Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Поштовани суграђани,
драге патриоте, издајници и неодлучни,
Како данас изгледа Европска Унија?
Британска јавност се увелико медијски припрема за референдум о изласку из Уније, а актуелни први министар британске владе је ту тачку уврстио у званичну политичку понуду своје партије на следећим парламентарним изборима. Холандски премијер је недавно изразио забринутост што ЕУ све више изгледа као „Хотел Калифорнија“, у ком увек можеш да се одјавиш, али никада да стварно изађеш, па тражи да се јасно дефинишу услови изласка. Норвежани су до сада неколико пута референдумски одбијали приступ Унији, упркос наговору своје еврофилне елите. Белгија је земља која се годинама вештачки одржава у овом облику, искључиво због тога што се тамо налазе кључне институције Уније и седиште НАТО пакта, али чији грађани имају сасвим другачије идеје и планове од оних које спроводи бриселска европска елита. У француском политичком животу несумњиво јачају снаге које су експлицитно за излазак Француске и из Уније и из НАТО пакта. Шпанија је држава у којој 50 одсто младих испод 30 година нема посао, и иначе држава у тешкој економској ситуацији са мутном перспективом опоравка. Италији период опште стагнације и притисак нагомиланих дугова погоршава ситуацију неједнаког статуса Севера и Југа земље, иначе главне стратешке слабости те државе. Мађарска је од доласка на власт Виктора Орбана у тихој изолацији из Брисела, можда због тога што власт у Будимпешти отворено говори о потреби веће суверенистичке политике и тражењу алтернатива европској парадигми „велике породице народа“, у којој је неким члановима породице намењено да рибају подове и утоварују угаљ у подрум, а другима да управљају кућним буџетом и дочекују госте у салону. У Грчкој су све мање приметни аутомобили са немачким таблицама, а и Грци не крију да се таква кола не би читава вратила кући. На Кипру је показано да од европских вредности и традиција нема ничега више, ни дугмићи нису остали. Бугарски грађани су прибегли самоспаљивању у јавности као последњем чину очајника који изгледа никако да се снађу и после шест година проведених унутар топлих зидина тврђаве Европе, тамо где би све довољно вредне да кроз капију прођу наводно требало да чека крчаг млека и ћуп меда. Пољска је само последња у низу европских земаља у којој расту друштвене тензије према Немачкој, у овом случају због немачке ревизије своје улоге у Другом светском рату.
ШТА ЈЕ СА СРБИМА У ЕУ А Срби? Србима Унија покушава да отме део територије, нешто највредније што свака држава поседује и може да поседује. Притом, аргумент како су људи вреднији од територије не може да стоји. Он је просто лажан зато што држава не поседује и не може да поседује људе, али територију и те како може. А људи поседују државу. Укратко, Европска Унија отима територију од људи који поседују државу Србију, дакле, од свих њених грађана.
Она иде много даље од тога. Не само да крши сву своју позитивну правну праксу, вредности и достигнућа, што се уместо племенитих метода праведности и права служи толико пута виђеним империјалним императивом силе и двоструких стандарда, него на наше очи исписује мрачне странице своје историје које ће заувек оставити мрљу. Протежирање и скривање истине о монструозним злочинима киднаповања и касапљења људи, јер и Срби су људи, за органе, никако неће помоћи европски пројекат да успешно заживи. Напротив, тај чин ће остати упамћен, када довољно воде испод моста прође, и прокажен скоро као и мрачне европске епизоде из времена католичке Инквизиције.
