Прочитај ми чланак
Слушам Ђинђићеве чувене говоре о демократији.
Какви су то само генијални говори када их слушаш као клинац, са седамнаест…
Све црно – бело, као на филму…
Добри и лоши момци, мрачне снаге прошлости, западни пријатељи, и остало.
И највећи мотивациони говорници би на њима могли да му позавиде.
Вера у тржиште, конкуренцију, страни капитал, вера у отворено друштво једнаких шанси какво постоји само на западу…
Међутим, данас, немам више седамнаест, а од тих говора остала је само празна реторика, и стилске вежбе за нове генерације политичара.
Ђинђић нам је толико тога рекао, само нам није рекао оно главно.
Да нећемо постати грађанско, него малограђанско друштво.
Причао нам је о новцу, страним инвестицијама и новим радним местима, а не и о беди, расулу и слугерајском положају који нас чека.
Причао нам је о европским пријатељима, а није нам рекао да нас тамо, у ствари, ни не желе.
Причао нам је о борби против корупције, а окружио се Чедом, Бебом, Ђелићем, Влаховићем, Динкићем,
Причао нам је о нашој лењости и пропалој индустрији, а сада ни немамо индустрију, нити могућност да уопште будемо лењи јер ни немамо где да радимо…
Причао нам је о промени свести народа и сувереној држави, а људи се данас утркују ко ће више да опљује сопствену земљу и народ.
Причао нам је о приватизацији и да ће све бити нечије, а није нам рекао да ништа од тога више неће бити наше.
Није нам рекао праву истину о капитализму који је са фанатичном страшћу величао.
Још толико тога нам није рекао, а морао је…
Људи мисле да га је смрт убила. Није. Смрт га је спасила.
Сазидала му је споменик пре времена, направила је од њега нешто
Што он свакако није био…
И увела га у историју у коју, питање је да ли би икада ушао на тако велика врата.
Као што нико није од његових наследника?!
Смрт га је спасила.
Спасила га је свега онога због чега би касније морао да преузме одговорност.
Они који су га убили, они га славе.
Мртав Ђинђић им је много бољи него жив.
Могу да га својатају, док им треба
А када окрену курс, окренуће и мит о Ђинђићу наопачке…
Ђинђић нам је толико тога рекао
Само нам није рекао оно главно
Оно што нас стварно чека, а ми то управо живимо…
И то ми се ни мало не свиђа…
И није нам рекао, на крају
Одакле му толики новац који је оставио својима у наследство?
Одакле, када се највећи део свог живота бавио филозофијом?!
Филозофијом коју су очигледно и његови наследници савршено добро савладали.
Стефан Симић
