(Џорџ Фридман)

Русија поново добија историјски препознатљиву форму. Немачка тек започиње процес преиспитивања своје улоге у Европи, а слабе стране Европске уније већ су постале очевидне. Турска већ прави прве кораке у свом прерастању у регионалну силу. На почетку смо периода у којем се ове три силе спремају да играју своју игру.

Излазак Турске у арену иде наруку Сједињеним Државама. САД приводе крају своје ратове у региону а Турска ће бити мотивисана да попуни вакуум у борби са радикалним исламом, који ће се појавити. Они који тврде да је садашња турска влада радикално-исламистичка греше из два разлога. Прво, Турска је дубоко подељена јер у њој постоје и моћни наследници световних традиција Кемала Ататурка. Они су сувише моћни да би дозволили радикалном исламу да их угуши. Друго, исламизам турске владе никако се не може поредити са оним који постоји, на пример, у Саудијској Арабији… То је суптилни, еластични и пре свега прагматични ислам. Он је дошао из историје током које је турски ислам у савезу са католичком Венецијом доминирао на Средоземном мору.

Турски ислам, дакле, није довољно моћан да би се наметнуо секуларним снагама, а и сувише је урбан да би пао у упрошћени радикализам. Турски ислам ће зато радити оно што је и дужан да ради, али помоћ Ал Каиди није на његовом дневном реду.

Сједињене Државе могу да поздраве појаву моћне Турске, али се тако не могу односити према моћној Русији, која није једном била у савезу са Немачком. Разлог највећег америчког страха не треба да буду ни Кина ни Ал Каида. Плашити се треба обједињавања технологија Европског полуострва са природним ресурсима Русије. То би створило силу која би била у стању да изазове америчку супремацију.

То би било оно око чега се вртио 20. век. Немачко-руски односи, колико год били у раној фази и пригушени, морају утицати на САД. Лично не разумем како ово разуме америчко руководство. Јер, ум Вашингтона је мешавина клишеа о Русији и Европи из периода после хладног рата, плус – опседнутост тероризмом.

Сада у Вашингтону није време за јасно стратешко промишљање. Мене раздражује да одлазим тамо где моје погледе сматрају алармистичким и прерадикалним, док ја њихове сматрам застарелим и поједностављеним.

Знам да су Пољаци дубоко забринути због тога што Вашингтон не разуме овај проблем. САД су огромна земља, а Вашингтон себе замишља као њен центар, али то у стварности није тако. САД немају центар. Притисак из света и америчке јавности утичу на деловање Вашингтона мада се он према њима не поравнава баш вољно. Немам право да формирам било шта, али сматрам да Вашингтону – да би подржао Пољску – треба показати путеве…

НАТО сматрам бирократијом која остварује надзор над алијансом чија мисија је била завршена пре 20 година. Са америчке тачке гледишта, подстаћи Француску и Немачку на нешто није могуће, а и бесмислено је. Те земље имају своје интересе и другу географију. А Intermarium Пилсудског чине Пољска, Словачка, Мађарска, Румунија, можда и Бугарска, као алијанса ове генерације. Та алијанса блокира Русе, раздваја их од Немаца, а још и меко ограничава аспирације Турске на југоисточну Европу.

Земље Intermariuma и даље су под снагом привлачења Европске уније и НАТО, али се та снага смањује. Незаинтересованост Немачке се још 2008 није свидела поменутим земљама, које су схватиле да је НАТО већ историји. Пољаци морају бити лидер овог блока, а Румуни његов јужни јарбол. Мислим да Пољаци већ размишљају у овим терминима, а да су Румуни још далеко од те идеје.

Пољска, по мом мишљењу, треба да уз подршку САД чува Северноевропску низију, а Словачка, Мађарска и Румунија да штите карпатске пролазе. Тако ће се осујећивати оно чега САД треба да се највише боје: савез између Русије и Немачке, плус Западна Европа.

(Факти)

Ознаке: Џорџ Фридман, Немачка, Русија, САД, Турска.