Није, дакле, ствар само у отимачини, него и у облику у ком се спроводи и ка чему води. За 14 година, од агресије НАТО пакта на СР Југославију, сва сила такозване „међународне заједнице“ није успела да од окупиране српске покрајине направи иоле цивилизовану средину за живот невећинског становништва тог простора. Није да Унија, као део те заједнице који је природно најзаинтересованији за Космет, нема силу и моћ коју може да употреби тамо где жели. Али у случају територије на којој живи нешто више од милион становника и којом руководе преоденути нарко трафиканти и терористи, не може се регистровати готово никакав помак у елементарним људским слободама и правима. Срби јужно од Ибра и даље живе у изолованим енклавама које једва да имају довољно средстава за најосновнију здравствену заштиту и образовање, а често им је и обично право на кретање условљено оклопном подршком снага КФОР-а. Не прође недеља без напада на куће српских породица, или пуцњаву на Србе који се усуде да помоле нос из својих гета. Српске светиње и светски значајна културна баштина и даље служе као јавни тоалети и места за иживљавање локалних вандала. За 14 година још нико није правоснажно осуђен као одговоран за убиство, киднаповање, погром и вандализам, када су оштецени били Срби или имовина коју они поседују. То је реалност на терену, због тога и само због тога што Унију није брига ни за Србе, за људе другим рецима, јер и Срби су људи, ни за културну баштину која је део европске, ни за поштовање права и европских вредности. Чак и промет хероина из Авганистана даље ка Европи тече без ремећења НАТО снага у покрајини.
Можемо и дићи главу са Космета и Србије, ако желимо да нађемо још примера који оцртавају ову исту мрачну природу Европске Уније, али нигде је нећемо боље разумети него на личном примеру. Нити је она игде толико огољена као на нашем примеру. А и то пре свега зато што сматра да нас је довољно дехуманизовала да би могла да ради шта хоће без последица у домаћој јавности. Ми, Срби, за Унију и оне који је воде нисмо довољно људи. То је евидентно из свега. А то даље значи да за нас тек нема среће унутар њених зидина, кад је нема ни за оне које она сматра људима, али тек довољно добрим да се баве рибањем подова и утоваром угља. Отуда би се они Срби који данас категорички заговарају наш улазак у ЕУ као једини (!) спас могли упоредити са Јеврејима који би ’39. категорички убеђивали своје сународнике да им је једини спас од нацистичке велике европске породице народа тај да што пре уђу у конц логоре да не би остали изван логора, изоловани и под претњом.
Ми у Србији имамо стога највише разлога да од европских интеграција зазиремо. Не само да у њих не трчимо главом без обзира, ритуално жртвујући своју територију и своје људе на њој, него имамо животног интереса у томе да дамо пример и осталим државама да не морају да хрле тамо. Или, у најмању руку, да је могуће опстати и развијати се и изван тих зидина, показујући оним плонжерима и утоваривачима угља унутра да има наде и за њих ако изађу. Разумњиво је, додуше, да се део нашег народа плаши да опет буде било какав пример за било кога или да, најпростије речено, коначно преузме узде сопствене судбине. Оно што је ирационално у томе је да тај страх превлада над страхом од мрачне судбине која нас чека у ближем загрљају Брисела.
Али доста о општем осврту на на ширу слику ове проблематике. У описаном контексту стања у ЕУ и српског ирационалног настојања да пошто-пото у Унију уђе, ваљало би размислити шта значи овај најновији споразум између Београда и сепаратиста.
ШТА ЗНАЧИ СПОРАЗУМ Зарад могућности за добијање датума за отпочињање преговора ради могућег уласка у Европску Унију, дакле у наш концентрациони логор, ова влада је изгледа спремна да жртвује и онај део својих грађана који до сада нису били приморани да се подјарме окупационим институцијама нарко државе Косово. При томе, они пред остатком Србије лажу, отворено и без трептања, како смо овим споразумом добили нешто.
Тачкама споразума које предвиђају оснивање српских општина и заједницу српских општина није добијено ништа, јер такве општине већ постоје и опстајале су 14 година као део структура Републике Србије. Овим тачкама су заправо те институције укинуте и њима се предвиђа оснивање нових институција под управом и законима нарко државе Косово.
Тачком споразума која се односи на састав полиције нисмо добили ништа, пошто су Срби и сада већина у полицијским станицама на северу. Напротив, том тачком је држава Србија признала да је такозвана Република Косово независна држава способна да спроводи свој закон и мандат силе на читавој својој територији.
