Прочитај ми чланак

ДАМЊАН НА ПРОТЕСТУ: БГД пробуди се, иначе ће ти на врата закуцати шиптарска мафија

0

Управо је у центру Београда почео протестни патриотски концерт поводом нелегитимног проглашења независног Косова од стране иностраних окупатора на Косову и већине западних држава.

 

Програм води познати водитељ Теша Тешановић, а тренутно се певају српске народне песме са Космета.

Међу публиком су углавном млади људи, вијоре се српске заставе, велика застава са сликом српског Косова на којој пише „Нeма предаје“.

Власт у Србији лобира за поделу Косова и Метохије, што ће и представити као своје „решење“ за проблем Косова и Метохије.

Ова сазнања редакције „Србин инфо“ потврђује и угледни „Економист“, који пише да се са поделом слажу и власти у Приштини, али да је, бар за сада, против тога међународна заједница.

Грађани Србије би зато морали да Александру Вучићу, али и свим другим политичарима на власти и у опозицији, пошаљу јасну поруку да никако неће прихватити поделу српске јужне покрајине, као ни давање зеленог светла за чланство Приштине у Уједињеним нацијама у замену за некакву „европску перспективу“.

И једно и друго је ништа друго до класичне издаје своје земље, на коју не би пристала ни једна европска нација.

Вечерас сви имамо прилику да дигнемо глас, попут братског грчког народа, који је недавно изашао на улице у милионском броју и својим политичарима јасно ставио до знања да неће компромисе у преговорима са БЈРМ.

Ми се, за разлику од Грка, овде боримо не за име неке друге државе, већ за своју свету земљу. Да ли нам је колевка важна макар онолико колико је Грцима битно како ће се Скопље звати…

Зато редакција „Србин инфо“ позива све грађане Београда и Србије да вечерас у 20 часова дођу на велики протестни концерт „НЕМА ПРЕДАЈЕ“, који ће се одржати на Тргу Републике.

На концерту ће наступити извођачи изворне, народне и реп музике, између осталих Анкл Џо, Худи Серб, Форти, ДТ Кру… Такође, окуљенима ће се обратити и ветарани рата на Косову и Метохији 1998 – 1999.

Дигнимо коначно глас за опстанак Србије и српског Космета. Нема предаје!

21:00 Присутнима се обратио главни организатор овог протестног скупа – Дамњан Кнежевић, који је поручио „шминкерском Београду“, који тренутно седи у кафићима и кога не занима судбина нити Косова нити српског народа који је тамо прогањан, да се пробуди, јер ће иначе шиптарска мафија сутра да закуца и на њихова врата. Такође, обавестио је присутне да је БИА извршила притисак на неколико најављених учениска, због чега се они нису појавили да са својим реп песмама учествују у овом догађају.

А остало што је рекао, као и како су косовске песме подигле присутне „на ноге“, погледајте у видео-линку успод:

 

20:35 На протестном скупу присутнима се обратио пуковник авијације у пензији Милорад Ђошић: „Немојте да будете тужни што нас је овде присутно петстотинак. Када је Фидел Кастро кретао у револуцију има је само 78 сабораца, па је поразио САД и ослободио Кубу од њиховог Вучића.“

А шта је остало рекао господин Ђошић послушајте у видео-клипу испод:

 

133 коментара “ДАМЊАН НА ПРОТЕСТУ: БГД пробуди се, иначе ће ти на врата закуцати шиптарска мафија

  1. Херцеговина каже:

    У праву је.
    Боље 70 таквих, но сви ови што се разиђу кућама за сат времена.
    Ал ђе наћи 7-0 величанствених’?

    1. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Па на Србин инфу…зна се..:)))
      Поведи војводо!

    2. milovan каже:

      Поздравила те Наташа…,…. и све оне жене са вишком мушких хормона!

  2. xyz каже:

    Луди отац је послао дете да се игра с лавом наговарајући дете да лава подражује комадима меса. За то време су околни посматрачи уживали у сцени „храбрости“ наивног детета и лудог оца. Када је лав раскомадао дете, сви су почели да жале дете и жестоко осуђују лава што се није играо с дететом, и тиме показао невиђену храброст лудог оца и наивног детета. Чак су и убили лава, уз претњу осталим лавовима да ће убити сваког који убудуће буде раскомадао дете, које их буде изазивало.

  3. Дуња каже:

    Није нико био тужан, ово је скуп људи који сами, или неко њихов знају за скуп у Бгд у организацији једног портала…сасвим уредан однос снага….Пуковник помену Кубанце, ја волим да се вратим у 1804-ту и на то да је Србија имала 800.000 људи …успели смо, успећемо опет….

    1. Бели Орао каже:

      Била си!

    2. Дуња каже:

      :)…мало прошетала мужа :)) видела пар биа, циа шетача, нешто моје генерације, нешто млађег света…боље ишта него ништа…идемо даље….

    3. Бели Орао каже:

      И ја прошетао супругу.

    4. Дуња каже:

      Каже ми пре пар дана“Дуњче, водим те на концерт??!!!!“ те тако да не отзажем излазак :)

  4. xyz каже:

    Нема друге него пушке у руке. Никада слобода није стигла сама. Сво то брбљање, концерти и полемика уништавају морал људи који би хтели са оружијем да врате оно што је наше. Амери не могу издржати више од 2-3 мртвих а можда и мање, шиптари су вечите пиизде који ће да побегну као и обично када им газда оде са репом међу ногама као у Вијетнаму, Сомалији, Ираку, Авганистану….

    1. Veliki beli lovac каже:

      Не лупетај!!!
      Пре неки дан Амери побише гомилу Руса у Сирији.
      Усрало би се пола Србије ако поного загрме авиони.
      Народу је до свега само не до рата.

    2. Destroyer каже:

      ЧИБЕ !!!

