У Паризу се од 3. до 18. новембра одржава заседање Генералне конференције Унеско-а на којој ће, између осталог, бити разматрана препорука њеног Извршног савета за пријем Косова и Метохије у ту организацију. Судећи по јавним гласилима влада Александра Вучића улаже надљудске напоре у борби против чланства Приштине у Унеско-у. Не зна се ко чини већа чуда. Ивица Дачић је изјавио да гласање о предлогу за „чланство Косова“ у Унеско можемо очекивати на Генералној конференцији те организације око 9. новембра и при том је изразио оптимизам да ће резултат гласања бити повољан за Србију истакавши да ће се влада до краја борити против тог чланства. „Борићемо се до краја. То је став Владе Србије, премијера и председника. Ми немамо ништа прече од тога”, истакао је Дачић на редовној месечној конференцији за новинаре, додавши да ће то ипак бити велика борба са неизвесним исходом.[i]

Томислав Николић је покренуо интернет кампању под називом „#NoKosovoUnesco” (sic). Он је апеловао  на придруживање кампањи против пријема Косова и Метохије у Унеско, која укључује и поделу филма о уништавању српске културне баштине на Косову и Метохији, путем друштвених мрежа. „… ми можемода седимо у топлини својих домова и наивно верујемо да ће истина сама победити, без напора свакогод нас. А можемо и да предузмемо нешто, ма како нам то нешто мало изгледало. Драги пријатељи, молим вас, помозите и ви“[ii] апеловао је председник државе пред заседање Генералне конференције.

Вучић је наравно отишао најдаље у овој борби. Покушавајући да „спречи“ улазак окупираног КиМ у Унеско он води интензивну дипломатску активност. „Нисам ни оптимиста ни песимиста. Немам разлога да будем оптимиста јер знам да ће велике силе наставити са протежирањем те политике“, објаснио је Вучић и додао „Имали смо разговоре са земљама с којима нико није причао у протеклих 70 година – од Маурицијуса, до Нове Гвинеје“.[iii] Приметимо да је први део Вучићеве изјаве нетачан јер део великих сила попут Русије и Кине подржава територијалну целовитост Србије и противи се од почетка уласку окупираног КиМ у Унеско. Дакле он је требао да каже да ће велике силе Запада наставити са протежирањем антисрпске политике. Међутим други део његове изјаве, уколико је правилно цитиран, крије у себи право чудо. Маурицијус је стекао независност 1968. године и исте године је приступио Унеско-у, а Папуа Нова Гвинеја је постала независна 1975. да би годину дана касније постала чланица Унеско-а. Пре 70 година са њима нико није ни могао да разговара.

Међутим ове речи су најмањи проблем у српкој борби против планова Приштине, иначе „партнера“ званичног Београда на путу у ЕУ. Све је добро објаснио Вук Јеремић али је његову изјаву немогуће наћи у медијима. Проста математика говори да Србија не би смела да изгуби приликом гласања на Генералној конференцији Унеско-а. Према члану 2. Оснивачког акта ове међународне организације „државе нечланице“ УН морају имати двотрећинску подршку у Генералној конференцији да би приступиле.[iv]Већина се рачуна од присутних и гласалих чланица. Унеско има 195 држава чланица. Ово значи да ако све буду присутне, барем 130 земаља треба да подржи Приштину. Уколико знамо да је до сада највише 111 влада признало независност окупираног КиМ јасно је да овај захтев не подржава довољан број држава. Потребно је право чудо да би чланство Шиптара у Унеско-у постало реалност. Ни једна српска влада под оваквим околностима не би могла да изгуби ову битку.

Шта онда ради Вучићева власт? Са једне стране напредњаци и социјалисти покушавају да представе своја бледа залагања на међународној сцени као врхунску дипломатску стратегију. Они манипулишу грађанима Србије. Коначни циљ им је да слућеном гласачком телу, евентуални успех на Генералној конференцији прикажу као велику и невероватну победу, а себе наравно као најзаслужније. Успели су оно што нико не би. Не! Било ко частан и посвећен борби за Србију, на њиховом месту би успео у тој борби. Али они нису било ко. О части и посвећености да не говоримо.

Са друге стране, „страх“ извршне власти је донекле оправдан. Иако Србија има прилику за чисту победу, управо је политика Вучићеве владе, чији врхунац националне издаје представља примена противуставног Бриселског споразума, довела до тога да многе државе почну да се колебају. Погледајмо пример Грчке.[v] Атина је разочарана или инспирисана колаборацијом Београда са (преобученим) шиптарским терористима на КиМ, најавлила подршку Приштини приликом учлањења у неке међународне организације. Шта ако се због таквог односа коалиционе владе напредњака и социјалиста представници неких земаља не појаве на гласању, уздрже од истог или се предомисле у вези подршке Србији? Вучић, Дачић и Николић би сносили пуну одговорност за овакав развој догађаја. Поврх свега најжешћи лобисти за независност Јужне српске покрајине су „стратешки партнери“ Београда са Запада, „незаменљиви“ Брисел, Берлин и Вашингтон.

Сада је најважније да Генерална конференција одбије пријем Приштине у своје чланство. Као што видимо Србија има могућност за победу. Ипак уколико режим у Београду настави са приближавањем ЕУ искрени пријатељи и савезници ће га напустити, а на Западу неће наћи нове, тамо чека господар који жели само вазале.

