Седамдесет и седам година истиче од краткотрајног Априлског рата којим је, након најезде трупа Пакта трију сила предвођених немачком војском, уништена и распарчана Краљевина Југославија. Толико се брзо срушила та држава, таквом је брзином врхушка побегла из Београда и земље, да се чини, да чак ни Срби у њу нису веровали. Шта је о свему ономе што је рату претходило, и о ономе што је уследило, имао да каже Адолф Хитлер пар седмица после обуставе ратних дејстава?

Ових дана обележавамо годишњицу Априлског рата, једанаестодневног одмеравања снага између Југословенске краљевске војске са једне стране, и удружених снага Тројног пакта, пре свега Вермахта и СС-а, са друге. Како је то одмеравање снага почело, како је текло и како се завршило сви врло добро знамо.

Адолф Хитлер говори у Рајхстагу након избијања Другог светског рата. Оригинална фотографија је црно-бела. Фото: Wikipedia/Bundesarchiv

Лоше по нас. Рећи да смо били самлевени, не одговора у потпуности ономе што се одиграло на нашем тлу тих дана: били смо здробљени. То је и био једини могући исход тог сукоба, и то су сви објективни људи знали и пре оног судбоносног пуча од 27. марта и уличних демонстрација.

Оптуживати данас за пораз хрватске дезертере и њихову издају, потпуно је бесмислено. Чак и да је то било неки фактор, а није у потпуности сигурно да јесте, чак и ако игноришемо чињеницу да је било и српских дезертера (премда свакако доста мање него хрватских), чак и ако се не обазиремо на то да је Београд срамотно освојен од стране једног есесовског официра и шест војника, у најбољем случају могли смо издржати недељу дана дуже. А коначни исход би био исти.

Из наше лагодне данашње перспективе, 27. мартом ми се можемо поносити као светлом тачком своје историје, будући да смо показали средњи прст нацизму и фашизму у тренутку када то нико други осим Енглеза, Грка и нас није смео а Други светски рат напослетку био завршен онако како је завршен (било је то коцкање: да је исход тог глобалног сукоба био обрнут, данас највероватније не би било много Срба да о било чему размишљају, а камоли да се 27. мартом поносе).

У тренутку када се тај чин одиграо, међутим, могао је бити објашњен једино самоубилачким поривом (који носимо и даље у себи) и склоношћу да се буде изманипулисан за туђе интересе (нема сумње да је британска обавештајна служба тада одиграла кључну улогу у пучу; а то колико нас је лако испровоцирати да делујемо против сопствених интереса а зарад туђих, сви смо могли да видимо пре неколико година током оног баналног инцидента са дроном и албанском заставом, када смо потпуно предвидљиво урадили све оно што су наши душмани и очекивали).

Београд после немачког бомбардовања 6. априла 1941. године. Фото: Wikimedia Commons/Das Bundesarchiv

Наш допринос коначној победи, пак, споран је, јер је питање да ли смо на било који начин утицали на коначну победу Савезника. Тврдимо да јесмо, тврдимо да смо пресудно одложили напад на СССР, иако докази говоре да је Операција „Барбароса“ померена са маја на јун не због нас или Грчке (којој се, уосталом, и у оно време а и данас, јединој приписивала та част) већ због обилних киша и распутице на тлу Русије, исте оне распутице која је нацистима те јесени, срећно по човечанство, дошла главе.

Дакле, колико је наша представа о том доприносу објективна, а колико самозаваравање којим се даје некакав смисао губитку милион живота и разрушеној земљи? Не знамо. Уосталом, накнадна је то памет, а и све игра неку улогу, колико год мала била, тако да би питање требало да буде, да ли је та улога вредела толико убијених.