    3. Veliki beli lovac каже:

      Цифре неких извештача говоре да је убијено преко 600 руских плаћеника.
      А ви бисте да овде мало ратујете са Америком?
      Лако је то, преко нета.

    4. Destroyer каже:

      Јел се зна број побијених америчких плаћеника хахахаха

    5. Veliki beli lovac каже:

      Руси су сами то назвали скандалом и сопственим поразом.

    6. Destroyer каже:

      Да да,зато је Асад победио и зато су се Амери вратили поражени.

    7. Veliki beli lovac каже:

      Колико знамо Руси напуштају Сирију.

    8. Destroyer каже:

      Као победници.

    9. Veliki beli lovac каже:

      Видели смо.

    10. Командант I Тимочког батаљона каже:

      Ниси видео зато што жмуриш из све снаге…

    11. Destroyer каже:

      Па да, одрадили посао,побили ИСИС и израелско америчке агенте и иду кући као победници.

    12. Veliki beli lovac каже:

      А Амери остају у Сирији.
      И кокају све редом.
      Еј, побили су 600 руских плаћеника!!!!
      Руска немоћ је достигла врхунац.

    13. Спира каже:

      хохохо ала си ти запениуо као санитар у клозетској шољи кад натрчи на каменац

    14. ivan каже:

      Mala crna lovina se opet pustila u pogon-SNS deli-ĉevape))

    15. sasavlj каже:

      Ne prdi dzaba ujko poginulo je svega 2 dobrovoljca.

    16. Лав Јеленовић - БИП каже:

      Не дувај бре више у тај јефтини лепак. Распашће ти се и то мало дроња од мозга што ти виси у фронцлама.

    17. Командант I Тимочког батаљона каже:

      Амери никада нису ногом закрочили у Сирију нити су побили 600 Руских регуларних војника.

    18. Destroyer каже:

      Јел си их видео мртве па знаш ? Тако сам и мислио.

    19. Destroyer каже:

      Јел си их видео мртве ?

    20. Командант I Тимочког батаљона каже:

      Руси не напуштају Сирију.

    21. Lune каже:

      Hm,hmm..jos nisu,siju bele zastave zanpredaju

    22. Спира каже:

      хохохо да се није десија нова Сребреница у Сирији???

    23. Командант I Тимочког батаљона каже:

      Руси нису дали никакву изјаву таквог карактера.

    24. урбана герила каже:

      А, па ако се говори… онда нема шале! ,,цифре неких извештача” велиш! То су већ озбиљна говоркања… још ако су рекли: ,,ма кад ти кажем…”

    25. Командант I Тимочког батаљона каже:

      Измишљена вест..

    26. HrvackiKraljMislavKonjoslav IV каже:

      A KAD ĆE KAUBOJI DA POVRATE KRIM? DONBAS? ABHAZIJU? OSETIJU? SIRIJU?

    27. milovan каже:

      Где год су војевали твоји Амери, ватили су се разбијене главе.

    28. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Ево вас зајебава и Суљо, редовни посетилац сајта о значајнијим датумима из Курана…
      Не можете у Београду сакупити петсто људи ни на музику ни на журају јадна мајко, како би сте накупили за крвављење гаћа на Газиместану?

    29. milovan каже:

      Изгледа да си их све превео у суботаре.

    30. Спира каже:

      јер то било на „Слобдну Европу“ . хохохохо
      Дали ти знаш коњино колико је Амера погинулу 1999 на терористички напад на Србију ???

    31. xyz каже:

      Не баљезгај, убили су 5 људи који су радили за приватну војну компанију Вагнер.

    32. Командант I Тимочког батаљона каже:

      Измишљена вест.

    33. Ložač каже:

      Сви знамо да се КиМ могу вратити само онако како су и отети ратом, и доћи ће и за то време, али би тренутно били целисходније са тим пушкама упасти у немањину и андрићев венац јер ту се крију већи шиптари и од самих шиптара..

    34. Veliki beli lovac каже:

      Па ко ти брани?
      Ајде,напад, шта чекаш?

    35. Спира каже:

      све у своје време јебиветру

    36. Аца Тодоровић каже:

      Тачно тако. Док се Београд не ослободи, узалуд је ослобађати Космет. Сетимо се ратова деведесетиих, осллобођени су и САО Крајина и Р.Српска и Космет а све издато из Београда од великоиздајника Милошевића.
      Издајницу су веће зло од.сваког непријатеља.

    37. Lune каже:

      Hm,hm..nemoj,podmuklo,da podmece Beograd,zanapad neke nesuvisle rulje, i ne poistovecuj ga,sa od Srbije izabrane grupe izdajnika.

    38. Sloba Milosevic каже:

      СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ није ништа издао. Ни један српски политичар никад нису изговорили да је Слободан Милошевић нешто издао. За тебе је Слободан Милошевић издајник зато што није присвојио пола територије државе Хрватске . Па дали си ти нормалан дали ти имаш памет у главу. Како да Слободан присвојио пола територије државе Хрватске кад је Хрватска била члан УН од 22 маја 1992.год. За тебе је Слободан издајник зато што није присвојио читаву БиХ . Па како да присвојио читаву БиХ кад муслимани и хрвати из БиХ не желе да живе заједно са Србима. Тврдиш да је Слободан признао КиМ као државу па и то НИЈЕ ТАЧНО . ма све што пишеш је чиста ЛАЖ.

