ШТА ИМ ТО СМЕТА У СРБИЈИ: Који су разлози за одлазак младих стручњака из земље?

23:59 21.11.2018.

Наспрам уверењу да је одлив мозгова подстакнут ниским платама и лошим условима рада, приче младих интелектуалаца указују на дубље проблеме и сасвим другачије мотиве због којих напуштају Србију.

Оно што највише треба да забрине јесте континуирани губитак људи из подручја здравства, које нам је најпотребније, а одакле годишње, према подацима Лекарске коморе Србије, у иностранство оде више од 800 лекара.

Са нама су своја искуства поделиле младе докторке Јована Милић и Милица Ђорић, које су после неког времена рада и волонтирања у Србији отишле у земље ЕУ, али не „трбухом за крухом“ и зарад комфорнијег живота, како се то најчешће представља у медијима. Разочаране начином на који се о овом проблему расправља у Србији, истичу да се суштински разлози за миграције прећуткују – нема помена о бесконачном волонтирању, игнорисању потенцијала младих, сујети и нетрпељивости старијих колега, непотизму, страначком запошљавању, а посебно чињеници да Србија апсолутно нема никакав план за младе, нити како да реформише здравство или подстакне научна истраживања.

– Стиче се утисак да смо ми сви отишли само „трбухом за крухом“ јер бисмо желели више пара, јер смо постали халапљиви, или смо нека врста страних плаћеника која је одустала да се бори за отаџбину. Мислим да је то малициозно, а да практично сви у чијој је надлежности овај проблем негирају главне разлоге одласка лекара – каже Јована Милић, која тек девет месеци живи и ради у Италији и још увек се, како додаје, суочава са изазовима миграције и прилагођавања на нове услове живота и рада, али се у Србију не би вратила „ни за двоструко већи новац од оног који тренутно примам“. Како објашњава, сиромаштво и недостатак пара није узрок скоро ниједног већег проблема у Србији, „него последица“.

– Пре одласка у Италију имала сам посао и плату ми је била око 500 евра и успевала сам с тим новцем да платим кирију, рачуне, друге издатке, да се забавим… Међутим, проблем је био што сам дуго истовремено волонтирала на Клиници за инфективне болести, свесна да се нећу запослити у наредне две-три године, и радила у избегличким камповима. Тај ритам је био динамичан и свакако користан, али после неког времена неиздржљив – прича Јована.

Ни Милици Ђорић новац није био мотив за одлазак у иностранство, али и даље није сигурна да ли је отишла из знатижеље или је „једноставно напустила једно велико животно разочарење“.

– Сигурно су неки отишли „трбухом за крухом“, али ми није јасно зашто се жеља да будемо плаћени за свој изузетно одговоран посао, са одговарајућим здравственим осигурањем и доприносима за пензионо, представља као размаженост и аутошовинизам – каже Милица, која сада живи и ради у Немачкој. Истиче да јој не би био проблем да ради и за овдашњу плату кад би имала и трунку наде да ће за 20 година у Србији бити боље.

– Радије ћу најбоље године свог живота дати земљи у којој као лекар наилазим на поштовање колега и пацијената, где се на то што сам „жутокљунац“ не гледа као моја мана, него као огроман простор да учим, где неко пази да имам довољно могућности за учење, али и за одмор – прича она.

Јована дели слично искуство и објашњава да је код старијих колега или професора у Србији присутна једна врста одбојности према младим људима („јао, ове нове генерације“), праћена отежаном и далеком комуникацијом и одсуством несебичног дељења знања.

– Тек после боравка у иностранству у неком „нормалнијем“ систему се заправо види колико је Србија заостала и колико јој времена треба да достигне тај ниво. Да ја видим да у Србији има енергије, а пре свега политичке воље да се ствари заокрену, можда бих и остала – каже Јована. Иако је на садашњем радном месту, у Модени, најмлађа у тиму и са најмање искуства, осећа се „вредном и равноправним чланом“.

– Свакако не трпим неке политичке притиске, нити уцене. Моје мишљење и моје идеје се саслушају и прихвате онда када су добре, мој рад и труд се уважавају и редовно истичу. Када су моје идеје лоше, онда се објасни због чега нису добре. Нема оног става „ти си још жутокљунац, није још време за тебе“. Тек овде сам схватила колико заправо не знам и колико још треба да научим, јер у Србији то не бих успела ни за 10-15 година – прича Јована.

Оно што нико не помиње, истиче она, јесте бесконачно волонтирање на свим већим клиникама у Србији, непотизам, страначко запошљавање, једна општа незаинтересованост за младе људе и сујета. Лекари који волонтирају по клиникама и обављају све послове као запослени, објашњава она, не добијају никакве накнаде нити гаранције да ће се запослити. Притом, они практично не смеју нигде да се потпишу, јер је волонтирање званично и законски илегално.

– Сада се створила атмосфера да је волонтирање потпуно нормално, као и да млад човек од 26-27 година после шест година студирања ради без накнаде и да за то време и даље тражи новац од родитеља. То се више не доживљава као понижавајућа околност. А када се коначно распише неки конкурс, често дође до занимљивог развоја ситуације, где буде запослен неко ко је био погоднији и припадао „одговарајућој“ струји – прича Јована.

Према њеним сазнањима, већина лекара која се запосли у неком дому здравља мора да се учлани у странку или се пак од њих очекује нека услуга, попут одлажења аутобусима на неки страначки скуп. Коментаришући недавну изјаву Министарства здравља да се доста ради на побољшању младих лекара те да је сада запослено 100 најбољих дипломаца са Медицинског факултета, Јована тврди да су сви они „били принуђени да иду у Палату Србија, где их је дочекао председник Вучић“.

Непосредни повод Јованиног одласка била је ситуација у једној студентској организацији која се бавила истраживачким радом студената. Како наводи, било је проблема с једним „професорским дететом“ које није испуњавало неке услове дефинисане правилником о раду.

– Отворено нам је речено да зажмуримо на једна око (оба?) и одустанемо од поштовања правилника. Били смо под притиском да то разрешимо онако како се не би смело и на крају смо морали да попустимо. Ја сам након те приче рекла да не желим да више будем у тој ситуацији у којој ме неко ставља пред ултиматум и тера ме да правим немогућ избор – каже Јована.

Страначко запошљавање је и за Милицу Ђорић један од главних разлога за одлазак.

– Захваљујући томе што сам отишла својим трудом, радом и знањем, ја никада нећу морати да се појавим на некој политичкој забави у предизборној кампањи, да неко покаже како запошљава младе. Никада нећу морати да запослим нечије неадекватно дете јер је неко запослио мене. Никада нећу страховати од тога чије ми је дете конкурент на послу. И свако вече кад легнем да спавам, спаваћу мирно јер радим где радим захваљујући својим заслугама, а не добровољном или изнуђеном политичком ангажману – каже Милица.

Многи лекари би да оду

Према статистичким подацима, Србију је од 2002. до 2011. године напустило око 150.000 младих просечне старости 27,8 година, а сваки пети има завршен факултет. При томе, за одлазак из земље су највише заинтересовани млади са медицинских и техничких наука. Истраживања показују и да трећина од 11.000 анкетираних студената жели да оде у иностранство и тамо започне каријеру. Према ранијим анализама Института за јавно здравље, 75 одсто лекара, међу којима и специјалисти и доктори медицине, размишљало је да напусти Србију.