Трупе Вермахта у данашњој Улици краља Милана након Априлског рата и бомбардовања Београда. Фото: Wikimedia/Public domain

Једна ствар је јасна: интерпретација чињеница зависи од угла гледања на њих. Наш угао другачији је од бугарског или мађарског, данас и од хрватског, а свакако другачији од ондашњег немачког. Резултат је тај, да исте чињенице сви интерпретирамо потпуно различито. На немачки угао ми ни не обраћамо пажњу, он нас ни не занима јер они нису били у праву; а ипак, упознати се са њиховим углом неопходно је, пошто је то једини начин да се ти, и сваки други, судбоносни догађаји сагледају и схвате у свој својој комплексности.

Стога смо желели да ову годишњицу немачке агресије на Краљевину Југославију искористимо на „скандалозан“ начин: да видимо шта је Адолф Хитлер — самопрокламовани „фирер“ тог зликовачког Трећег рајха, те фабрике терора без премца у људској историји — рекао 4. маја 1941. године сабраним посланицима Рајхстага, након што су се операције на нашем и тлу Грчке окончале повољно по Пакт трију сила, како се тада уобичајено у нашој јавности називао Тројни пакт.

Хитлер је почео свој говор тако, што је сажео дотадашњи ток целокупног сукоба, пре свега наводећи његове узроке, барем како их је он доживљавао. За рат су, што се њега тиче, криви јеврејски банкари, и Черчил као њихов главни експонент: они су желели рат јер им је, да парафразирамо, новац дражи од људских живота. Он, Хитлер, неколико је пута понудио мир, након победе у Пољској па поново након победе у Бици за Француску (додуше, то јесу чињенице), и сваки пут је понуда одбијена а у британској штампи представљена као знак немачке слабости и страха.

Војници Вермахта у окупираном Београду априла 1941. Фото: Wikimedia/Public domain

Потом каже: „Апел ове будале (Черчила; прим. нов) и његових вазала, упућен немачком народу, да ми откаже подршку на празник Првог маја, може бити објашњен једино као паралитичко обољење или манија једног пијанице (изгледа да је Черчилова склоност пићу и тада била добро позната; прим. нов).

Одлука да се Балкан трансформише у ратиште, такође има корена у овом абнормалном менталном стању. Као лудак, овај човек јурцао је Европом безмало пет година у потрази за било чим што може да гори. Нажалост, увек је могуће наћи плаћене креатуре које су спремне да отворе врата својих земаља овим међународним паликућама“.

Хитлер је потом прешао на тајна документа која је немачка војска открила у напуштеном вагону код Шаритеа-на-Лоари, а која су, по његовим наводима, између осталог показала и да су Савезници још у зиму 1939-1940. године имали план да на Балкану отворе ново европско ратиште. Иначе, у тим документима се налазио списак савезничких агената у Румунији, као и јасно наведен њихов задатак да диверзијама униште румунска нафтна поља и рафинерије.

Немачки војник негде у Херцеговини дотуца рањеног партизана, вероватно током Битке на Неретви, тзв. Битке за рањенике. Фото: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Као главне подстрекаче поименце је навео господу Черчила, Халифакса, Даладјеа, Рејноа, те генерале Вејгана и Гамлена. Но, каже, тај план је ометен колапсом Француске и променом курса Румуније која је под генералом Јоном Антонескуом „почела да спроводи искључиво румунску политику, без узимања у обзир нада британских ратних интереса“ (што се наравно, објективно може схватити као узимање у обзир немачких интереса).

Хитлер потом негира да је Немачки рајх икада гајио територијалне претензије према балканским државама, или да је био вођен себичним интересима; потом тврди да су Немци желели отворене и консолидоване економске односе према земљама нашег поднебља јер „Немачка је индустријализована држава којој требају прехрамбени производи и сировине“ док „Балкан производи прехрамбене производе и има сировине а захтева индустријску робу“.

