Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Споразум о стратешком партнерству, какав ће Србија потписати следеће недеље са Русијом, требало би да унапреди економске и политичке односе двеју земаља, а хоће ли се ова очекивања испунити зависиће од воље обеју страна да засучу рукаве.
Саговорници “Новости” кажу да су стратешки споразуми данас политичка “мода”, а сам потпис није довољан да грађани од њега осете конкретну економску корист. По питању спољне политике Србије, могло би се рећи да такав документ успоставља баланс, осим ако не послужи као “смоквин” лист.
Русија има стратешко партнерство са већином бивших совјетских република, затим са Кином, Индијом, Шпанијом, док је Србија у последње четири године, овакве уговоре потписла са Италијом, Француском и Кином. Документ припреман три године потписаће председници Русије и Србије, Владимир Путин и Томислав Николић 24. маја у Сочију. У српској делегацији биће и први потпредседник Владе Александар Вучић и министар природних ресурса, рударства и просторног планирања Милан Бачевић.
Економиста Милан Ковачевић каже да осим сарадње са “Фијатом” не види да се нешто битније десило откако су Србија и Италија стратешки партнери:
– Потписи на ова партнерства више су политички и дипломатски акт него што имају неко директно дејство. Они су потврда жеље да се жели више. Уговор са Русијом могао да раскрави односе и отвори простор за билатералне споразуме о трговини и у другим областима, мада су такви аранжмани често у корист друге стране. Споразум са Русијом може да носи и поруку: “Ми идемо у ЕУ, али нисмо одушевљени како нас тамо примају”.
Ненад Поповић, потпредседник Скупштине и председник посланичке групе пријатељства са Русијом, каже да одлука о потписивању споразума о стратешком партнерству са Русијом указује на снажну и дугорочну опредељеност Србије ка развоју најбољих политичких, економских и културних веза између наше две земље.
– Потписивање споразума је важна политичка одлука коју, сигуран сам, подржава сваки грађанин Србије, али сам потпис није довољан да грађани од овог споразума осете конкретну економску корист. Да би се то догодило, неопходно је да све институције државе Србије интензивније почну да раде на развоју економске и привредне сарадње са Русијом – наводи нам Поповић. – Морамо да стварамо услове за долазак руских инвестиција у Србију као и да повећамо извоз домаће привреде на велико руско тржиште.
У овој фази, Поповић сарадњу пре свега види кроз партнерство наших великих државних фирми на изградњи планираних инфраструктурних пројеката у Србији, “Јужног тока”, железнице, гасификације… Ти велики пројекти, каже, захтеваће масовно ангажовање мале и средње привреде како из Србије, тако и из Русије.
Стратешки споразуми, по мишљењу аналитичара Ђорђа Вукадиновића, данас су мода у политици и имају формални и парадни карактер, док су у другим временима имали озбиљнији смисао и тежину.
– Споразум са Русијом је дуго припреман и више пута је одлагано његово потписивање, што може да говори да ће имати озбиљније последице од, на пример, оног са Француском који је пука формалност. Имао би шансу да не остане мртво слово на папиру, али то ће зависити од воље политичких гарнитутра у Москви и у Београду – каже Вукадиновић.
А, колику ће пажњу стратешком повезивању Русије и Србије посветити политичке гарнитуре са Запада и може ли оно бити српски “џокер” у расплитању косовског чвора?
– Запад ће га посматрати уздигнуте обрве, с обзиром на сталне сумње које постоје у вези са српско-руским односима – каже нам Вукадиновић. – Међутим, имајући у виду бројне сусрете са западним лидерима од Бајдена до Вестервелеа, не верујем да споразум значи велики заокрет ка Истоку. Он може бити увертира у остваривању баланса у спољној политици која се окреће око осовине Брисел-Вашингтон, али није оно чега се неки плаше, а други прижељкују. Косово би био најважнији политички разлог за потписивање споразума, осим ако за њега није касно јер се на бриселском колосеку одмакло сувише далеко. Можда ће ово бити кочење и корекција тог курса, а све може бити и смоквин лист под којим ће се наставити истим курсом.
У случају Француске и Италије слабо је било видљиво да су се “залегале” за Србију, а професор Факултета политичких наука Предраг Симић каже нам да су ове државе могле да реагују у уским оквирима, као и да оне имају важније партнере од Србије, пре свега у САД.
– Партнерство са Италијом је дало резултат кроз посао са “Фијатом”, са Кином се резултат види кроз градњу мостова и путева, са Француском кроз кредите, али то није довољно. Ови уговори су далеко од онога што је некада Тито потписивао са СССР-ом о помоћи и савезништву – каже Симић. – У случају Русије, најважније ће бити да споразум донесе нова улагања, а с обзиром на окретање Србије ка Западу то ће бити уравнотежење српске политике и смиривање руске резервисаности после Бриселског споразума.
Док документ са Русијом чека финале, помаља ли се следећи стратешки партнер? Премијер Ивица Дачић, задовољан једнонедељном посетом САД навео је да је у разговорима са домаћинима заклЉУно да је могућа – стратешка сарадња. Биће још уздигнутих обрва…
СРБИЈА је једина земља на свету која има бесцарински споразум са Русијом, Казахстаном и Белорусијом. То је тржиште са више од 200 милиона људи где ми практично све домаће производе можемо да извозимо без царина – каже Поповић. – Захваљући томе наши производи су на том тржишту у старту за 20 одсто јефтинији од производа из ЕУ. Овај споразум је наша велика развојна шанса, како за повећање извоза и запошљавања тако и за привлачење страних инвестиција у Србију. Све више западних компанија отвара производњу у Србији управо због овог споразума, јер им он омогућава да буду конкурентнији са ценом на великом руском тржишту.
ИМАЈУ ли стратешка партнерства “рок трајања” и важе ли без обзира на то које политичке структуре долазе на власт на обе стране? – Ови спорзуми су као међународни уговори који могу бити орочени. Када нису, онда трају док се околности не промене. Када нема рока трајања аранжман траје док једна страна не затражи отказивање уговора – каже професор Симић.
