравичних убистава које се дешавају унутар породица, где се далеко јасније могу сагледати токови зла у човеку. Али не, његов мисаони кантар је оно што Европљани кажу да је истина.
А, с друге стране, да се запитамо: шта би још требало да се деси, осим интегрисаног граничног прелаза, па да наши народни вођи схвате колико самоубилаштва има у тежњи да се Србија прикључи Европској заједници? Шта је то што они виде и знају а сав остали разуман и трезвен свет не види и не зна? У чему се крије тајна тог наркотизираног понављања о многоврсном сједињавању са Европском заједницом?
Какву нам то будућност носи то спајање, ако је она сада наговештена тихим и задовољним мирењем са брисањем Косова и Метохије са свих српских мапа, и у души и на отаџбинском тлу? Зар сав пут до датума за преговарање о томе како ће се приступити тој политичко-економској аждаји од непријатељских држава није био поплочан сталним одрицањем од сопственог суверенитета? Па зар то и оном ко се не може подичити вишком памети не заудара до неба на цркотину?
И коме је то више стало да се Србија утрпа у Европску заједницу, оној шачици душа које дрма хабзбуршко зло семе или оној уштогљеној европској клики која је Србију распињала под санкцијама а са посебним сладострашћем је бомбардовала 1999? Да ли смо заиста заборавили Хабзбуршке разлоге царинског рата!? И ко ту уопште пита народ?
Памтим, у време рата за слободну Републику Српску Крајину чобани су на Велебиту спевали песму у којој су трапавим десетерцем казивали да се Косово брани у Книну, и оружјем и дипломатијом као и осталим начинима.
Њима није била потребна никаква државничка мудрост, а још мање дошаптавање каквих европских тобожњих пријатеља да би видели да су народ и држава, земља и историја, будућност и прошлост, род и порекло… неодрживи и незамисливи без територијалне целовитости.
Данас од тог кликтања са Велебита, док су Косово и Метохија под НАТО чизмом, са Шиптарима чија воља је своју апотеозу имала у продаји српских органа, о страшне ли симболике, преостаје нам горко сазнање о шачици Срба који се грче да преко интернета и малих уличних скупова изразе своје одупирање гнусном чину велеиздаје и ове садање власти. Том сазнању можемо придодати наше немило повлађивање својим слабостима, својим поганим страстима које нас само унижавају и чине недостојним и предака и потомака.
Без смелости у духу, без ослонца у народном памћењу, окренути западним вредностима, па по томе атомизирани до међусобног презира и непоштовања, у најцрњем виду саможивости, и не хајемо што нас сила злог семена Хабзбурга полако брише са мапе живота. Кукавичлук је постао наша лозинка за вечност.
(Novi standard)