Немачка, наставио је он, није само продавала своју робу на Балкану већ је била и највећи купац балканске робе, купац који је редовно плаћао „квалитетним производима а не демократским лажним новцем“, због чега „не чуди што је Немачка постала главни трговински партнер на Балкану, и то не само у интересу Немачке“. Једини немачки политички интерес на Балкану, који Хитлер у овом говору признаје, тиче се унутрашње чврстине и снаге својих трговинских партнера.

Војна парада у Берлину јуна 1939. године приликом посете кнеза Павла Немачкој. На слици се иза Хитлера и кнеза види Иво Андрић, тада амбасадор Краљевине Југославије при Трећем рајху. Фото: Wikipedia/Arhiva

Након дела говора који се тицао британског увлачења Грчке у рат (умањујући важност чињенице да је Италија та која је била неуспешно напала Грчку, што је Енглезима и дало могућност да улете у причу), и након изражавања жалости што је тим путем кренула земља за чију је културу увек имао „најдубље поштовање“ будући да је у њој „заискрила прва светлост лепоте и достојанства“, Хитлер прелази на оно што се нас непосредно тиче.

„Желели су (Енглези и остали; прим. нов) изнад свега да увуку још нација у рат. Њихове наде су се ослањале, између осталих, на две државе, Турску и Југославију. Покушавао сам да доведем до блиске сарадње, утемељене на економских везама, са ове две државе, још од свог доласка на власт. Југославија, што се српског језгра тиче, била је наш непријатељ у Светском рату (мисли на Први светски рат јер Други у том тренутку још увек није имао неко посебно, општеприхваћено име; прим. нов). Да, Светски рат је почео у Београду. Без обзира на то, немачки народ није мрзео Југословене.

Турска је била наш савезник у Светском рату. Његов несрећни исход једнако је тешко погодио Турску колико и нас. Велики и ингениозни обновитељ нове Турске (Кемал-паша Ататурк; прим. нов) пружио је њеним савезницима, утученим злом судбином, први пример васкрснућа. Док је Турска, захваљујући реалистичном држању свог вођства, очувала независно стајалиште, Југославија је постала жртвом британских интрига.

Чланови Рајхстага, и надасве, моји стари партијски другови, ви знате колико сам ја радио на изградњи пријатељства између Немачке и Југославије. Радио сам на томе много година. Веровао сам да су ми у томе помагали неки представници те земље, који, изгледало је, виде попут мене саме предности наше блиске сарадње.

Кнез Павле са Адолфом Хитлером током посете Берлину. Фото: Архивска фотографија

Када се опасност надвила над Балкан, као резултат британских интрига, интензивирао сам своје напоре да сачувам Југославију од ових смртоносних уплитања. Наш министар спољних послова, партијски члан Рибентроп, својим је стрпљењем и генијалном упорношћу, изнова и изнова указивао на неопходност те сарадње, како би се барем тај део Европе сачувао од рата.

Изнео је изванредну и пријатељску понуду југословенској влади, да су чак и у Југославији гласови у прилог те блиске сарадње почели да се множе. Стога је тачно оно што гдин. Халифакс каже, да Немачка никада није имала намеру да ратује на Балкану. Управо супротно, наша најискренија намера је била да утабамо пут блиској сарадњи са Југославијом и да можда чак изнађемо решење грчког конфликта које би било прихватљиво за Италију. Дуче не само да је одобрио наше напоре да Југославију увежемо са мировним циљевима, већ нам је и помогао у томе.

Тако је коначно омогућено да југословенска влада приступи Пакту трију сила. Овај пакт ништа није захтевао од Југославије, дајући јој само преимућства. Зарад историјске истине, морам нагласити да нити овај пакт нити пратећи споразуми нису од Југославије тражили било какву помоћ. Управо супротно, Југославија је од самог почетка од Пакта трију сила примила свечано обећање да од ње неће бити тражена помоћ, и да смо чак спремни да се уздржимо од транспорта било каквог ратног материјала кроз Југославију.