    39. Sloba Milosevic каже:

      СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ НИЈЕ ИЗДАО СРПСКУ КРАЈИНУ

      О договору са Туђманом поводом Крајине нема ни речи ни у чувеним и много пута емитованим Брионским транскриптима
      Упркос томе, често постављано питање гласи: зашто Војска Југославије није ангажована након операције „Бљесак”, а затим и превентивно пре „Олује” и, подразумева се, у току те операције, односно у првих неколико дана њеног трајања?
      Да би се Крајина, која је имала, према званичним подацима непуних 30.000 бораца, одбранила од противника који је бројао преко 130.000 припадника Хрватске војске (непосредно борбено ангажованих у операцицији „Олуја”), СРЈ је морала да упути најмање 10-так до 15-так хиљада бораца, распоређених у одговарајуће компактне борбене саставе
      То би било 5 до 10 бригада (моторизоване, оклопно-механизоване, специјалне снаге и бар једна артиљеријска јединица тог ранга). Све испод тога било би незнатна сила и не би донела скоро никакве ефекте. А те јединице би морале да под борбом маршују 500 до 700 километара преко територије БиХ, у амбијенту апсолутне превласти ваздухопловства НАТО-а, који се тада (бар што се тиче Савезничке команде у Напуљу), налазио у пуној борбеној готовости
      Уосталом, да ли је, у коначном, срамота бити поражен, не од Хрватске у акцијама „Бљесак” и „Олуја”, већ од оних који су стајали иза ње, годинама је припремајући и отворено садејствујући, а то су најјаче чланице империјалног и злокобног НАТО савеза?

      ПУНИХ је двадесет година од када је у злочиначкој операцији „Олуја” завршено етничко чишћење Републике Српске Крајине. У Србији, али и широм васколиког Српства, укорењено је мишљење, које је временом прерасло у прави аксиом, да је Слободан Милошевић августа те 1995. године починио издају.

      Тачније, тврди се од стране једног, не малог броја (убеђен сам да је то чак значајна већина) врхунских интелектуалаца, јавних личности, професора универзитета, угледних српских имена, као и од стране лидера скоро свих странака, да је Милошевић имао договор са тадашњим изасланицима америчке администрације за Балкан и, подразумева се, са хрватским поглавником Фрањом Туђманом, да се проблем трајно реши у корист српске штете, трагедије и понижења.

      Појављивали су се разноразни очевици (наравно, из друге и треће руке), сви могући аналитичари, историчари, експерти, дипломате, министри српских земаља, написане су многобројне књиге, мемоари, текстови, колумне, пристиже из дана у дан накнадна памет, избијају на површину „ексклузивни” подаци из личних архива, али, до сада, не видесмо ни један прави доказ. Доказ у виду необоривих чињеница. И, наравно, не упознасмо сведока који је том чину непосредно присуствовао, односно, био укључен директно или индиректно у посао издаје. А нема ни тајних снимака, рецимо, састанака на којима се о издаји одлучивало, или макар једне пресретнуте телефонске комуникације.

      Чак се и недавно активирани, ваљда најмеродавнији сведок (и један од организатора) пада Крајине, бивши амерички амбасадор у Хрватској, Питер Галбрајт, о томе није изјашњавао. Или, боље рећи, ни једним словом у ауторском тексту, а затим и у интервју хрватским медијима, није поменуо тако нешто. Макар у назнакама, макар и између редова. Напротив.

      И покојни Ричард Холбрук је све тајне у вези са тим однео са собом у гроб. А имао је времена да их саопшти. И дебеле разлоге за то, свакако.

      Такође, у чувеним и много пута емитованим Брионским транскриптима, нема ни помена о Милошевићевој издаји. Ко је бар мало користио логику, могао је да закључи истог оног тренутка када се појавио тај, најоригиналнији доказ о геноцидном затирању Крајине, како је просто невероватно да Фрањо Туђман, у обраћању својим генералима, ни једном речју није поменуо евентуални договор са српским лидером и, подразумева се, пренео им гаранције које је, следствено, морао да добије од Милошевића. Тим пре што хрватски председник том приликом није држао само мотивациону беседу, већ се добрано удубио у скоро све детаље испланиране борбене операције. Чак до тога да је присутнима диктирао и садржај летка којим се Срби позивају да остану на својим огњиштима те како им се „тобож ништа неће догодити”.

      Уз све то, Милошевић је испоручен Хашком трибуналу где је провео, као на стрелишту, скоро пет пуних година. Многа утицајна имена са ових простора, али и из најважнијих држава света, су продефиловала на монтираном и понижавајућем суђењу и, као што је познато, трудили се да му загорчају живот и окриве за све и свашта. Борио се као лав. Очи у очи са онима који му свакако нису мислили ништа добро. Пред телевизијским камерама и пред бројним извештачима.

      И, поново ништа. Ни једне макар назнаке да је плански, индивидуално или у дослуху са још неким српским изродом, починио, како поједини угледници кажу, кривично дело издаје (иако тако нешто никада није постојало у кривичном законодавству Србије и Југославије, зато што је издаја (не) морални чин, својеврсно последично стање, и не постоји формално као кривично дело; постоје неке друге инкриминације која третирају наведену проблематику).

      Но, да баталимо кулоарска и остала нагађања према познатом рецепту рекла-казала и да овај пута игноришемо пророчке способности појединих српских и осталих интелектуалних перјаница (којима се благовремено „приказало” да ће се издаја догодити), па да ово најмучније српско питање размотримо из једне друге визуре. Из реалног и рационалног угла, коме до сада није посвећена одговарајућа пажња.

      Дакле, дилема не би требало да буде (1) шта је то Милошевић урадио да би организовао и спровео наводну издају, јер, за тако нешто, сложиће се сви, било је довољно да ћути, да не предузима ништа и да се, српски речено, прави луд, да буде пасиван, лукав, искварен. Права дилема је (2) шта је и колико је заиста могао свих тих година, а посебно 1995., да као председник Србије конкретно и стварно учини – дипломатски, на међународном плану, с једне, и као члан Врховног савета одбране СРЈ, с друге стране. Односно, чиме је располагао, како би спречио војнички пад Републике Српске Крајине и масовни егзодус српског народа.

