МАНАСТИРИ на западној страни Свете Горе под врхом Атос чувају заборављену српску историју. Неке су Срби утемељили, неке подизали из рушевина, некима су били добротвори, а у сваком од манастирских скрипторијума неуморно су стварали књиге српски монаси краснописци и илуминатори.

Они су победили османске напоре да затру српску писменост забранама штампања и преписивања. Тајним везама су из њихових келија још од 17. века у све српске крајеве стизале књиге којима је чуван идентитет. Све до 19. века у светогорској пустињи живели су последњи тајанствени чувари просвете, оставио је сведочанство сликар и писац Димитрије Аврамовић. Он је обилазећи Свету Гору 1846. упознао у испосници крај Скита Свете Ане Србина пустињака Германа „родом из Вршца у Цесарији“, који је ту живео већ пола века.

Памтио је време кад је у Скиту свете Ане јеромонах Антоније написао 1674. типик за манастир Рачу, а јеромонах Макарије 1676. Апостол и Јеванђеље за манастир Светог Луке, који је током похара завршио у државној библиотеци у Берлину. Могло би се набројати још доста сличних књига, трагова некдашњег српског духовног блага које су разносили и непријатељи и вајни савезници. На сат хода према северу, уском планинском стазом од Скита Свете Ане, у шта се уверио репортер „Новости“, налази се Манастир светог Павла.

Он се помиње у стиховима старе српске народне песме:

У овом манастиру сазиданом на гигантском каменом стубу који стрши високо изнад мора Аврамовић бележи предање да га је саградио Прокопије, син византијског цара Никифора и праунук цара Мавркија. Касније је постао светитељ Павле Ксиропотамски.

– Он дође у Србију и Срби га одвећ возљубе, даду му доста блага и с њим пођу многи Срби у Свету Гору и сазидају оним благом овај манастир. Из тога се види да је ово права српска задушбина – бележи Аврамовић.

После рушења манастира, њега обнавља деспот Ђурађ Бранковић и зида цркву Светог Георгија. Касније је и она срушена и подигнут је нови храм, у који је уграђено камење на коме су се видели српски натписи из Ђурђеве цркве. У припрати је као остао ктитор насликан „владика Мијаил Бечкеречки 1587.“

Димитријевић је у манастирској ризници нашао мноштво српских књига, од житија и похвалног слова Светом Сави до Летовника (хронике) коју је грешни Георгије инок написао у време „просвешћеног кнеза Лазара“. У ризници су биле чуване повеље свих владара лозе Бранковића, почев од две које је деспот Ђурађ написао 1414. у Пећи и у Вучитрну. Деспотица Ангелина и син јој деспот Јован написаше даровну повељу 1457. у граду Купинику. Ређају се затим заборављене повеље Стефана Гргура, Лазара, Ђурђа од светородне лозе Бранковића, која је помагала светогорским манастирима и кад Србија као држава више није постојала.

Право градитељско чудо је манастир Дионисијат, на сат хода северно од Грегоријата. Њега је по предњу засновао пустињак Дионисије на огромној вертикалној стени, осамдесет метара изнад мора где је сваке вечери виђао натприродни огањ. Манастирска црква која је ушушкана у црце снажне тврђаве чува прелеп и необичан живопис, рад великих мајстора, а у ризници се чува веома стара икона Богородице „Акатистне“ у воску коју је по предању носио патријарх Сергије 626. у литији око Константинопоља током аварске опсаде. У ризници се чува драгоцени крст од слоноваче, дар последње ромејске царице Јелене Палеолог, Српкиње, ћерке великаша Константина Драгаша.

Дионисијат добија велику улогу у светогорској заједници почетком 16. века када га богато помаже влашки војвода Јован Неагоје на подстицај супруге Милице-Деспине Бранковић, као и молдавски владар Петар IV Рареш, ожењен Јеленом Бранковић, ћерком деспота Јована.

За манастир Григоријат, тврђаву око црквице на стени изнад мора библиотекар Сава Хиландарац бележи да је у том крају у пећини живео Србин пустињак Григорије, који је основао манастир у ком су живели српски монаси, који су га напустили после пожара и понели са собом и свечеве мошти.

„У овом су монастиру многе Србске рукописне књиге и дипломе биле а може бити да и сад што има, но кад су Срби после пожара светог Григорија однели онда су и књиге и дипломе са собом узели. Тако кажу Грци“, забележио је Димитрије Аврамовић четрдесете године пре Саве Хиландарца.

ЧУДО ГРАДИТЕЉСТВА

ЗАШТО су српски задужбинари одабрали манастире на западној обали Атоса да буду чувари идентитета постаје јасно кад се прође стазама које их спајају. Оне делују застрашујуће и тешко их је пешице прећи и по лепом сунчаном дану, јер усијани камен зрачи врелину од које застаје дах, а по невремену оне су клизаве замке за нападача. То чини још мистериознијом вештину старих градитеља и начин на који су у стени на дрвеним конструкцијама изградили висеће вишеспратне конаке недоступне артиљерији, а прилазе утврдили снажним зидинама и кулама.

(Вечерње Новости)

Ознаке: Атос, деспот Бранковић, српска историја, српске грађевине