Прочитај ми чланак
Родоначелник Немањића Велики жупан Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви)
Шта се то десило, па је са списка владара из куће Немањића изостао најмоћнији од њих, владар за чије владавине су Србију запљускивале воде три мора: Егејског, Јонског и Јадранског?
Српска православна црква установљење култа и канонизацију – односно проглашавање некога светим, увршћење у ред светаца, посвећивање – вршила је од почетка 13. века, па све до нашег времена. Најстарији свети Срби, који су живели и деловали крајем 10. и у 11. веку, су зетски владар Јован Владимир, преподобни Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Међу првима се као свети, 1205. године, помиње Симеон (Стефан Немања), оснивач најславније српске династије, а затим и његова супруга Ана (Анастасија), као и њихови синови Симеон (Стефан Првовенчани) и Сава (Растко).
Занимљиво је напоменути да по социјалном пореклу свети Срби потичу из разних слојева оновременог друштва. Од укупно око осамдесет личности, колико их је унето у Именик светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину архијереји (патријарси, архиепископи, митрополити и епископи) и преосталу трећину подвижници, испосници и исповедници. Међу њима само је шест жена, односно око 7 одсто.
Од владара – осим поменутих Стефана Немање (1166–1196) и Стефана Првовенчаног (1196–1228) – ореол светости задобили су још и краљ Стефан Владислав (1234–1243), краљ Стефан Драгутин (1276–1282), краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321), краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331), цар Стефан Урош (1355–1371), кнез Лазар (Хребељановић) (1371–1389), кнез и деспот Стефан Лазаревић (1389–1427), слепи Стефан Бранковић (1458–1459). Међу српским средњовековним владарима из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав (1228–1234), краљ Стефан Урош I (1243–1276) и – краљ и цар Стефан Душан (1331–1355).
На фресци у Цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији (1345) цар Душан приказан је светачким ореолом. Поред њега је царевић, потоњи цар Стефан Урош V Нејаки (Свети Урош)
Жена на Светој Гори
У покушају да се нађе одговор на постављено питање посеже се за, у најмању руку, четири озбиљна разлога. Први, вероватно највише привлачан и унеколико тајанствен, али, истовремено, и најмање уверљив, тиче се на Душановог непоштовања строгих правила јединствене републике православних монаха – Свете Горе.
Као што је познато, српски цар склонио се на Атон пред кугом познатом под именом Црна смрт која се појавила у пространим азијским степама и одатле, следећи караванске путеве, ширила се како на Исток, тако и на Запад. Ова страшна пандемија је у раздобљу од 1347. до 1353. године покосила трећину ондашњег европског становништва. Према неким проценама стручњака за историјску демографију, ова пошаст однела је око седамдесет пет милиона људи.
Да би своје најближе и себе спасао болести којој није било лека, а која се распростирала таквом брзином да је код савременика будила исконски страх и осећање беспомоћности, Стефан Душан се у зиму 1347/1348. склонио у најбољи могући „карантин” – Свету Гору. То најцветније монашко средиште источног хришћанства Срби су држали од 1345. до 1371. године. Српски цар је на Атон дошао са супругом Јеленом и сином Урошем. При том је нарушио правило по којем је женама био забрањен приступ на источни „прст” полуострва Халкидики.
Јелена је била једна од врло ретких жена које су у хиљадугодишњој историји тамошњег монаштва боравиле на Светој Гори. Могу да се чују и објашњења да су нашу царицу носили, па тако заправо није ни ступила ногом на тло Атона. Како било, неки сматрају да је то био неопростив преступ због којег Душан није канонизован. Премда домишљат и примамљив, овај разлог најпре може да се сврста међу оне уз које иде придев анегдотски.
Илустрација: Горан Горски
Оцеубиство
Други веома важан разлог за изостанак Душанове канонизације своди се на тешку оптужбу која може да се изрекне само једном речју – оцеубиство. Добро је познато да је потоњи српски цар у лето 1331. године збацио оца, краља Стефана Дечанског, и дошао на чело српске државе. Већ у новембру исте године Дечански је под замагљеним околностима изгубио живот, а тешка сенка кривице пала је и на Душана. Византијски историчар Нићифор Григора, прилично добро упућен у прилике у оновременој Србији, сматра да је властела одиграла кључну улогу, а за виновника сукоба сматра Душана. Млади престолонаследник уплашио се за наслеђе престола јер му је отац имао и децу из другог брака са византијском невестом Маријом Палеологином. Подсетимо се да је Душан рођен у првом браку Стефана Дечанског и да му је мајка била Теодора, кћи бугарског цара Смилца (1292–1298).