      У вези, прве (1) дилеме намећу се логична питања – ако је био издајник, шта је чекао пуне четири године? Зашто није раније кренуо у обрачун са крајишким Србима и одрекао их се – издао, продао, предао… Рецимо, у првој, другој или трећој години рата (или је издајник постао тек ’95), већ их је помагао колико год је могао, свим силама и средствима?

      Најчешће тумачење је (јер валидних објашњења засад нема) – па добро, издају је чинио у више корака, како се не би правовремено уочила и била изведена наивно.

      Напред наведено тим пре, што је за издају имао небројено прилика и реално покриће пред српском јавношћу и бирачким телом – од чувене конференције којом је септембра 1991. године председавао лорд Карингтон, до разноразних планова тзв. међународне заједнице, затим Бадинтерових тумачења распада земље и сличних антисрпских активности иза којих је, својим неприкосновеним ауторитетом, стајао тадашњи Савет безбедности ОУН. И то у условима невиђених притисака на СР Југославију и српски фактор у целини на простору бивше СФРЈ – од бруталних санкција, ембарга, блокаде и сваковрсног исцрпљивања, до отворених оружаних претњи. Без савезника у међународној арени и пријатеља који су имали моћ да помогну.

      Помињање чувеног Венсовог плана који је усвојен под притиском Запада још у време СФРЈ, с краја 91. и почетка 92. (дакле, у то време не одлучује Милошевић, већ целокупна политичка булумента савезне државе и свих република), те у вези са тим стављати у исту раван као гаранта постигнутог споразума и изједначавати одговорност тадашњег СБ ОУН, с једне, и ону велику (и већ обезглављену) Југославију, с друге стране, заиста је плитко и у најмању руку малициозно. Особито што се упорно, више од две деценије, натура теза како је ЈНА, која је већ била у потпуном расулу и практично без врховног команданта (паралисано Председништво СФРЈ), могла да интервенише. Рецимо, на Миљевачком платоу, као једном од пресудних догађаја у вези са тим.

      А затим, по инерцији, пребацивати такву одговорност на тек створену и неконсолидовану Војску Југославије (случај Медачки џеп и многе друге злочиначке операције Хрватске војске), која, услед немилосрдних резолуција СБ, није могла ни главу да промоли преко граница нове државе, заиста је некоректно. И неистинито.

      И управо зато да поменемо најважније резолуције (и кратко их прокоментаришемо), којима су, корак по корак, перфидно и унапред прорачунато од стране западних сила, које су тада потпуно доминирале светом, везиване руке српском фактору не само у Крајини, већ и у свим осталим деловима бивше заједничке државе.

      Почело је са Резолуцијом 713. од 25.11.1991. где је истакнуто да се територијални добици и промене (републичких) граница наметнутих силом, унутар Југославије (дакле, спољна граница СФРЈ се више не третира), неће признавати.

      Затим је уследила Резолуција 724. којом је верификован Венсов план из новембра 1991. године (поред осталог регулисао повлачење и ускладиштење тешког српског наоружања), да би већ Резолуцијом 762. из јуна 1992. почела деградација наведеног документа-плана, којом је, у пракси, легализована оружана операција Хрватске војске на Миљевачком платоу. Иако је Хрватској војсци наложено да се повуче, истовремено је омогућено да се нагомилају огромне снаге њихове полиције.

      А онда су уследиле резолуције 752. и 769. и недвосмислена најава шта следи и како ће проћи српски народ преко реке Дрине. Тим резолуцијама, оно што је најбитније, налаже се да и последње јединице ЈНА напусте територију Хрватске и БиХ.

      Резолуцијама из 1993. године 802. и посебно Резолуцијом 815. где се у тачки 5. утврђује да су зоне под заштитом УН интегрални део Републике Хрватске, се апсолутно прејудицира политичко решење и Република Српска Крајина (не)формално укида.

      И након свега, следи печат на својеврсно убиство са предумишљајем – 17. априла 1993. године усваја се Резолуција 820. која максимално пооштрава санкције против СР Југославије, којој је (обратимо пажњу, ово је од посебне важности), поред бројних казнених и осталих мера, забрањена свака врста саобраћаја ван своје територије, па чак и пловидба међународним водама и реком Дунавом. Чланом 12. наведене Резолуције уведене су тоталне санкције, које су се односиле чак и на забрану упућивања хуманитарне помоћи према Републици Српској Крајини и Републици Српској.

      Врхунац претходног, слободно се може констатовати, организованог злочиначког подухвата СБ ОУН, долази са Резолуцијом 871. од октобра 1993. године када се брише валидност РСК као стране у процесу, и коначно, са Резолуцијом 981. од 31. марта 1995. године (месец дана пред операцију „Бљесак”) тачком 2. се укида УНПРОФОР и оснива „Операција за повратак поверења у УН”, што је била суштинска измена улоге плавих шлемова и сигнал Хрватској да, практично, крене са етничким чишћењем Срба.

      Поред наведених резолуција, које су недвосмислено и систематски темпиране противу српске стране и са основним циљем да се Р. Српска Крајина неутралише са карте света, не сме се заборавити дуготрајна, мучна и злокобна медијска сатанизација Срба, која је вођена у правом психолошко-пропагандном (информативном) рату. Операција која се, како је време одмицало, интензивирала достижући врхунац бешчашћа, лажи и организоване преваре библијских размера. Нешто до тада незабележено у светској историји.

      И питање свих питања – шта је и на који начин у тим условима, у правој катаклизми која нас је снашла, Милошевић могао да уради на дипломатском и политичком плану, заједно са руководствима СР Југославије, Србије, Р. Српске и Р. Српске Крајине? Без савезника у свету којих није било ни на видику и са суспендованом столицом СРЈ у Уједињеним нацијама.

