Познато питање Јевтушенка „Желе ли Руси мир?“ направило је лупинг: Русија радо ратује и у Украјини (а то пориче), и у Сирији. Па би било логични приупитати да ли Руси желе мир. Иначе војним парадама, лажним јуришима на Рајхстаг, паролама „Можемо ми опет“ и „На Берлин“ – неће бити краја. Становници села широм земље воле да ходају унаоколо у маскирним униформама, трговци на славни Дан победе натичу шапке, а деца се шећкају у војним формацијама, пише Јерофејев за „Дојче веле“.

Према истраживању аналитичког центра „Левада“, трећина Руса жели да будући председник, ма ко то био (а биће највероватније овај исти), пооштри унутрашњу политику. Путин је за њих чак превише либералан. Они би да се поново уведе смртна казна и батинање, да се уништи „пета колона“ и забрани слободна продаја долара, као и још много тога. А ако је реч о спољној политици, Западу би требало показати чија мајка црну вуну преде.

Четрдесет процената становништва желе да све буде тако како јесте. Ништа да се не мења. Све је сјајно. Тек неких 13 процената желе либерализацију и помирење са Западом. 

Па добро, знамо вредност анкета у оваквим државама. То је као пламен свеће на јаком ветру који се повија на све стране. Према резултатима друге анкете, сваки четврти млади Рус жели да напусти Русију – заувек. А од укупног становништва, сваки десети сања о емиграцији. Једва се саставља крај с крајем. Ипак, желе ли Руси мир?

У европском разумевању Русија живи иза огледала. Како би се исправила и приближила се Западу, нужно је разбити огледало, што у руској колекцији сујеверја означава смрт. 

Сваки пут после општих избора (ма којег нивоа), показује се да народ гласа за власт. Опозиција посумња у резултате. Намештање избора је посебна прича, али колико год да је оно масовно, видно је да народ једнако стоји иза власти. Онда интелигенција проклиње народ, спомиње ропство, гушење слободе – и то траје који месец. Потом клетве утихну и народ (по предоџби свих оних 13 процената), постаје изнова жртва режима који је земљу окупирао на свој чекистички начин. 

Да ли се то интелигенција служи лукавством? Пре ће бити да је то лукавство либералне идеологије. Да би се спасио народ неопходна је вера у нужност његовог спаса. Али ту и јесте невоља. Зар се народ тако болећиво односи према чекистима? Интелигениција у њима види настављаче дела НКВД-КГБ-а. За већину народа чекисти су изабраници судбине којима би требало завидети, заштитници отаџбине који чувају ред. То је – без икакве ироније – реалан мит. Ти хероји се стално налазе у рату са Западом, а сукоб се заоштрио, на њихову радост и народу за забаву. Путин потписује указ о продужењу контрасанкција – ура! Сви се обрадују! Русија не плати свој допринос Савету Европе. Реакција – они су криви. Како они, који они? Како који? Европа! 

Укратко, рат је бољи од мира. Не баш велики, атомски рат. У свести народа постоји један број губитака, чије ограничавање за власт није пожељно. Сам по себи рат неће уплашити друштво које није прожето „западним“ пацифизмом.

Једном сам на неком московском либералном радију чуо да би четвртина слушалаца отишла да се бори у Донбасу како би отплатили кредитне дугове. Војни напор ослобађа и власт и народ од скупоцене припадности хуманој цивилизацији. За власт имућних, која се оградила од Запада, угодан је проналазак новог чина хладног рата (мада рат и није тако хладан!) Он скрива хронично заостајање економије и заказивање модернизације. Мобилизација скида са власти одговорност за све невоље. И за све је крив Запад. А коме се не свиђа – па границе су скоро отворене. Нека се туда оспе и протестни покрет! 

Суочена са јединим могућим обликом власти за Кремљ, интелигенција се каје: Ми смо криви! Како смо то допустили? Бију се у груди. Али то не чине без лукавости. Ко се више каје, тај је у праву. А нису у праву они који ћуте и иду на компромисе с влашћу. Али у било којем ауторитарном режиму, компромис је – хоћеш-нећеш – део свакодневице.

Власт стално понавља да поступа исправно. Ништа не признаје, ни обарање авиона, ни то да нису дали да се реално расветли убиство Њемцова, нити то да су учествовали у олимпијском допингу. Она низашта није крива. Но, понекад, како не би изгледала неуверљиво светачки, она испоручи понеку корумпирану фигуру, онако као што пси зубима истргну понеку буву из крзна.

И тако, око половине народа ни да зуцне, налазећи се у дубоком историјском шоку. Путинови бирачи имају чисто биолошки задатак да преживе. Било какву промену доживљавају као опасност. Они су за – застој. Ако је преживео јуче, онда му је и сутра потребно такво време.

Ипак, према истраживању аналитичког центра „Левада“, трећина народа хоће побољшање прилика. Њихова чежња за променом климе је у потпуној супротности од оног о чему машта интелигенција. Трећина Русије хоће више поретка, више строгости, и то уопште, а не само и обавезно у политици. Тај се поредак повезује са Стаљином. Како год, он је у очима многих Руса најпоштенији људождер који се увек борио за мир у целом свету.