Прочитај ми чланакПоточари -- Данас се обележавају 22 године од када су снаге Војске Републике Српске 11. јула 1995. ушле у Сребреницу и потом починиле ратни злочин.
Према пресудама међународних судова, у Сребреници је почињен злочин геноцида, а убијено је око 8.000 људи.
Две године након напада на тадашњег српског премијера Александра Вучића у Поточарима, Србија нема званичног представника на комеморацији.
Прошле године, након нове увертире сачињене од препуцавања и затезања односа између Србије и БиХ, из Сребренице је стигла порука да српски државни врх ипак више није пожељан у Меморијалном центру.
Званични Београд је поручио да „разуме поруку“, а то је подвукао садашњи председник Вучић прошле вечери – рекао је да „Србија није добила позивницу“, па су уместо премијерке Ане Брнабић или председника Вучића, у Поточарима представници опозиције – претходних дана је тамо био лидер покрета ПСГ Саша Јанковић, а жртвама ће се поново поклонити и лидер ЛДП Чедомир Јовановић.
У складу са тим, увертира пред годишњицу на простору бивше Југославије је била можда и неоубичајено тиха, али је на међународном плану била нешто бучнија. Апелационо веће холандског суда је пре петнаестак дана потврдило да Холандија сноси делимичну одговорност за смрт 300 муслимана у Сребреници.
Обележавање годишњице у Меморијалном центру Поточарима почиње у 11.30х интонирањем химне БиХ и обраћањем званица.
Након тога ће се одавати почаст жртвама и полагање цвећа, а следи верски део програма и укоп посмртних остатака 71 сребреничке жртве.
Истовремено, холандски припадници некадашње мировне мисије УН у БиХ су најавили тужбу против своје државе. Они траже укупно 4,5 милиона евра одштете због тога што су послати у Сребреницу 1995. године, иако је тада било јасно да је у питању „немогућа мисија“.
Вреди истаћи да се током јулског затишја са обе стране и нешто ређе помињала реч геноцид, која је више него очигледно огроман камен спотицања у покушајима да заиста дође до регионалног помирења и побољшања односа.
Подсетимо, међународни суд правде у Хагу је 2007. донео пресуду којом масакр у Сребреници квалификује као чин геноцида. Резолуције о Сребреници којима се потврђује та пресуда донели су парламенти земаља ЕУ, Канада, САД и Аустралија.
Резолуција о Сребреници није усвојена у Савету безбедноси Уједињених нација 2015, након што је Русија искористила право вета и „оборила“ британски предлог. Међутим, у наредним данима резолуцију у којој се истиче да се догодио геноцид усвојио је Конгрес САД, а затим и Европски парламент.
Почетком јула 2006. Влада Србије осудила је све ратне злочине у југословенским ратовима, међу којима су посебно поменути злочини над Муслиманима у Сребреници и Србима у Братунцу.
Четири године касније Скупштина Србије усвојила је Декларацију којом се осуђује злочин над бошњачким становништвом Сребренице у јулу 1995, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде.
Напад на Сребреницу почео је 6. јула 1995. и завршио се пет дана касније уласком ВРС под командом генерала Ратка Младића у град.
Холандски батаљон УН био је стациониран у енклави у време напада српских снага.
Младић је тада телевизији са Пала изјавио да се налази у „српској Сребреници“, да град „предаје српском народу“ и да је „дошло време за освету Турцима“ на том простору.
Према оптужницама Хашког трибунала, војници под командом генерала Младића су до 19. јула организовано и систематски убили око 8.000 муслиманских мушкараца и дечака. Око 30.000 жена и деце депортовано је за два дана. Број жртава и данас тачка спорења две стране.
У извештају холандских стручњака, објављеном 10. априла 2002. и у коме се наводе резултати истраживања околности пада Сребренице током рата у БиХ, оцењено је да холандска влада и УН сносе део одговорности за масакр Муслимана 1995. године. Након тога холандска влада и начелник Генералштаба холандске војске поднели су оставке.
У новембру 2004. влада РС упутила је извињење породицама Бошњака страдалим у Сребреници констатујући да се у Сребреници десио „злочин великог обима“. У извештају владине Комисије за Сребреницу наведено је да је током офанзиве српских снага на тадашњу „заштићену зону“ у јулу 1995. убијено 7.800 Бошњака.
За злочин у Сребреници 1995. оптужени су вође босанских Срба Радован Караџић и генерал Ратко Младић. Караџић је ухапшен у јулу 2008, након 13 година скривања, а Младић у мају 2011, после 16 година скривања.