      Шта је могао да уради као први човек Србије, условно, противу Хрватске и Босне и Херцеговине, које су увелико биле међународно признате државе? Иза којих је, дакле, стајала комплетна међународна заједница – ОУН, ЕЕЗ, ОЕБС, НАТО, Ватикан, и бројне друге организације и заједнице, као и све земље света појединачно. Али, не симболично, већ строго формално и уз ангажовање свих могућих капацитета – политичких, дипломатских, економских, финансијских и пре свега, војних.

      Уколико је одговор – требало је да поднесе оставку на све функције и да се склони са политичке сцене – то је и могло да пије воду 90-тих, онако како су са српских тргова одапињане досманлијске стреле и вршено испирање српских мозгова. Али, управо су „демократске” промене петог октобра (организоване и вођене управно од оних који су нас брутално оружано напали 1999. године) показале, и то и даље траје, ево, пуних 15 година, да западни силници нису прогањали и уништавали „Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије”. А ја бих додао и Српства у целини.

      Што се тиче оне друге (2) дилеме – шта је могао Милошевић да учини као председник Србије и посебно као члан ВСО (под условом да су му намере биле часне), дакле, војнички, у одбрани Крајине, е, то је оно поље око кога се ломе главна копља. Поље на којем су избрушене све могуће оштрице и где је плански (али и из незнања) извршена главна замена теза и створена потпуно лажна и накарадна слика. Утисак који је, највероватније, окупирао огромну већину Срба. И с ове и с оне стране Дрине. Пример дефетизма за уџбенике.

      О чему се заправо ради, где се крију заблуде, предрасуде и како се упорно, намерно или не, обмањује широка јавност?

      Најчешће питање и свеопшта срџба своди се на следеће – зашто Војска Југославије није ангажована након операције „Бљесак”, а затим и превентивно пре „Олује” и, подразумева се, у току те операције, односно у првих неколико дана њеног трајања?

      Уколико занемаримо све напред наведено – срамне резолуције СБ ОУН, санкције, блокаде, забране, претње, притиске, надзирано небо, плаве шлемове на терену (а то значи, између осталог, и стотине агената и информатора усмерених противу српске стране), тадашње руско руководство у истом западном колу, уколико занемаримо чак и постојање НАТО-а (тих година на врхунцу политичке и војне моћи, чије су се трупе налазиле на границама бивше СФРЈ, као и у Јадранском мору), доћи ћемо до недвосмислене, унутрашње препреке. А она се зове – Устав СР Југославије, који је врло прецизно регулисао употребу Војске и њено евентуално ангажовање ван граница земље. И то према међународним, општеприхваћеним демократским стандардима.

      Дакле, Војску није могао да ангажује један члан Врховног савета одбране, макар имао такав ауторитет и макар се звао Слободна Милошевић. Нису могла да то учине ни јединственом одлуком сва три члана, већ је таква, најважнија супозиција, искључиво била у надлежности Савезне скупштине. И то тако што би морало, уколико би се држали строге форме, да се прогласи ратно стање. Значи, објава рата Хрватској као независној држави.

      Када кажем Војска, не мислим на тадашњи 30. Кадровски центар организован у Генералштабу ВЈ, којим смо регулисали појединачна упућивања бројних припадника Војске Југославије (углавном рођених на тим просторима, као и бројне добровољце) у Војску Р. Српске Крајине (онај други, 40. Кадровски центар је био резервисан за Војску РС) за све време трајања рата, већ мислим на борбене и адекватно наоружане саставе – лично наоружање, опрема, тешка техника, моторна и остала возила, припадајућа логистика, пратећи системи за разне видове обезбеђења и друго.

      Све у свему, да би се Крајина која је имала, према званичним подацима непуних 30.000 бораца, одбранила од противника који је бројао преко 130.000 припадника Хрватске војске (непосредно борбено ангажовани у операцицији „Олуја”), што је било далеко изнад односа снага који предвиђа успешну одбрану, а то је 3 : 1 у корист нападача, СРЈ је морала да упути најмање 10-так до 15-так хиљада бораца, распоређених у одговарајуаће компактне борбене саставе тадашње тзв. „А” класификације.

      Значи, еквивалент 5 до 10 бригада (моторизоване, оклопно-механизоване, специјалне снаге и бар једна артиљеријска јединица тог ранга). Све испод тога било би незнатна сила и не би донела скоро никакве ефекте. Дакле, јединице које би морале да под борбом маршују 500 до 700 километара преко територије БиХ, у амбијенту апсолутне превласти ваздухопловства НАТО-а, који се тада (бар што се тиче Савезничке команде у Напуљу), налазио у пуној борбеној готовости.

      И да буду спремне за заустављање нападне операције Хрватске војске, затим, на одсутну одбрану и у готовости да, након наношења губитака непријатељу, крену у противудар у садејству са снагама Војске РСК и поврате изгубљену територију. А затим и да је држе под пуном контролом.

      Да ли је такво борбено ангажовање значајних ефектива Војске Југославије реално било могуће? У наведеним условима и у створеном међународном амбијенту. У времену када смо унутар Србије били развучени на бар два својеврсна фронта – Косово и Метохија и Рашка област, због чега су нам бројне јединице непрестано биле истурене у простору.

      Напред наведене, пресудно важне чињенице, најчешће нису узимане у обзир, нити је након толико година другачије. Мало ко је размишљао и тада и сада (од оних с почетка овог текста), шта би значило да се мимо Устава, Закона о одбрани и Закона о Војсци, као и мимо бројних подзаконских аката – прописа, борбених и осталих правила, упућују рочни војници, старешине, војници по уговору и цивилна лица, држављани Србије и Ц. Горе, наравно, у склопу својих борбених јединица, на територију тада независне државе Хрватске.