На захтев њихове владе, Југославија је добила гаранције за излаз на Егејско море под југословенским суверенитетом, у случају било каквих територијалних промена на Балкану. Овај излаз је укључивао Солун. Пакт је потписан 25. марта у Бечу и понудио је Југославији најлепшу могућу будућност, истовремено обезбедивши мир на Балкану.

Разумећете да сам тога дана напустио лепи град на Дунаву искрено срећан, не само зато што се чинило да је осмогодишњи труд коначно награђен, већ и стога што је деловало да је у последњем тренутку немачка интервенција на Балкану постала беспотребна. Два дана касније био сам дубоко шокиран вестима о пучу који је извела шака плаћеника — чин који је изазвао британског премијера да тријумфално каже: ‘Коначно, имам добре вести за вас’.

Схватићете, посланици, да сам у таквим околностима одмах издао наређење за напад. Немачки рајх не може тако бити третиран. Немогуће је удварати се некоме годинама, склопити споразум на искључиву корист друге стране, само да би он био поништен преко ноћи, гледати вређање представника Рајха, претње војном аташеу, наношење повреда његовом помоћнику, уништавање кућа и станова рајхских Немаца, и Немце генерално прогоњене као плен“.

Анте Павелић упознаје свог господара Адолфа Хитлера. Фото: Wikipedia/Muzej Revolucije Naroda i Narodnosti Jugoslavije

Након тога, Адолф Хитлер даје општи опис тока Априлског рата који ми овде нећемо пренети јер је, не само општепознат већ нерелевантан за причу. Ипак, навешћемо једну ствар која се тиче бомбардовања Београда. Говорећи о циљевима и активностима Луфтвафеа, „фирер“ немачког народа је том приликом, између осталог, казао да је „задатак ратног ваздухопловства био да […] нападне све важне војне објекте у средишту завере, Београду, или да их елиминиште одмах на почетку“.

При крају овог подужег говора Хитлер је казао да су последице овог изнуђеног балканског похода на Југославију и Грчку изузетне. „У погледу често доказаног случаја да је у Београду, увек изнова, шака завереника способна да наложи ватру за ван-континенталне интересе, ово доноси релаксацију целој Европи јер је та опасност дефинитивно стављена ван снаге“, каже он.

Затим додаје да је срећан зато што је Мађарска исправила делић неправде која јој је учињена након Великог рата, зато што је створена независна Хрватска са којом ће Немачка, нада се он, гајити пријатељство у будућности, и зато што је „немачко оружје“ исправило неправду учињену Бугарској чиме је отплаћен историјски дуг захвалности њиховим верним друговима по оружју из Великог рата.

„Према пораженом и несрећном грчком народу гајимо искрене симпатије. Он је био жртва свог краља и његове заблуделе предводничке касте. Ипак, он (грчки народ; прим. нов) се тукао тако храбро да га и непријатељ мора поштовати. Српски ће народ, међутим, можда напослетку извући неке исправне закључке о овом рату једнога дана: наиме, да су му пучистички официри донели само несрећу“.

БЕОГРАД ЧУВА ДОКАЗЕ о злочинима хрватских католичких свештеника https://t.co/9LQs14Ikux

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 10, 2018

Као што може да се види из приложених делова овог говора, кобни догађаји из тих дана могу бити тумачени овако или онако. Ништа није црно-бело (осим Партизана) и недужних страна нема, јер свака велика сила ради оно што је на првом месту у њеном интересу: док је неспорно да је Хитлерова Немачка била злочиначка земља, спорно је да ли смо ми морали да учествујемо у борби против ње, уз толике жртве. На то питање никада нећемо наћи одговор пошто одговора нема. Ипак, тиња нада да ћемо, следећи пут када се нађемо у сличној ситуацији, бити разумнији. Као што тиња нада да ћемо поступити идентично. Различити људи се надају различитим стварима.

Извор: telegraf.rs

Ознаке: адолф хитлер, Београд, Енглези, Срби, српска историја