Србија током четврт века парламетаризма није успела да обликују партије, идеологије са предзнаком политичка десница или левица. Уместо класичне поделе странака на основу идеологија у Србији влада пракса реал-политичке оријентације да је власт олигархија суштина политике и политичке борбе.

Србија скоро 25 година води битку са лидерским синдромом политичких вођа и спаситеља државе и нације. То је било у периоду 1990-2000. године оличено у личностима Слободана Милошевића, др Војислава Шешеља или Вука Драшковића.

СПС никада није био аутентична партије левице већ мешавина политичког популизма, харизматичности Слободана Милошевића и партије која је имала у свом програму и десничарско-конзервативне политичке флоскуле. СРС је играла улогу радикалне деснице али је стално “кокетирала” са неокомунистичким егалитаризмом и социјално етничким популизмом. СПО, странка Вука Драшковића, мењала је своју “десну” политику за форме руралног и псеудограђанског деловања.

Полиитка ДСС др Коштунице имала је по форми политику десног центра, али ова странка је имала неолибералану политику социјалних либерала, националну политику десних партија и лидерство које је кокетирало са теократским елементима политичке праксе.

Политичке и лидерске мимикрије

Након 2000. године и силаска с власти Слободана Ммилошевића и одласка у Хашки трибунал СПС делује као прагматска партија која тежи обнови свог утицаја подржавајући мало власт и владу ДСС, а онда се прави коалиција са ДС и врши се власти, а онда се прикључују влади коалиције СНС.

Коалиција СПС-ПУПС-ЈС нема много везе са политичком левицом, већ коришћење социјалне димензије друштва као и национално прекомпонованих елемената у проевропску политику.

СНС је по форми партија десног центра-неоконзервативна са неолибералним програмом који је преузела иницијативу ДСС на политичкој сцени Србије.

Ипак у суштини у политичкој матрици СНС и поред “промене” свести и политичких начела остали су синдорми социјалне психологије из времена када су били моћни део СРС након одласка др Шешеља у Хашки трибунал.

ДС је доживела унутрашњу “инплозију” и изгубила је своју политичку препознатљивост, иако је ДС ушла у породицу СИ (Социјалистичке интернационале).

Стварањеме политичко феудалних фракција и партија ДС се “дубински “ урушила и сада делује као партија која се одржава у власти у Војводини али нема ни идеологију нити праску левих партија.

Такву опцију нема ни Тадићева партија која је себе дефинисала као социјалдемократска са малим капацитетом европске леве партије.

Политика “Малог принца”

Када се сагледа политика свих партија у Србији оне су лидерске засноване на политичкој моћи лидера странака и партијских клубова (посланици) и локалних функционера који чине партијску олигархију. Лидерство странака на власти, или у опозицији, је предимензионирана и у странакама нема циркуларне унутар-страначке демократије, дебате, као што и нема ни међу странакама у јавности нити у парламенту. Посланици и страначки функционери у лидерима странака гледају своју политичку каријеру и понашају се иделопоклонички до нивоа обожавања или предаје свог политичког индентиттета партијском вођи.

Политичке партије у Србији и даље пате од унутрашњег непотизма, корупције, бирократизоване су и што је већа моћ партија у власти мања је лична или страначка одговорност. Због таквог синдрома владајуће партије попут СПС-а, ДС-а, ДСС-а доживеле су велике падове од 1990. Године, уз тешке рехабилитације. Политика “Малог Принца” и самозаљубљености посебно се може видети у ДС и ДСС.

Двојица политичара и државника Борис Тадић и др Војислав Коштуница су показали на делу своју политичку ароганцију и неспособност да буду опозиција јер су дуго били у врху државне моћи од 2000.године. Сада су на делу политички амалгами и неуспеле верзије ДС и ДСС, што указује да су Борис Тадић и др Војислав Коштуница, свако на свој начин, битно деградирали политику промена након петог октобра 2000. Године, и њихова атрофична политика довела је до власти СПС и СНС као политичка нужност.

Мудре речи Меше Селимовића

Важно су животна и судбинска запажања писца Меше Селимовића који у ромну “Тврђава” каже “Човјека на власти подстичу кукавице,,бодре ласкавци,подржавају лупежи и његова представа о себи увјек је лепша него истина”. Селимович још каже: “Поштене и мудре власти нема,јер је жеља за моћ безгранична”.Искуство потврђује ове речи Меше Селимовића јер ако се присетимо ко је и како подржавао политичке вође у странакама попут Милошевића, др Шешеља, Вука Драшковића, др Војислава Коштунице, др Зорана Ђинђића, Бориса Тадића, можемо сагледати галерију “политичких лептира”.

Власт се увек крије иза обећања и речи. Меша Селимовић у роману “Дервиш и смрт” каже: “Кријеш се иза ријечи. Не видим шта је у теби”. Неспособни или талентоване улизице крију се иза ауторитета својих вођа, а онда када ојачају врше политичко “убиство” вољених лидера када почну да посрћу ради сопствених интереса. Партија, идеологија су само у функцији власти и што дужег опстанка у њој.

Зато Србија и није успела да изгради препознатљиву политику левице, партија левог и десног центра и десних и конзервативних партија. Пре свега јер Србија није изградила нити очувала средњу класу и грађанску политичку културу. Странке у Србији су између социјалног и националног популизма и данас поданичког еврофанатизма, или секташког евроскептицизма.

(Видовдан.орг, илустровао: Србин.инфо)

Ознаке: Tomislav Kresović, спске партије, српска десница, српска левица