      Ко би преузео одговорност за погибије, рањавања и друге тешке последице, којих би неминовно било? Шта би о свему томе саопштавала бројна и изузетно организована пета колона? Који би били ставови тадашње опозиције, која је Милошевића доживљавала као диктатора?

      И, тако смо имали невиђени парадокс, који је до данас актуелан – оштро је критикован тзв. недемократски председник, аутократа, узурпатор власти, који није, гле чуда, у случају Српске Крајине (као и Републике Српске) наступио управо супротно, а то значи, баш онако диктаторски и апсолутистички – безглавим слањем јединица Војске, мимо Устава и противно одлукама СБ ОУН и суштине међународног права.

      У таквом амбијенту прилепљена му је етикета издајника. Белег који се, како време одмиче, све дубље урезује не само на лик и дело Слободана Милошевића, већ и на савести свих нас, колективно.

      На крају још неколико питања – да ли је Милошевић, ако се све околности пажљиво процене и вреднују, имао уопште потребе да било кога издаје (продаје, предаје) и да, следствено томе, симболично капитулира? Да ли је могао било шта озбиљније, од онога што је чинио, да предузима, у атмосфери потпуне изолације и перманентних притисака и претњи? Да ли је уопште постојао било какав маневарски простор? Да ли је постојало национално јединство у Србији и да ли смо дисали једним плућима?

      Да ли је, у коначном, срамота бити поражен, не од Хрватске у акцијама „Бљесак” и „Олуја”, већ од оних који су стајали иза ње, годинама је припремајући и отворено садејствујући, а то су најјаче чланице империјалног и злокобног НАТО савеза?

      Јер, забога, није Милошевић напао ни Хрватску, ни Босну, нити се усмерио да руши НАТО, већ је све било супротно. Баш онако, како се, скоро па идентично, одиграло и ’99-те на Космету. И њега и све нас су брутално напале западне силе, неколико стотина пута војно и економски јаче, одавно решене да мењају карту Балкана. И да нас, једноставно, затру.

      Тај напад и даље траје, само неоуружаним облицима.

      За сада.

    40. Дуња каже:

      А ти се се баш претргао, ајде не лажи…били смо тамо, боље ћути кад је тај рат у питању, дааа поздрави Станишића и остало циа, миа друштво….

    41. Аца Тодоровић каже:

      Где си ти имао обуку за трола, у Лондону или Београду?
      Избрисао ми се твој коментар, ајде напиши га још једном.

    42. Sloba Milosevic каже:

      СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ је СРПСКИ ХЕРОЈ

      Ни један српски политичар никад нису изговорили да је Слободан Милошевић нешто издао.
      Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије.

    43. Sloba Milosevic каже:

      У Куманово је потписан мировни споразум а не капитулација.Шта пише у мировни Кумановски споразум.Пише:Када КФОР успостави мир на Косово тада Српска војска и милиција имају право да се врате на Косово.Значи у мировни Кумановски споразум нема ништа лоше да пише по Србију.Кумановски споразум су потписали Генерал Војске Југославије Светозар Марјановић полицијски генерал Обрад Стевановић и британски генерал Мајкл Џексон 9 јуна 1999.год. Кумановски споразум је одобрила Народна скупштина Србије и Савезне владе 3 јуна 1999.год.После потписивања мировног Кумановског споразума на КиМ је прва стигла Руска војска и Путин.12 јуна 1999.год. долазак руских војника на аеродром Приштина . 18 јуна 1999.год. потписан званичан уговор у Хелсинкију о учешћу руских трупа у саставу КФОР . 10 јула 1999.год. 86 руских војника из састава КФОР размештено у Косовској Каменици . 17 јун 2001.год. Путин у Приштини. Зашто је Путин повуко Руску војску са КиМ ?? Зато што је НАТО слуга ђинђић одбио предлог Путина да помогне трошкове останка Руске војске са 16 милиона долара годишње. Састанак Путина и ђинђића је био у Београду 17 јуна 2001.год.

    44. Sloba Milosevic каже:

      OVAKO JE CIA RUŠILA SLOBU: Za uklanjanje Miloševića Ameri, Nemci i Britanci dali 60 miliona dolara! U čitavu operaciju rušenja vlasti u Beogradu bili su uključeni obaveštajci iz CIA-e i britanskog SAS-a, tvrdi Tim Maršal, engleski reporter i urednik za međunarodne odnose televizijske stanice „Skaj Njuz“. Za rušenje bivšeg predsednika SRJ i lidera SPS-a Slobodana Miloševića Amerika je dala je preko 25 miliona dolara, dok su zajedno SAD, Britanija i Nemačka u tu svrhu izdvojile preko 60 miliona “zelenih novčanica”! U plan rušenja Miloševića bili su uključeni specijalci CIA, SAS i mnogi drugi obaveštajci! Rušenje Miloševića dugo je planirano, a u Briselu je bilo predlagano čak i ubistvo predsednika SRJ. Engleski reporter i urednik za međunarodne odnose televizijske stanice “Skaj Njuz” Tim Maršal tvrdi da je Amerika dala ogromne sume novca za rušenje Slobodana Miloševića, pa je tako prema njegovim rečima samo 2000. godine u Srbiju ušlo preko 25 milona dolara u Srbiju! Osim Maršala, ove tvrdnje iznosi i Američka agencija za međunarodni razvoj, koja je na svom sajtu objavila da je 2000. godine oko 25 miliona dolara Amerika uplatila za rušenje Slobodana Miloševića, a nekoliko stotina hiljada je dato direktno “Otporu”! Maršal u svojoj knjizi “Igra senki – Petooktobarska smena vlasti u Srbiji” piše da su Amerika, Britanija i Nemačka potrošile više od 60 miliona dolara na finansiranje srpske opozicije i rušenje režima Slobodana Miloševića. – Događajima koji su se odigrali 5. oktobra 2000. godine prethodila je velika priprema. Niko od milion ljudi koji su tog dana bili u Beogradu nije se, tek tako, probudio i došao na ideju da ode u prestonicu i spali zgradu parlamenta. U seoskoj kafani u Laktašima, u Republici Srpskoj, održan je 4. oktobra sastanak britanskih obaveštajaca, službenika CIA i prestavnika VOJ-a, a Britanci su kao telohranitelje vodili i ekipu specijalaca iz SAS. Na tom poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome šta će se dešavati sledećeg dana. Ljudi iz vojne obaveštajne službe su jasno rekli: “Čak i ako Milošević pozove vojsku da izađe na ulice, Vrhovna komanda neće poslušati” – rekao je u jednom od retkih intervjua o ovoj knjizi Tim Maršal za “Skaj njuz”. On je na pitanje odakle mu podatak da je u svrhe rušenja Miloševića potrošeno više od 60 miliona odgovorio: – To nije nikakva tajna, dovoljno je videti dokumenta američkog kongresa. To je ukupna suma potrošena u Srbiji.

