Прочитај ми чланак
Зајечарац Драган Милутиновић (51) једини је Србин који је у притвору провео 1.164 дана, а на крају је доказано да је невин за оптужбу тешко убиство.
Држава му је, како каже, отела живот, па је након изласка на слободу пет година спавао на гробљу. Без дома и породице, више гладан него сит. Сада држава покушава да му живот надокнади. Сада је милионер, а ово је његова прича…
– Одакле да почнем, видиш да више нисам човек… Нема од мене ништа, џаба паре, нема новца који ће ми вратити живот… – почиње, скоро шапатом, Драган док му цигарета подрхтава у руци.
Драган је гробар. Тог 20. октобра 2003. године радио је као и сваког обичног дана. Било је око 8.45.
Камо среће да ме нису овако наградили
Због неправедног робијања, држава је Драгану пресудила исплату од 2.800.000 динара. Драган, који је целог живота мукотрпно зарађивао за хлеб уопште не показује да му је бар мало лакше, или драго, због оволиког новца.
– Па шта ћу с тим? Поделићу деци и купити кров над главом, да ме нико не истерује. И то ће се потрошити. Камо среће да ме власт никада није овако наградила…
– Био сам на парцели 35, кад одједном троја кола, полиција, питају ме за име, па лисице на руке. „Што?“, питам ја, а они ме одвезли у станицу. Мучили ме док нисам потписао неки папир, а тек око поноћи, кад је дошла адвокат, дознам да сам потписао како сам убио Марију Топаловић! И од онда креће све… – застаје Драган, па озбиљно, одлучно каже:
– И хоћу и ово да пишеш. Мучили ме у полицији. Не сањам затвор, не сањам тамошње муке, само сањам њих како ме муче. Рекао сам све на суђењу, поименце сваког од њих…
Кад су га ухапсили, био је блатњав. Пре него што су га увели у станицу, извршили су, како каже, „личну хигијену“.
– Узели онај шмрк што се перу кола, па по мојим ципелама, да очисте блато с гробља.
Марија Топаловић убијена је и опљачкана децембра 2002. године у својој кући у Зајечару. После Драгановог хапшења полиција је на конференцији за штампу саопштила да су данима пратили ко посећује њен гроб. Драган је био сумњив јер је више пута на њему садио цвеће, па су полицајци помислили да то ради јер га гризе савест. Драган објашњава да је само радио свој посао, као и на сваком другом гробу.
Убиство Марије Топаловић и данас је нерасветљено.
Ноге су ми биле мокре, ја уплашен, нисам човек. Онда ме увели, сео сам, везали ми руке на леђа лисицама. Тражим воду, они донесу чашу, спусте је испред на сто. „Пиј!“ А, како кад ми руке на леђима?!?
Изули ме, тукли по босим табанима пендреком, па терали да се шетам. Ставили ми гениталије у фиоку, као хоће да је затворе, стављали ми кесу на главу. Све сам то рекао судији… – шири Драган руке немоћно.
После признања отишао је у притвор. За 38 месеци имао је десетак посета. Отац, који је преминуо док је био у притвору, није га ниједном обишао, мислио је да је убица.
Имао је основно у затвору, храну, кревет, лекарску негу, није било проблема са чуварима и осталим затвореницима.
– Један младић из наше собе, њега ћу памтити, био је осумњичен за убиство. Покушао је да се обеси, ја сам га скинуо с цеви WЦ-а, ал’ после се ипак убио на истом месту.
Још ћу памтити колико ми недостајао дан, и облак, и сунце. За све време, само замисли, па те заболе очи, за све време сам из собе излазио два пута на дан по 15 минута. Оболела ми оба ока – каже он и наводи да је најгоре од свега било што лежи невин. Нити је познавао убијену жену, нити је знао где јој је кућа.
– Био сам безвредан, ништак, без поноса, све ми се срушило. Не бих био жив без шаке лекова за смирење, попио сам за један камион, а пре затвора знао сам само за андол. И било ми криво, много, што су сви писали да сам убица, једино нисам изашао у ону новину за ручни рад, ону што се штрика… – огорчен је Драган.
У слободу је ушао пешице, пет километара од затвора до града. Кад га је ћерка видела на вратима, озарено је казала мужу: „Стиго Деда Мраз“. Био је 28. децембар 2006. године.
– Кад сам изашао, најчудније ми је било што сам слободан. И што нисам знао да користим новац. Ћерка ми да паре, ја не знам ни шта, ни колико кошта, ни колики кусур треба да ми врате, у затвору је било све на потврде… – додаје Драган, који је живео код ћерке неколико месеци, а онда се осетио сувишним.
Док је био у притвору, тадашња жена га је након годину дана напустила и одрекла се и њиховог син. Дечака је преузео Центар за социјални рад, а Драган, према закону, нема право да зна где је смештен.
– Најтеже ми је било кад сам дознао да су ми узели Александра. Волео бих највише од свега да га нађем и да живи с нама. Ето, и дете моје садашње жене је са мном, као своје га гледам. Имам породицу, посао… нек ми га врате. Имам и оно што немају тамо где је смештен, родитељску љубав – каже овај човек, молећиво, искрено.
– Шта ћу, има она своју породицу. Отишо сам, ал’ нисам имао где да одем. Пустили ме да живим овде, у овом помоћном објекту на гробљу.
Спавао сам на столу, ко мртвак, пет година, јео шта стигнем, понекад су ме послужили на поманама, давали који динар кад спустим покојника у раку. Овде сам се прао, купао, јео, спавао – показује Драган, а кроз прозор штрче надгробни споменици.
Гроб убијене жене заобилази у луку. Показале му колеге где се налази и неће у близини ни да прође. Све иде изокола, тешко му, каже. Живи и даље на лековима. Оболео је од срца, па му је сад лекар преписао боловање, скоро месец и по дана. Има фобију од затвореног простора.
Кад спава, нема силе да су врата собе затворена. Једина су му утеха, каже, две ћерке близнакиње и двојица синова из претходна три брака.
Сад је опет ожењен, има сина од 25 месеци. Скућио се с породицом тек пре двадесетак дана, тад је нашао стан. Прича Драган, а поглед му магловит, далек, ко да гледа, а не види. А кад помене новац, онај од државе, с гнушањем слегне рамена и добаци:
– Џаба нам таква држава кад има цену и за један људски живот – каже Драган.
(Ало.рс)