[i] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Glasanje-u-Unesko-oko-9-novembra-borba-do-kraja.sr.html

[ii] http://rs.n1info.com/a105758/Vesti/Nikolic-pokrenuo-internet-kampanju-protiv-Kosova-u-Unesku.html

[iii] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=11&dd=03&nav_category=11&nav_id=1058846

[iv] http://unesdoc.unesco.org/images/0022/002269/226924e.pdf#page=6

[v] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/575423/Grcka-ce-podrzati-clanstvo-Kosova-u-medjunarodnim-organizacijama

У Паризу се од 3. до 18. новембра одржава заседање Генералне конференције Унеско-а на којој ће, између осталог, бити разматрана препорука њеног Извршног савета за пријем Косова и Метохије у ту организацију. Судећи по јавним гласилима влада Александра Вучића улаже надљудске напоре у борби против чланства Приштине у Унеско-у. Не зна се ко чини већа чуда. Ивица Дачић је изјавио да гласање о предлогу за „чланство Косова“ у Унеско можемо очекивати на Генералној конференцији те организације око 9. новембра и при том је изразио оптимизам да ће резултат гласања бити повољан за Србију истакавши да ће се влада до краја борити против тог чланства. „Борићемо се до краја. То је став Владе Србије, премијера и председника. Ми немамо ништа прече од тога”, истакао је Дачић на редовној месечној конференцији за новинаре, додавши да ће то ипак бити велика борба са неизвесним исходом.[i]

Томислав Николић је покренуо интернет кампању под називом „#NoKosovoUnesco” (sic). Он је апеловао  на придруживање кампањи против пријема Косова и Метохије у Унеско, која укључује и поделу филма о уништавању српске културне баштине на Косову и Метохији, путем друштвених мрежа. „… ми можемода седимо у топлини својих домова и наивно верујемо да ће истина сама победити, без напора свакогод нас. А можемо и да предузмемо нешто, ма како нам то нешто мало изгледало. Драги пријатељи, молим вас, помозите и ви“[ii] апеловао је председник државе пред заседање Генералне конференције.

Вучић је наравно отишао најдаље у овој борби. Покушавајући да „спречи“ улазак окупираног КиМ у Унеско он води интензивну дипломатску активност. „Нисам ни оптимиста ни песимиста. Немам разлога да будем оптимиста јер знам да ће велике силе наставити са протежирањем те политике“, објаснио је Вучић и додао „Имали смо разговоре са земљама с којима нико није причао у протеклих 70 година – од Маурицијуса, до Нове Гвинеје“.[iii] Приметимо да је први део Вучићеве изјаве нетачан јер део великих сила попут Русије и Кине подржава територијалну целовитост Србије и противи се од почетка уласку окупираног КиМ у Унеско. Дакле он је требао да каже да ће велике силе Запада наставити са протежирањем антисрпске политике. Међутим други део његове изјаве, уколико је правилно цитиран, крије у себи право чудо. Маурицијус је стекао независност 1968. године и исте године је приступио Унеско-у, а Папуа Нова Гвинеја је постала независна 1975. да би годину дана касније постала чланица Унеско-а. Пре 70 година са њима нико није ни могао да разговара.

Међутим ове речи су најмањи проблем у српкој борби против планова Приштине, иначе „партнера“ званичног Београда на путу у ЕУ. Све је добро објаснио Вук Јеремић али је његову изјаву немогуће наћи у медијима. Проста математика говори да Србија не би смела да изгуби приликом гласања на Генералној конференцији Унеско-а. Према члану 2. Оснивачког акта ове међународне организације „државе нечланице“ УН морају имати двотрећинску подршку у Генералној конференцији да би приступиле.[iv]Већина се рачуна од присутних и гласалих чланица. Унеско има 195 држава чланица. Ово значи да ако све буду присутне, барем 130 земаља треба да подржи Приштину. Уколико знамо да је до сада највише 111 влада признало независност окупираног КиМ јасно је да овај захтев не подржава довољан број држава. Потребно је право чудо да би чланство Шиптара у Унеско-у постало реалност. Ни једна српска влада под оваквим околностима не би могла да изгуби ову битку.

Шта онда ради Вучићева власт? Са једне стране напредњаци и социјалисти покушавају да представе своја бледа залагања на међународној сцени као врхунску дипломатску стратегију. Они манипулишу грађанима Србије. Коначни циљ им је да слућеном гласачком телу, евентуални успех на Генералној конференцији прикажу као велику и невероватну победу, а себе наравно као најзаслужније. Успели су оно што нико не би. Не! Било ко частан и посвећен борби за Србију, на њиховом месту би успео у тој борби. Али они нису било ко. О части и посвећености да не говоримо.

Са друге стране, „страх“ извршне власти је донекле оправдан. Иако Србија има прилику за чисту победу, управо је политика Вучићеве владе, чији врхунац националне издаје представља примена противуставног Бриселског споразума, довела до тога да многе државе почну да се колебају. Погледајмо пример Грчке.[v] Атина је разочарана или инспирисана колаборацијом Београда са (преобученим) шиптарским терористима на КиМ, најавлила подршку Приштини приликом учлањења у неке међународне организације. Шта ако се због таквог односа коалиционе владе напредњака и социјалиста представници неких земаља не појаве на гласању, уздрже од истог или се предомисле у вези подршке Србији? Вучић, Дачић и Николић би сносили пуну одговорност за овакав развој догађаја. Поврх свега најжешћи лобисти за независност Јужне српске покрајине су „стратешки партнери“ Београда са Запада, „незаменљиви“ Брисел, Берлин и Вашингтон.

Сада је најважније да Генерална конференција одбије пријем Приштине у своје чланство. Као што видимо Србија има могућност за победу. Ипак уколико режим у Београду настави са приближавањем ЕУ искрени пријатељи и савезници ће га напустити, а на Западу неће наћи нове, тамо чека господар који жели само вазале.

Извор: Фонд стратешке културе

Ознаке: Косово и Метохија, Србија, УНЕСКО