Прочитај ми чланакСвојевремено су Маркс и Енгелс и међу Србима имали статус полубогова и поред чињенице да су о њима писали са омаловажавањем и пакошћу.
Револуционар, филозоф и социјалиста Карл Маркс, један је од најзначајнијих историјскиих личности, а његово антикапиталистичко дело „Капитал“ темељ је модерног интернационалног комунизма.
Како се у својим делима бавио анализом друштвених односа, сматра се једним од утемељивача нове социологије.
Сматра се како је Маркс, као писац, извршио највећи утицај на светску историју. Ипак, није лако рећи које од његових дела је најутицајније, али из интерпретације његове мисли настао је Марксизам, један од најдоминантнијих праваца светске историје.
Једно од значајних Марксових дела, свакако је Комунистички манифест, на коме је радио заједно са Фридрихом Енгелсом, а који нам даје увид у то како је он замишљао ново комунистичко друштво. Основне идеје овог дела инспирисале су настанак и ширење комунистичког покрета, појаву социјалистичких револуција и развој социјализма у свету.
Својевремено су Маркс и Енгелс и међу Србима имали статус полубогова и поред чињенице да су о њима писали са омаловажавањем и пакошћу.
Подстакнут високим мишљењем Гетеа, Хајнеа и Хердера о српској народној поезији, Енгелс је почео да учи српски језик, али није био одушевљен, јер је у свему видео продужену руску руку.
Иако је Енгелс био добар познавалац српске историје, и он и Маркс остају при својим крутим етно-социолошким шемама о народима у Европи.
Европске народе сврставали у две велике групе. С једне стране културни народи носиоци културног, цивилизацијског и привредног напретка били су келтско-романско-германски народи Западне Европе – Енглези, Французи и Немци, а од Словена једино Пољаци. С друге стране, налазили су се „варварски отпаци народа“ – Румуни, Грци, Јужни Словени, па чак и Руси.
И Маркс и Енгелс били су одбојно расположени према Србима и њиховој борби. Маркс је Србе смештао међу закржљале, нужно контрареволуционарне народе без историје и историјске свести, чија је једина судбина да нестану у олуји светске револуције.
Обојица су омаловажавали мале народе, говорећи како су неспособни за ослободилачку борбу, одузимајући им тиме и право на самосталну државу и проричући им нестанак са историјске сцене.
Срби су им били криви због тежње да се ослободе од власти својих „легитимних господара“ Турака, јер су у тим тежњама видели отварање пута за руску инвазију на Запад.
