Прочитај ми чланакАустроугарска је спроводила политику затирања српске интелигенције, културе, писма и језика, пљачке културног блага и сурове експлоатације свих ресурса
Врховна команда аустроугарске војске прогласила је такозвани Војно-генерални гувернман Србија 1. јануара 1916, а формирање окупационе власти на територији целе Србије уследило је у наредним месецима, објашњава за „Политику” војни историчар, публициста и сарадник историјског архива Србије Бранко Богдановић, откривајући мало познате историјске чињенице из мрачних година окупације.
У пролеће 1916. у састав гувернмана укључени су окрузи Ужице, Чачак, Крушевац, Косовска Митровица, Нови Пазар и Пријепоље. Подела српске територије договорена је Софијским уговором из 1915, а прецизирана 1. априла 1916, споразумом о демаркационој линији између Аустроугарске и Бугарске. Елбасан, Ђаковица, Косовска Митровица, Александровац, Крушевац и десна обала Велике Мораве су остали на аустроугарској страни, а Призрен, Приштина, Прокупље и лева обала Велике Мораве на бугарској.
Аустријски водећи кругови су се још од Анексионе кризе определили за потпуно уклањање независне Краљевине Србије и њену инкорпорацију у састав монархије. Угарски део монархије, са премијером Иштваном Тисом на челу, био је одлучно против анексије Србије, плашећи се повећања броја словенског становништва и могућег преуређења двојне у тројну монархију, где би словенско становништво било доминантно над угарским.
Окупирана Србија подељена је на аустроугарску и бугарску окупациону зону, док су Немци задржали сопствени коридор, појашњава Богдановић.
Бугари су оформили Војноинспекцијску област Морава, са седиштем у Нишу и Војноинспекцијску област Македонија, са седиштем у Скопљу. Капетан 85. угарског пешадијског пука, капетан Егер фон Рума Ервин 10. октобра 1915. преузео је општинску власт у Београду. То је био званични почетак окупације. До септембра 1916, Војно- генерални гувернман Србија’ организован је на исти начин као и управа у окупираном делу Пољске и био је непосредно подређен Врховној команди, као највишем законодавном, управном и правосудном органу.
На челу гувернмана налазио се војно- генерални гувернер. Генерал Јохан Салис- Сеевис постављен је 1. јануара 1916. за гувернера Србије, али и за члана Тајног дворског већа. На чело Политичке групе, постављен је генералштабни мајор Славко Кватерник, а управу над жандармеријским одељењем примио је потпуковник Фердинанд Пол.
Осмог фебруара 1916. Министарство спољних послова у Бечу именовалo је свог делегата, генералног конзула при Обавештајном одељењу команде Треће армије, Лудвига Сечењија, са задатком да заступа „административне и политичке интересе” министарства. Његови извештаји указивали су да војни врх планира потпуну анексију Србије што је у Будимпешти изазвало незадовољство.
Трвење аустријског и угарског врха око статуса Србије коначно је решено компромисом: војно- генералном гувернеру додељен је, као помоћни и саветодавни орган из редова угарских политичара, цивилни земаљски комесар. На ову дужност 16. јануара 1916. распоређен је Људевит Талоци, али га је гувернер углавном игнорисао. Талоци у више наврата тражио подршку угарског премијера Тисе и министра иностраних послова Иштвана Буријана.
Сталне жалбе земаљског комесара на „исувише благ став Војног гувернера према становништву” и оптужбе за „србофилство” због његовог словенског порекла, коначно су уродиле плодом. Гроф Тиса и Буријан успели су да убеде цара и надвојводу Фридриха да 4. јула 1916. смене Салиса- Сеевиса. Већ 6. јула 1916. Салисову дужност преузео је Адолф фон Ремен, који је у Београд допутовао 24. јула.
Током читаве окупације, аустроугарски војни и цивилни органи имали су изразито непријатељски став према цивилном становништву. Ово се види и из односа према првом гувернеру, који је смењен само због порекла и релативно умеренијег односа. Спровођена је политика уклањања српске интелигенције, затирања српске културе, писма и језика, пљачке културног блага и сурове експлоатације свих ресурса. Резултат је било осиромашење земље и стални недостатак хране, а неретко и глад. Рационализација хране доводила је до редова пред радњама које су делиле храну само у одређеном времену и у недовољним количинама.
Најсуровији вид репресије биле су интернације и узимање талаца. Огроман број становништва страдао је у концентрационим логорима широм Аустроугарске. Извршну власт спроводили су људи словенског порекла из Босне и Херцеговине и других крајева царства. Словенски жандарми, полицајци, агенти и судије показали су већу суровост од оних аустријског или чешког порекла. Логори су били и у самом Београду, на Калемегданској тврђави и у Топчидеру.
За најмање прекршаје, а често и по неутемељеним денунцијацијама, људи су кажњавани смрћу вешањем. Посебно суров је био терор на територији под бугарском окупацијом, што је 1917. довело до Топличког устанка. Школски систем установљен је 1916. са задатком да преваспита српску децу у „духу дисциплине и реда, односно, да уништи њихову националну свест” и допринесе нестанку образованих слојева. Наставни језик био је „српско- хрватски”, а писмо искључиво латинично.
Ћирилица је потпуно избачена из јавне употребе. Наставници су бирани из редова неспособних официра који су знали српско- хрватски, а били су пореклом из Хрватске, Славоније и Босне. У априлу 1916. одлучено је да се бивше српско наставно особље може запошљавати само на „предметима ручног рада”, то јест оног што се данас зове општетехничко образовање, каже историчар Бранко Богдановић.