    45. Дуња каже:

      Циа ти је била добра кад сте се дружили са неким Панићима и осталом „америчком дијаспором“…ћути бре Слобо, нема овде нико склерозу….

    46. Sloba Milosevic каже:

      Ко је добио највише гласова 2000.год. Слободан Милошевић је добио највише гласова. ДОС 18 странака су добили 2,4 милиона гласова а сам Слободан Милошевић је добио 1,9 милиона гласова.
      Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије.
      Србија је окупирана 5 октобра 2000.год. тада је ушо фашизам у Србију.

    47. Дуња каже:

      Зато што си био кукавица…продао си нас Ахтисарију, дебилко…

    48. Sloba Milosevic каже:

      СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ је СРПСКИ ХЕРОЈ

      Ни један српски политичар никад нису изговорили да је Слободан Милошевић нешто издао.
      Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије.,

    49. Зарја, Зарја каже:

      Дуњаша, ако је продао Слоба зашто оволико захтевају и, то, гле чуда, од Србије саме, да КиМ призна, зашто оволико убијају, уцењују, подмећу, прете, зашто су морали да нам отму све медије ради гебелсовског ширења њихове примитивне пропганде и, да их надаље не описујем, има 11 милиона зашто?!
      Ово им неће проћи, у крајњем, НИКАДА, јер свако од оних горе ЗАШТО, има своје ЗАТО!
      Па, ипак, да све мало натерам на размишљање и сетим на једну заиста велику, живу истину:
      Србија је једна велика тајна!
      П.С. Није посећеност овом концерту, који је био лепши и природнији него да су се појавиле лажне „звезде и звездице првог или ентог медијског реда“, ни потписивање Апела и Народне Резолуције мера ствари, већ само врх леденог брега! Знају они то боље од нас самих, зато нека им утеха да броје и да се уљуљкују у својим анализама анализа. Они заиста НИШТА НЕ ЗНАЈУ!
      Живела Србија!

    50. Дуња каже:

      Он лично нас је дао финском дебилу када је „уплашен“ после оноликог вишемесечног затирања потписао примирје, то је био његов лични страх пред јајарама Ахтисаријем и Черномирдином, тога дана је изгубио и следеће изборе, без обзира на каснија дешавања…

    51. Sloba Milosevic каже:

      Последњи говор председника СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА пред 5. октобар 2000. године

      Поштовани грађани,

      Пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији.

      Као што и сами знате пуну деценију трају напори да се цело Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета.

      Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савремненом свету људи могу бити изложени. Број и интезитет тих притисака умножавао се како је време пролазило. Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и наш народ.

      Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву.

      У нашој јавности је већ дуго присутна групација која, под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације, заступа интересе влада које су носиоци притисака на Југославију, а посебно на Србију. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе. Њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није могао ни да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО-у да се Србија бомбардује онолико недеља колико је неопходно да би се њен отпор сломио. На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије.

      Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке – да ће са њима на челу Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда, такозваног повратка Југославије у међународне институције, и тако даље.

      Поштовани грађани,

      Моја је дужност да вас јавно и на време упозорим да су та обећања лажна. И да ствари стоје обратно, јер управо наша политика гарантује мир – а њихова само трајне сукобе и насиље. А ево зашто.

      Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала (што се убрзо и десило, одвојено је Косово и одвојена је Црна Гора). То нису само намере НАТО, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се као члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације, залаже већ десет година и која фактички дефинитивно издваја Санџак из Србије. Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ је, по свему, чини саставним делом суседне Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито њена рубна подручја, њихово припајање суседним државама одавно је врућа тема тих држава, а које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији да дају свој допринос присједињењу делова наше земље суседним државама.

      У склопу те политике за распарчавање Југославије, Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај део њене земље једном моћи да буде враћен.

      Територија која би престала да носи име Србије била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага које би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази.

      Слику тог располагања и последице тога располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито, у овој деценији у многим земљама широм света, нажалост последњих година у Европи, на пример на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу. Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истребљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе.

      Што се Црне Горе тиче њена судбина би била препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел која искључује право на свако помиловање. Дао сам овај приказ судбине Југославије у случају да прихвати избор НАТО-а за нашу земљу, са циљем да упозорим на то да би у том случају осим губитка земље и понижења њених грађана, сви живели под непрекидним насиљем.

      Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за поновно успостављање српске државе и за своје поновно окупљање у њој. Они не желе мир и благостање на Балкану, они желе да ово буде зона њихових сукоба и ратова који би им пружили алиби за трајно присуство.

      Марионетска власт, дакле гарантује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. А само наша сопствена власт, гарантује мир.

      Затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета, са владама под утицајем страних сила, вртоглавом су брзином постајале сиромашне. И то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих – то је слика Источне Европе већ неколико година и њу сви можемо да видимо. Та слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо, под командом и контролом власника наше земље, брзо стекли огромну већину веома сиромашних чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома, веома неизвесна и далека. Мањина богатих била би састављена од шверцерске елите, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље.

      Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисала у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, би по правилу били странци.

      Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу која их измешта из сфере елементарног, и националног, и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништвом странаца, а они који су до сада њима управљали, чинили би то, у овоим измењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави.

      Уз национално понижење, растурање државе и социјалну беду нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије, међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка већ искуство свих земаља које су прошле тај пут који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ деценијама нису на Западу, као што је некад било, већ на истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада, јер смо дуго, од Другог светског рата до 90-тих година, живели у друштву које за криминал тако рећи није знало. А неки већи криминал који се не може избећи у друштву које бисмо постали, губљењем суверенитета и великог дела територије, тај већи криминал био би за наш мали и на криминал ненавикнут народ, опасан као што је за друштво и његове грађане опасан рат.

      Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој, ако бисмо је имали, јесте губљење идентитета. Земље којима се командује споља, релативно се брзо растају са својом историјом, са својом прошлошћу, са својом традицијом, са својим националним симболима, са својим навикама, често и са сопственим књижевним језиком. Невидљива на први поглед, али веома ефикасна и немилосрдна, селекција националног идентитета, свела би га на нешто националних јела, понеку песму и коло, имена националних хероја наденута прехрамбениним производима и козметичким средствима.

      Једна од заиста несумњивих последица запоседања територије неке земље од стране великих сила у двадесетом веку је поништавање идентитета народа који у тој земљи живи. Из искуства других земаља види се да народ једва да је у стању да прати брзину којом почиње да употребљава туђи језик као свој, да се идентификује са туђим историјским личностима заборављајући своје, да познаје боље књижевност свог окупатора од своје књижевности, да глорификује туђу историју често се ругајући својој, да личи на друге уместо на себе. Губљење националног идентитета је највећи пораз једне нације, а то се не може избећи у савременом облику колонизације. Осим тога, тај нови облик колонизације искључује, већ по својој природи, сваки услов за изражавање мишљења, испољавање воље, а поготово искључује за стваралаштво било које врсте. Неслободне земље укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, пре свега, сукобило са неслободом. Отуда је тортура над мишљењем најдоследнији и најнеопходнији облик тортуре у земљи која је изгубила слободу. А о испољавању воље, разуме се, тек о томе нема ни говора. Манифесотовање воље је допуштено само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободне воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је запосео територију туђе земље. Нарочито желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца, научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стваралаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри, велике моћи, финасирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата. Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте немају их као самосталне субјекте, већ као испоставе централе које им контролишу све, а нарочито домашаје у стваралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне или еманципације.

      У овом тренутку, пред други круг избора, због сумње Демократске опозиције да може да оствари резултат који им је потребан, припадници врха ДОС-а, новцем унесеним у земљу поткупљују, уцењују и застрашују грађане и организују штрајкове, немире и насиља, не би ли зауставили производњу, сваки рад и сваку активност. Све, разуме се, са циљем да у Србији стане живот и са образложењем да тај живот може поново да почне и да се одвија успешно и добро, када почну да га организују они који овде заступају окупаторске идеје, планове и интересе. Наша земља је суверена држава, има своје законе, свој Устав, своје институције.

      Србија је дужна, а и заслужила је да се одбрани од инвазије која јој је припремљена кроз разне облике субверзије.

      А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.

      Препуштајући своју земљу другима, туђој вољи, препуштајући исто тако туђој вољи и сопствени живот и живот своје деце. И многе друге људе.

      Сматрао сам као своју дужност да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе земаља НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће никада да се отклоне.

      Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије. Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година, на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.

      Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други најопаснија је заблуда и главни разлог моје одлуке да се јавно обратим грађанима Југославије.

      Хвала.

      Слободан Милошевић

    52. Дуња каже:

      Па нисам приметила да је данас неки неБеоград негде у Србији, изашао да обележи овај дан…маните се више…ову власт чине баш они који верују да кад стигну у Бгд могу да раде шта хоће, зато и продају душу ђаволу, то није резон Београда, Србије, то је резон трговца и лењог продавца магле, одраслог на лагању и млатимуђењу…. а ВИ??? где сте и на чему расли??? јер одрасли још нисте, имате идеју сталног оптуживања, која ничему не доприноси, осим слуђивању осталих незрелих, или млађих. залуталих читалаца портала…УОЗБИЉИТЕ СЕ….

    53. Аца Тодоровић каже:

      Како нико у Србији није дошао да обележи дан самопроглашења Косова? па ево дошао је Тачи у Београд и то на тв Н1, па да цела Србија гледа како се злочинци слободно шетају по Србији, а то је довољан разлог да се руља дигне и сравни Београд. Није Тачи отишао ни у Крагујевац ни у Ваљево, ни у Крушевац,него у Београд, јер зна да ће га издајници србског народа заштитити.

    54. Дуња каже:

      Ааааа зато нисте дошли на концерт, да испратите Шиптара, па авав ће ионако да га репризира 100 пута…

    55. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Издржали су 60 000 у Вијетнаму и то пет година. Не заноси се.
      И није овде реч колико могу Амери издржати него колико могу Срби у Србији трпети понижења. Или се то већ одавно не рачуна. Таман тамо од 1992.

    56. ЏЕРОНИМО каже:

      „Ко сме тај може. Ко не зна за страх – иде напред“!
      Војвода Мишић.

  5. xyz каже:

    Пред људе се с лажима сервирају само два избора, срећа и слобода. За велику већину људства, срећа је пуно бољи избор.

Коментари су затворени.