Тачком споразума која се односи на судове опет није добијено ништа, пошто већ постоје српски судови који делују по Уставу Србије. Овом тачком се укида српски закон на северу Косова, а уводи „косовски“ и тиме се опет признаје да је такозвана Република Косово независна држава способна да спроводи свој закон на читавој својој територији.
Тачкама споразума које гарантују да ће етнички састав полиције и судова бити српски заправо не гарантује ништа конкретно, пошто смо и до сада имали Србина као потпредседника нарко владе такозване државе Косово, па то ништа добро није донело Србима јужно од Ибра. Напротив, само је помогло илузију о мултиетничком Косову. На крају крајева и Чедомир Јовановић је Србин, па се његова политика не разликује од Тачијеве по косовским питањима. Заправо, ако ишта можемо очекивати уколико дође до спровођења ових тачака то је да најгори талог људског друштва, или просто очајници који ће бити у стању да за плату ураде буквално све што се од њих тражи, бити ти који ће попунити нова места, тих новоформираних „косовских“ институција. Другим речима, и капои у концентрационим логорима су били етнички Јевреји, па то није помогло никоме сем управницима и стражарима у логорима.
Тачка споразума која обавезује две стране да једна другу не спречавају на путу европских интеграција је сама по себи смоквин лист да сакрије потпуно де јуре признање незавиности окупиране покрајине. Још није позната ниједна чланица ЕУ која уједно није и чланица УН, рецимо. А и било би велико изненађење да се ЕУ не позове на ову тачку у свакој прилици када српска страна убудуће буде затезала на неком питању у току даљих техничких преговора, око питања телекомуникација или енергетике, било чега заправо. Све се може подвести под опструкцију друге стране на њеном европском путу.
Ако је ишта од овога и могло да има оправдање, а и то у најцрњим сценаријима под отвореном претњом оружаном агресијом на читаву државу или један њен део, имало би га да је уз све договорен и нови оквир безбедносних гаранција за српски и неалбански живаљ на читавој територији Космета. Под тим мислим на писмене гаранције и читав низ писмено усаглашених „правила понашања“ у разним ситуацијама могуће претње безбедности српском и неалбанском становништву у покрајини. Са све тачкама које одговарају на питање у којим случајевима би снаге безбедности Републике Србије била ангажоване, као последњи гарант да безбедност грађана у покрајини не сме и неће бити нарушена. Како смо сазнали, од таквих гаранција нема ништа. Једино што је добијено је усмена гаранција заменика секретара НАТО, човека неважног да му се име објави.
Уколико и даље има забуне око тога шта треба мислити о свему овоме и влади која је одговорна, ево списка људи и организација који су најтоплије поздравили споразум:
секретар америчког Стејт Дипартмента Џон Кери, генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен, европска комесарка за спољну политику и безбедност баронеса Ештон, председник европског савета Херман Ван Ромпеј, председник европске комисије Жозе Мануел Баросо, шеф немачке дипломатије Гвидо Вестервеле, италијански премијер и намесник светске финансијске олигархије Марио Монти, шеф шведске дипломатије Карл Билт, шефица дипломатије Хрватске Весна Пусић, специјални изасланик Европског парламента за Србију и бивши словеначки ратни министар за пропаганду Јелко Кацин, специјални изасланик Европског парламента за Косово Улрихе Луначек, амбасадори земаља Квинте у Београду, шеф косовске нарко државе Хашим Тачи, заменик такозваног премијера Косова Беџет Пацоли (који овај дан пореди са 17. фебруаром 2008, када су сепаратисти унилатерално прогласило независност), Демократска странка на челу са Драганом Ђиласом, Либерално-демократска партија на челу са Чедомиром Јовановићем, Лига социјалдемократа Војводине на челу са Ненадом Чанком, Нова странка на челу са Зораном Живковићем, Српски покрет обнове на челу са Вуком Драшковићем, Социјалдемократска унија Жарка Кораћа, социолог Весна Пешић, Соња Бисерко у име Хелсиншког одбора за људска права итд.
