Прочитај ми чланакДанас све чешће чујемо оне кукавичке коментаре, оне реченице у којима се жале да је овде неиздрживо. Говоре да више не верују у боља времена. Оно што увек заборављају док то саопштавају је да не морају ништа да издрже.
Данас све чешће чујемо оне кукавичке коментаре, оне реченице у којима се жале да је овде неиздрживо. Говоре да више не верују у боља времена. Оно што увек заборављају док то саопштавају је да не морају ништа да издрже.
Онај ко воли своју Отаџбину он нема шта да издржава, он је мења, побољшава и воли, он је чини поносном. Ако је нешто и тешко а тренутно захваљујући западном притиску и помоћи квислинга јесте, јасно је да то сигурно нећемо променити седењем, као што кукавице прижељкују. Да би се нешто променило потребно је много више од узалудног чекања.Потребно је кренути у сусрет победи а то се чини вером и борбом.
Да би било боље деца Србије прво морају да науче да воле своју мајку Србију, онако како је то светосавац увек чинио. Онако како су само Срби кроз историју умели. Ту је проблем ових који не вероју, ових што не могу да издрже. Само желећи боља времена и нечинећи ништа да до тога заиста и дође доказ је да нити имају вере, нити храбрости да се боре.
Питање је шта је са њиховим генима то нису наследили од својих предака. Да ли су они уопште Срби? Давно сам прочитао један афоризам нашег Душка Радовића иако се он односио на однос мушкарца и жене, мислим да се у потпуности може применити и на данашње Србе и Србију:
„Храбри мушкарци трескају вратима кад долазе у кућу, а кукавице само кад одлазе.“
Знајучи како ће они који су тако „храбро“ отишли из Србије, као и ови који у њој живе али више од Отаџбине воле новац да нам држе придике и предавања. Како ће да нам објашњавају неку тамо демократију, којој су их научили странци. Убеђивајући нас да ми не знамо да живимо. Заборављајући стално зашто је то тако ко нас у томе заиста спречава.
Научили су их да забораве ко нам отима, ко нас бомбардује, ко уништава српске манастире и српску имовину, ко убија Србе… Све ово нас наводи да се запитамо па где су они живели? Да ли смо ми уопште исте вере, исте крви? Ако све знају ако је све како они кажу што нису ту са нама да нам помогну да заједно мењамо Србију. Да се заједно вратимо на путеве славе, тамо где је нашој Отаџбини место, да је поново направимо неодољивом. Онаквом каква је управо била пре доласка те западне демократије.
Не они су се окуражили онда када више нису били у Србији. Онда када више нису били њен део, онда када више нису сносили одговорност за оно што се дешава у њој. Србине никад ниси био кукавица увек си као витез стајао на бранику своје Отаџбине, увек си знао да је браниш, ударнички си је увек дизао из пепела и онда када је то деловало немогуће. Никад ниси дао непријатељу да те надвлада у твојој кући на твом огњишту, не битно да ли је злотвор деловао споља или изнутра.
Нека иду они који нису спремни да се боре, они који нису спремни да у своју Отаџбину врате веру и правду. Одласком нам помажу, нека такви иду што пре да би знали колико нас стварно има. Својим остајањем дају нам само лажну слику да нас више има да смо бројнији. Србима бројност није никад требала да би се борили за истину и правду. Србин је своје победе добијао вером, храброшћу и саборношћу. Саборношћу оних који никад нису имали резервну државу. Вером и јунаштвом оних за које је једина Отаџбина одувек била мајка Србија.
Сви знамо да и мала рупа може потопити велики брод, замислите сада овај свет који је пун великих бродова и међу њима Србију која плови на свом малом броду. Ти велики и моћни бродови упорно покушавају да потопе тај мали бродић иако он пловећи између њих никоме не смета. То их ипак не спречава да српском бродићу наносе константно штету, успели су својим сталним покушајима да том малом броду који је од оружја носио једино веру, истину, правду и слободу да направе велику рупу.
Можете ли сада замислити како је Србији када велики бродови тону и од најмањих рупа а њен брод је присиљен да плови пучином са огромном рупом и са стално ново изазваним оштећењима. Да ли то сада значи да треба да се преда? Да ли то значи да сада њена посада треба да скаче у море или да моли за милост велике. Не то значи да треба да се бори и да штету коју су јој нанели поново својим рукама оправи, да поново свој мали брод оспособи и да настави и даље поносно да плови.
