Хрватска је од 1. јула прошле године двадесетосма чланица ЕУ. Када је 2005, почела предприступне преговоре утицајни медији су звонили крилатицом „Довиђења, Балкану“, док их је немачки ланац супермаркета Лидл, уочи уласка у ЕУ, билбордима поздрављао натписима „Добродошли у Унију ниских цена. Још више за вас“!

Данас, скоро годину дана од чланства у Унији великих европских земаља, мала Хрватска са периферије Е-царства, грца у дуговима, бори се са статусом „смећа“ какав су јој рејтинг доделиле агенције и нема речи утехе, посебно, за изгубљену генерацију младих.

Већ у првих сто дана ЕУропског (су)живота, грађани Хрватске су осетили на свом стандарду сваки маректиншки трик којим су га гурали ка Унији. Од нижих цена за производе који се увозе из ЕУ није било ништа. Лидл је пожелео добродошлицу конзументима својих производа ценама које су биле уобичајено ниске као и пре првог јула али само током акција снижења.

С друге стране хрватски (ионако осиромашени) буџет био је тањи за царине које су чиниле 0,4 одсто БДП за робу увезену из ЕУ. На увоз из ЕУ иде око 60 одсто, скидањем царина с ових производа значио је солидан удар на буџет. С друге стране, грађани који су очекивали снижавање цена тих производа, схватили су да су то била нереална очекивања. Разлика је завршила на рачунима трговаца. Уласком у ЕУ, истовремено и изласком из ЦЕФТА, Хрватска је у укупном збиру изгубила око 200 милиона евра. Тако гласе званични подаци Хрватске народне банке која је такође наводила да ће се само у првој години чланства повећати увоз пољопривредних производа у вредности од око 300 милиона евра.

Прва инвентура је у октобру месецу прошле године  ЕУропски сан претворила у праву ноћну мору. Уместо прилике за мало лакши живот, јефтиније кредите и фондове прву поруку коју је Хрватска добила из Брисела била је суспензија ставке Schengen facility: заправо Европска комисија покренула је поступак против Хрватске активирањем заштитне мере због неусклађености Закона о налогу за хапшење са ЕУ (случај Перковић). Мере се укључивале надзор и суспензију Шенгенског режима. И то није све.

Уместо појефтињења, стигла су поскупљења. Возачи, конзументи цигарета и алкохола дошли су под „удар“ повећања цена производа од 1,6 до 8 одсто, због поскупљења путарина. Додатно, с обзиром да је улазак у Унију „пао“ на први јул (у јеку сезоне) Хрватска је изгубила туристе из Русије, Турске и Украјине због увођења виза. Крај туристичке сезоне бележио је и знатни пад: само око 50000 Руса мање него у истом периоду 2012. Исти негативни биланс очекивао се и на кинеском, индијском као и на тржиштима насталим распадом Совјетског Савеза попут Белорусије, Азербејџана…

Дугоочекивани и еуфорично најављивани улазак у Унију донео је додатна оптерећења за буџет: прво, позиција  чланарине. Полугодишња чланарина у ЕУ клуб „одабраних“ Хрватску кошта 1,7 милијарди куна или око 223 милиона евра. Друго, порез на додату вредност (ПДВ) од ког је држава имала значајне приходе, због усклађивања са ЕУропским пореским режимом погодовао је само фирмама које раде са Унијом. Оне су ПДВ плаћале по реализацији продаје. Због те чињенице многи су се повукли с „трећих“ тржишта и преорјентисали на заједничко европско. То је директно утицало на планиране приходе од пореза.

Треће, треба додати и податак да приходи од царина с трећим земљама постају заједнички приходи ЕУ и „од наплаћеног Хрватска задржава само четвртину“.[и] Тако значајан буџетски мањак плус огроман јавни дуг, привреду у рецесији, двадесетосму чланицу ЕУ директно воде до губитка фискалног суверенитета.

Остварени буџетски дефицит уласком у Унију, Хрватска ево већ месецима покушава да „ублажи“ драстичним резовима на терет њених грађана. Само шест месеци од пуноправног ЕУропског чланства Брисел је одбио хрватски буџет за 2014. годину и наложио од владе ригорозне мере штедње. Аргументи, попут немогућности да се избегне раст дефицита у породици великих једноставно нису добили прелазну оцену. Већ од 1. јануара 2014, ову државу су дочекали рекордно високи кредити, буџет који је немогуће (што из наведених разлога; с друге стране и због привреде која је и даље у рецесији) попунити додатно је оптерећен (пре)високом полугодишњом чланарином. Наиме, само „чланарина“ је коштала много више него што је Загреб успео да „извуче“ из фондова. Стопа незапослености се тако из дана у дан ближила рекордном нивоу од 400 000 незапослених а перспектива у смислу отварања нових радних места нестала је оног момента када је актуални хрватски премијер „признао“ на предавању ријечким студентима да „радних места једноставно нема“.[ии]