Описујући околности под којима је дошло до побуне у Србији, Нићифор Григора забележио је:
„Сина (Душана) то је нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца… Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.”
У сваком случају, овај разлог има приличну тежину и никако се не сме занемарити.
Владари са светачким ореолом: краљеви Стефан Првовенчани (Преподобни Симон), Стефан Владислав и Стефан Урош I (Свети Симеон)
Везе с папом
Трећи разлог због којег Стефан Душан наводно није постао светац заснива се на подацима који говоре о томе да је био спреман да свој народ преведе у католичанство што је био потез који радикални православни кругови најоштрије осуђују. О чему се заправо ради?
У намери да покрене рат против Османлија, који су средином 14. столећа били велика опасност за хришћанске државе на Балканском полуострву, српски цар водио је преговоре са папом Иноћентијем VI (1352–1362). Уз то, Србија је имала и невоље због упада угарске војске краља Лајоша I Великог (1342–1382) кога је, изгледа, могао да умири једино римски првосвештеник. У преговорима с Куријом Стефан Душан био је чак спреман да прихвати папски примат и католичку веру, а у очекивању да ће га папа у предстојећем рату против Турака именовати и благословити за капетана хришћанске војске. Посреди су били збиља крупни уступци.
Међутим, када је делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на хладан, па чак и врло непријатан пријем. Угарска опасност је минула, па Стефан Душан више није истрајавао на очито олако датим обећањима. Све су то чињенице које у знатној мери обеснажују овај разлог као мотив српске цркве да првог српског цара не прогласи за свеца.
Краљ Стефан Драгутин (Свети Теоктист) са краљицом Каталином и (десно) краљ Стефан Урош II Милутин (Свети краљ)
Против богомданог поретка
И, најзад, четврти и, сва је прилика, кључни разлог због којег Стефан Душан није удостојен светачког ореола лежи у неслагању појединих високих црквених кругова због његовог проглашења и крунисања за цара и уздизања српске цркве из ранга аутокефалне архиепископије у ранг патријаршије. Уз то, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. То је имало за последицу да из Византије уследи одговор у виду, истина одоцнелог, али стога не мање непријатељског акта – анатеме из 1350. године.
Био је то догађај којим су за четврт века прекинуте везе двеју сестринских цркава. У српским изворима може да се прочита да је Стефан Душан „гледао лакомим очима туђе градове”, да је „неканонски створио саморукоположеног патријарха” и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије.
Било је, дакле, очигледно да је унутар српске државе најпре доведен у сумњу, а затим и осуђен поступак првог цара. Неслагања с оним што је Стефан Душан учинио била су изречена прилично јасно и недвосмислено, речима које не изазивају било какву недоумицу. Остало је записано: „узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства …”, „венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи …”, „одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области …”
Веома је важно указати и на чињеницу да је приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве, 1375. године, дакле на двадесетогодишњицу цареве смрти, уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Изасланици васељенског патријарха ушли су у цркву, служили су и причестили су се са светитељем и српским свештеницима који су до тада били под анатемом из 1350. године. Међутим, важно је нагласити да су церемонијом над царевим гробом коначно уклоњене последице раскола, али су у исто време одлучно подржане, изнова поновљене и овековечене осуде претензија Стефана Душана.
Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу „Житија деспота Стефана Лазаревића бележи”:
„Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара.”
У овом случају и употреба личног имена – Душан, а не Стефан или Стефан Душан – подразумева извесно ограђивање писца. Првог српског цара на сличан начин означавали су и у већем броју летописачких белешки. Било је очигледно да српска црква и њено свештенство нису имали много милости према једној од најважнијих личности у нашој историји.
Наравно, никако не треба губити из вида ни тешко избрисиву мрљу оцеубиства која је непрестано пратила сећање на великог владара. На неки начин су преплитање успона српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка, с једне, и тешка оптужба да је крив за очеву смрт, с друге стране, осујетили да се име Стефана Душана нађе у „Именику Срба светитеља”.
Култ „Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније и који је досегао велике размере, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.
Извор: Политикин забавник – Радивој Радић; илустрације: Горан Горски