Није суштина живота никада била у тој пловидби већ у луци којој је сваки од тих бродова тежио да стигне. Оно што је српски брод издвајало од осталих није његова величина. Потпуно је не битно да ли је он већи или мањи од других. Њега је од других увек издвајао курс његове крме. Курс који је вековима исти и који се никад неће променити. Тај курс српски брод води непогрешиво ка оној правој луци, води га у спасоносни загрљај светосавља.
ОДА МОМЕ РОДУ
Расути свуда српски смо народ ми,
И горко пиће гаси нам често жеђ,
Кад нож неправде љути коље
Децу и жену, и старце; или
Кад тајна замка веру нам тишти, и
Совјест пристеже. Обрана томе кам’?
Кам’ крило слатко, моћни заклон?
Душана давно нам нема, стуба,
Од кога силе Стамбол је стрепио!
Ни Марка нема, страшнога душманом,
И снажна копљем, буздованом.
Нем’ ах, Ђорђа, високог духа,
Ком срдце зрака подиже небесна,
Да Срба брани, врага му прогони,
И стуб утврди славе роду.
Сродна му мишица (гнусни порок)!
Витешку крвцу точи. Сироте смо!
Но ум и воља крепка је. Завист и
Кћи злоба кивна нека бежи
Подобно магли, кад с’ сунце рађа,
У бездну мрачну. Сви да се љубимо
Ко сродна браћа, тежимо сложно пак
К високој мети, слави рода!
Стазу да крчимо бодро, умом
И миш’цом, реч’ма, огњеном ревностју.
Ни врага само златне с тетиве да
Пуштамо грозне стреле; Херкул
Обрана Музама с силним маљем.
Где љубав дише, ревност и слога, ту
И сунце сија, цвета и среће цвет;
Ко небу лети живот земни.
Тако сад Сава и Лазар, као
И чисти дуси, небесном сладе се
Тишином: спомен Милоша греје и
У срдцу рода чува. Те ће
Србљима подићи славу и чест!
Јован Хаџић
(1799-1860)
Српски брод, са којим смо увек доносили само славу и част Србији, није брод који изгубљено плута на пучини. То сигурно није брод који ће кренути погрешним курсом ка некаквој Европској Унији. Улазак у ЕУ за Србију и Србе би био као улазак у брак без љубави. Познато нам је ако имате брак у коме нема љубави у њему све одређује закон и онај јачи унутар њега. У том случају права вам се смањују као и у свакој новој заједници а уређена су законом на који ви немате никакав утицај.
Ту није крај, обавезе које сте до тада имали пропорционално вам се увећавају у односу на смањење ваших права. Поставља се увек питање какав је разлог за тако неприродан брак? Да ли је пресудно било инсистирање оца и мајке младожење или младе или је само у питању нечија лична корист? Шта год да је од овога сигуран сам да Срби у овакво нечем неприродном неће учествовати а још мање чинити нечији мираз.
Наравно да ћемо као и сви људи са овог света отићи пуни разних грехова. Имајмо толико разума да са собом не понесемо бар оне које не морамо. Зашто би носили и туђе грехове? Сигурно да је непрекидно грабљење за материјалним једно од оних грехова које можемо избећи. Када себи поставимо неке друге вредности не само да ће нам душа растерећенија приступити оном свету већ ћемо сигурно бити поштованији и на овом.
„Свако може бити пророк… Ономе што зло ради рећи да ће зло проћи, а ономе који добро чини да ће бити награђен, па нећеш никада погрешити, јер је то вечни закон природе. Јер никада у историји зло није остало некажњено, нити добро ненаграђено.“
Свети владика Николај
Светосавци су давно завредили поштовање на овом свету. Наши ђедови оставили су ту благодет нама надајући се да смо и ми њихови потомци од истог материјала саздани. Сигуран сам да их нећемо разочарати. Наставићемо и ми добро да чинимо да би нам се добрим и вратило. Просејаћемо ми кукољ међу нама. Очишћени тих гњилих плодова наставиће српски брод старим курсом. Сазидаћемо опет ону непобедиву светосавску тврђаву само од најбољег и неуништивог материјала.
