Прочитај ми чланакПотичем из средине из које је већина људи „запалила преко гране“ у потрази за бољим и сигурнијим животом. Моји родитељи, сестра и ја имали смо ту (не)срећу да останемо у Србији. С једне стране, завидим гастарбајтерима који не морају да брину о томе да ли ће имати средстава да преживе месец, а са друге стране, драго ми је што нисам постала као они, бахата и површна.
Потичем из средине из које је већина људи „запалила преко гране“ у потрази за бољим и сигурнијим животом. Моји родитељи, сестра и ја имали смо ту (не)срећу да останемо у Србији. С једне стране, завидим гастарбајтерима који не морају да брину о томе да ли ће имати средстава да преживе месец, а са друге стране, драго ми је што нисам постала као они, бахата и површна.
Мислим да имам право да говорим о овој теми, јер сам окружена таквим људима, већина мојих рођака живи у Француској или Швајцарској, и сваке године морам да трпим њихово кукање, јадиковање и пренемагање.
Када дођу јули и август, моје место се напуни људима који деценијама живе преко гране. Улице заузму бесне лимузине, ми, „сељаци”, паднемо у други план а насељем се чује страни, углавном француски језик.
То сам увек мрзела код њих!
Као клинка сам и хтела да се дружим са њима, да играмо кошарку или одбојку у школском дворишту или возимо бајс по селу, али сам се увек ја осећала као странац и гледала као „теле у шарена врата“ док они међусобно причају на мени непознатом језику. Увек сам мислила да ме оговарају. Реално, виђали бисмо се једном годишње и са њима заиста нисам имала заједничких тема за разговор.
Сваке године би долазили другим колима, на себи би имали све фирмиране ствари, најновије патике и мобилне телефоне. На километар можете да сконтанте да су у питању гастарбајтери.
Као што сам већ напоменула, већина мојих рођака живи у некој земљи на западу. Признајем, увек се јаве када дођу на годишњи одмор, после неког летовања на егзотичној дестинацији.
Да, они увек имају пара за летовања, зимовања, бесна кола, фирмирану гардеробу. Иако се тамо „веома тешко живи“ (од овог ми се диже коса на глави), „тешко се долази до посла“, „и они завиде нама у Србији, који уживамо, можемо да излазимо, да пијемо кафу кад год пожелимо“. Ма немојте! Зашто сте онда остали тамо? Зашто се не вратите у своју земљу?! Истина је да не излазимо тако често као што ви мислите, не висимо по кафићима, сплавовима, не испијамо кафе по цео дан… јер просто немамо пара!
Наравно да нећете да се одрекнете сигурног живота, плате на крају месеца, путовања и свега онога што ми у Србији немамо. Идемо и ми на море, далеко од тога, али бирамо термине ван сезоне, најјефтиније аранжмане и смешне смештаје. Али не можемо да се опустимо ни на мору, јер знамо да нећемо имати пара да живимо када се вратимо у „реалност“.
Ако мислите да је нама уживање то што смо завршили факултет а немамо посао, то што прихватамо било какве послове јер нам треба новац да платимо рачуне, купимо деци јакне или ципеле, то што радимо за 25.000 динара, што купујемо по пола хлеба, онда добро, ми највише уживамо! Јер ово је права слика живота, ма преживљавања у Србији, зато престаните да кукате, јер да вам је лоше, одавно бисте се вратили.
Мислите да ми не волимо егзотичне дестинације, скупе ствари и добар аутомобил? Али о њима можемо само да маштамо. Или да гледамо вас како уживате у њима и трошите „тешко зарађену плату на западу”.
Зато, само вас молим, престаните да КУКАТЕ и да нам „ЗАВИДИТЕ”, од тога нам буде само горе!