Зашто је Бриселу била потребна још једна држава у статусу „отпада“?: Два месеца пре уласка Хрватске у Унију, Европска комисија снизила је прогнозе и у свом извештају навела да очекује пад хрватске привреде за један одсто у 2013. години и стопу незапослености (до краја 2013) 19, 1 одсто. Један одсто више или 20,1 у 2014. години. Према прогнозама дефицит је с 3,8 одсто (2012) порастао на 4,7 одсто (2013) а за 2014 се очекује пораст дефицита на 5,6 одсто. Јавни дуг је према прогнозама ЕК у 2013 требао ићи до 57, 9 одсто, док у текућој години пројекције су ишле до 62,5 одсто[иии].

Пад домаће потражње, као и пад инвестиција висока незапосленост и презадуженост грађана Хрватске показатељи су посрнуле привреде која је конкурисала и била примљена у ред „великих“. Дакле, и поред исцрпног извештаја који тек описује статус „отпада“ какав је добила Хрватска од стране рејтинг агенција Брисел се одлучио да у чланство прими државу с повеликим финансијским, економским и свим осталим проблемима. Зашто?

Прво, Хрватска има 4.398.150становника, територију од 56 542 квадратних километара и најдужу спољну копнену границу: са Србијом (325 км), БиХ (1.001) и Црном Гором (22 км), укупне дужине 1. 377 км.[ив] Балканска је држава која својим ресурсима уз суседне земље представља геостратешки интерес (и) запада. Поготово кад овоме додамо структуру „Г6“ балканских земаља које до 2020 треба да уђу у Унију и НАТО као „јединствену“ безбедносну структуру, слика постаје јаснија.

Експлоатација природних и људских ресурса уз додатно пласирање производа и услуга великих (којима нико из региона није у стању да конкурише), уз изванредан енергетски потенцијал речних сливова и руда, изнад свега одсецање руског стратешког интереса -чини се довољно јаким разлозима да упркос тешким условљавањима и критеријумима за прилаз Бриселу у ред породице ЕУ владара улазе земље за које се убрзо испостави да им треба „појас“ за спасавање. Тако је Хрватска која је током деценију дугих и тешких преговора с Унијом, систематски уништавана разним директивама из Брисела и похлепом корумпираних политичких елита постала чланицом.

Друго, „прилагођавање“ критеријумима Уније значило је да преведемо уништавање привреде и осиромашење грађана: од момента потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), 2001. године Хрватска броји контуирани раст у сиромаштву оног дела становништва које живи испод доње границе сиромаштва. Када би се поредила 1999 година (дакле пре ССП) са рецимо 2009. годином, стопа сиромаштва је порасла са 4 на 18 одсто; упоредо је растао спољни дуг-1999 године он износи 11 милијарди долара, већ 2011, шесдесетшест милијарди долара; исти тренд бележили су спољнотрговински и буџетски дефицит. У периоду од 2001 до 2011 спољнотрговински дефицит порастао је са 3,9 милијарди долара на  8, 2 милијарде. На ову чињеницу утицао је Прелазни трговински споразум односно смањивање и укидање царина у трговини с ЕУ. Буџетски дефицит „скочио“ је са 400 милиона на 3,7 милијарди долара. [в]

Треће, како би некако напунила све веће мањкове у буџету Хрватска је кренула с продајом (пре)осталих предузећа и свега што је било у државном власништву. Уз константан недостатак инвестиција, али и континуирано задуживање ход у зачараном кругу се убрзавао до изнемоглости. Држава је улазила у (рас)продају. Врхунац је било условљавање Британије и Холандије (две водеће земље на Континенту у бродоградњи) за улазак у Унију да Хрватска испуни захтеве у вези са својим бродоградилиштима.

Ти захтеви су значили да држава распрода своја бродоградилишта. Или да бродоградилишта врате у буџет онолико колико су из буџета добијали од 2006 године, што је било равно самоубиству. Тако су „Краљевици“ после 300 година рада отишли у стечај, влада је 2012 одлучила да прода „Бродосплит“, „Бродотрогир“, ријечки „3.мај“, пулски „Уљаник“. Овај последњи неолиберални удар на посрнулу хрватску привреду директно је погодио око 50 000 запослених који су према подацима из 2010 радили у хрватским бродоградилиштима.[ви]

Стога, јасно је шта је Брисел добио пошто је с постављеном политичком „елитом“ систематски уништио Хрватску. Није само јасно, како су грађани Хрватске тако лако пристали на ову неолибералну игру и довели себе у стање неурозе која данас све више личи на психозу једног друштва које је имало све прилике да одреди свој пут напретка према мери свих грађана.

Наставиће се…

(Фонд стратешке културе)

Ознаке: БДП, ЕУ, Марина Рагуш, неолиберализам, Хрватска, хрватска привреда