Прочитај ми чланакДоктор Никита Бондарев одговара на најпопуларније питање српског Гугла: "Зашто Русија није никада помогла Србији" и раскопчава најпознатије митове у српско-руским односима.
Традиција да се у Москву иде и тражи помоћ од Русије као од једине православне државе која је у том тренутку била независна, настала је управо у то доба и трајала је кроз историју руско-српских односа, пролазећи кроз озбиљна искушења. Такво искушење је био Први српски устанак. Најпре га је Русија подржала, пружила је српским устаницима новчану помоћ и дипломатску подршку, периодично је слала своје војне јединице у помоћ Карађорђу, а увела је и самосталне војне операције против Турака. На српској земљи су тада погинули многи руски војници и официри, као што је генерал Јегор Цукато.
То је било 1807. године. Покушај преговора и примирја са Турцима Срби су дочекивали врло негативно: „Ја сам лично био изложен опасности да постанем жртва очајања Срба и једва сам успео, уз помоћ људи мени привржених, да мало-помало смирим узбуркане духове и да их поново вратим на прави пут“, писао је 1807. године руски опуномоћеник у Београду Константин Родофиникин, који је тамо отпутовао чим је Русија склопила Тилзитски мир.
Године 1811, после Кутузовљеве победе над Турцима код Рушчука и склапања Букурештанског мира уочи Наполеонове интервенције, Србима су поново „окренута леђа“.
И поред тога што Русија није отишла из Србије тек тако, него је у договору са Турцима утврдила одредбе о амнестији свих учесника устанка и о аутономији Београдског пашалука, поставивши на тај начин темеље за обнављање српске државности, Турци су искористили то што је Русија заузета око Наполеона, игнорисали су договор и угушили устанак 1813. године. Како год било, 1815. године је Русија после победе над Наполеоном, свом својом дипломатском моћи државе победнице подржала резултате Другог српског устанка и непосредно допринела да Србија званично добије аутономију у оквиру Турске.