Хаг је у марту 2016. изрекао првостепену пресуду Радовану Караџићу за злочине у БиХ од 40 година затвора, у којој је оцењено да је одговоран за геноцид у Сребреници и опсаду Сарајева. Младићу суђење и даље траје, а очекује се да ће му пресуда бити изречена у новембру.
У децембру 2012. Хашки трибунал је осудио генерала Здравка Толимира, бившег помоћника Ратка Младића и ратног шефа обавештајне службе Главног штаба ВРС, на доживотну казну затвора, прогласивши га кривим за геноцид над Муслиманима из Сребренице.
Жалбено веће Хашког трибунала ослободило је, 28. фебруара 2013. бившег начелника Генералштаба Војске Југославије Момчила Перишића оптужби за помагање и подржавање злочина над Муслиманима у БиХ 1993-95. и над Хрватима у Хрватској. Перишић је у првостепено био осуђен на 27 година затвора.
Три месеца касније исто веће Хашког трибуна је ослободило и бившег начелника службе државне безбедности Србије Јовицу Станишића и његовог помоћника Франка Симатовића кривице за злочине над несрбима током рата у Хрватској и БиХ.
Хашки трибунал је у јуну 2010. осудио бивше официре ВРС Вујадина Поповића и Љубишу Беару на казну доживотног затвора за злочин геноцида. Истовремено су осуђена и остала петорица официра војске и полиције РС – Драго Николић на 35 година затвора, Љубомир Боровчанин на 17, Винко Пандуревић на 13, Радивоје Милетић на 19 и Милан Гверо на пет година затвора.
За злочин у Сребреници први је осуђен 1998. на пет година затвора Дражен Ердемовић, припадник диверзантског одреда ВРС, који је био под командом Младићевог Главног штаба.
Он је признао да је учествовао у масовној егзекуцији Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. на пољопривредном добру Брањево код Пилице. Према његовој процени, тога дана на том месту убијено је око 1.200 мушкараца и дечака.
Генерал ВРС Радислав Крстић осуђен је 2001. на 46 година затвора за геноцид у Сребреници, а четири године касније казна му је смањена на 35 година затвора за помагање и подржавање геноцида.
Била је то прва пресуда Хашког трибунала за геноцид.
Генерал Крстић је у време злочина био заменик, а потом и командант Дринског корпуса ВРС. Судије су оцениле да је доказано да је генерал Крстић преузео команду корпуса 13. јула 1995. и да су јединице Дринског корпуса и једнице Главног штаба ВРС, од 13. до 19. јула 1995, убиле између 7.500 и 8.000 муслиманских мушкараца и дечака.
Крстић је током суђења именовао Ратка Младића и још петорицу официра као одговорне за масакр Муслимана у Сребреници.
За злочине у Сребреници Трибунал у Хагу осудио је и бивше официре ВРС Момира Николића на 27 година затвора, Видоја Благојевића на 18, Драгана Обреновића на 17 и Драгана Јокића на девет година затвора.
У знак сећања на убијене Бошњаке, у Поточарима код Сребренице изграђен је Меморијални центар, који је званично отворио бивши председник САД Бил Клинтон 20. септембра 2003. године.
На гробљу у склопу Меморијалног центра, сахрањују се посмртни остаци идентификованих жртава. Из масовних гробница до сада је идентификовано и покопано 6.241 жртва. Пронађене су на више од 150 различитих локалитета на подручју Подриња, од тога 74 масовне гробнице.
Одлуком Европског парламента, из јануара 2009, 11. јул је проглашен Даном сећања на геноцид у Сребреници. Од земаља западног балкана ту одлуку прихватиле су Црна Гора, Хрватска и Македонија.
Државни парламент БиХ прогласио је 11. јул даном сећања у Федерацији БиХ, али не и на територији целе државе, због противљења посланика РС.
Одлуком тог парламента 11. јул је ове године проглашен за дан жалости на целој територији БиХ.
Уочи обележавања 15. годишњица масакра у Сребреници Скупштина РС одбила је да усвоји резолуцију којом се осуђује тај злочин.
У априлу 2013, Холандско министарство одбране саопштило је да ће холандска држава исплатити по 20.000 евра одштете рођацима тројице Муслимана, које су холандски официри избацили из свог логора, а који су потом убијени 1995. у Сребреници.
Том пресудом по први пут је нека држава проглашена одговорном за деловање својих војника који раде под окрољем мандата УН.
