Прочитај ми чланакХилари Клинтон је изјавила да је инсистирала на бомбардовању, Берни Сандерс га је оправдао као "хуманитарну интервенцију", а Трамп је рекао да би "он то урадио мало другачије".
© REUTERS/ Mike Blake
Неспоран је значај председничких избора у Америци за све земље света, па тако и за Србију, имајући у виду значај Сједињених Америчких Држава у међународним односима и моћ коју са собом носи председничка функција. Кандидати се међусобно разликују како по значају који придају спољној политици у свом програму, тако и по њеном садржају. Оно што је изборна кампања за председничке изборе ове 2016. године донела Србији јесте поновно разматрање, као и у кампањи 2008. године, питања оправданости и подршке, односно, противљења бомбардовању Савезне Републике Југославије 1999. године.
Заједничко за последња два изборна циклуса је и учешће Хилари Клинтон. Њој је 2008. противкандидат у демократској странци био садашњи председник Барак Обама, а данас је то Берни Сандерс чија спољно политичка промишљања имају доста сличности са Обаминим.
Непопуларност Хилари Клинтон међу Србима проистице из чињенице да је Клинтонова увек са поносом истицала како је пружала подршку свом мужу Билу и тадашњем државном секретару Медлин Олбрајт за бомбардовање Југославије. Она је изјавила да је инсистирала на бомбардовању у телефонском разговору са својим мужем („И ургед хим то бомб“). Ову реторику је заступала и у време обављања функције државног секретара. Међутим, изјаве Медлин Олбрајт да „Постоји посебно место у паклу за жене које не помажу једна другој“, алудирајући на то да све жене треба да гласају за Хилари, али и политика која је вођена према Југославији деведесетих година, наишла је на осуду, пре свега, академске јавности. Последња у низу јесте бојкот студената и професора Калифорнијског колеџа Скрипс који су се успротивили да Медлин Олбрајт одржи говор на додели диплома, сматрајући је ратним злочинцем.
У отвореном писму које је објављено у студентским новинама „Тхе Студент Лифе“ они наводе да, иако је бомбардовање окарактерисано као „хуманитарна мисија“, заправо је било повезано са намером да се осујети Руски утицај у Европи, као и да је Југославији дат избор између мировног уговора који би омогућавао НАТО окупацију или бомбардовања, осврћући се на велики број жртава и уништену инфраструктуру. Овај догађај није усамљен. Сличан „дочек“ су јој, почетком априла, приредили и студенти Њујоршког Сиракуза Универзитета, а на истој свечености говорила је и председница Клинтон фондације Дона Шалала. Изгледа да бивша државна секретарка више шкоди кампањи Хилари Клинтон због бројних контроверзних изјава и политичког деловања у прошлости.
Оно што би додатно требало поменути јесте недавна изјава Хилари Клинтон да уколико постане председник планира да упосли и свог супруга, поготово на плану економије. Ово је изазвало буру незадовољства, а тим поводом огласио се и њен портпарол који је нагласио да би било сумануто не искористити његове капацитете.
Други демократски кандидат Берни Сандерс много мање пажње посвећује спољној политици у односу на Хилари Клинтон. И док имају различите ставове по питању рата у Ираку, то се не може рећи и за бомбардовање Југославије. Наиме, мало су познате изјаве Сандерса који је давао у време бомбардовања када је био члан Представничког дома Конгреса. Портал феелтхеберн.орг се, између осталог, бавио и овим питањем у одељку „Косовска криза“. Иако је изјављивао да никада није подржао ни један рат, Сандерс је заправо одобравао бомбардовање Југославије оправдавајући га као „хуманитарну интервенцију“. Он је подржавао нападе из ваздуха јер је сматрао да ће се тако смањити број америчких војних жртава, као и да ће се повећати шансе за успех.
У једном свом говору, он каже да се слаже са ставовима Јошке Фишера који је током бомбардовања био министар спољних послова СР Немачке. Фишер је заговарао бомбардовање као превентивно средство које би предупредило наводни планирани геноцид. Ови ставови, па и сама интервенција, темеље се на контроверзној „Операцији потковица“ чија се аутентичност и данас доводи у питање.
За разлику од Сандерса, Доналд Трамп је сматрао да би улазак трупа проузроковао мање смрти и терора него напади из ваздуха. Међутим, Трамп је једини који је показао жаљење поводом агресије 1999. године. Домаћа штампа пренела је како се он у емисији код Ларија Кинга 1999. године извинио Србији за бомбардовање. Међутим, то се није десило. Он је заправо рекао да би он то урадио мало другачије.
„Погледајте шта смо урадили тој земљи и тим људима, и страдања која смо проузроковали“, рекао је тада Трамп нагласивши да бомбардовање Југославије никако не сматра успехом.
Оно што је донекле забрињавајуће јесте некохерентност изјава председничких кандидата у изборној кампањи, али и уопште у свом политичком деловању. Анализа некохерентности је у Србији скоро па непознаница, имајући у виду да код нас ове неподударности у предизборним активностима и стварном деловању долазе до изражаја тек након изборног процеса. Тако је Доналд Трамп, склон учесталој промени мишљења, а на питање новинара о томе, одговорио је да се и он сам свакодневно мења, па се под знак питања ставља и тежина његових изјава. Промена мишљења или оправдавање ранијих погрешних/лажних изјава није карактеристика само Доналда Трампа. Хилари Клинтон ухваћена је у лажи док је описивала догађај који се није десио приликом њене посете Босни. Наиме, камере су забележиле потпуно другачију слику. Хилари се правдала да је за спорну изјаву главни кривац недостатак сна. Берни Сандерс је у том погледу био најопрезнији, а оно што је занимљиво је да чак и када његови противкандидати говоре о њему увек га описују као искреног.
Како међу потенцијалним кандидатима нема битне разлике по питању односа према Србији, остаје непознаница за кога ће Срби у САД гласати. Иако нема званичне статистике, Глас Америке у интервјуу са председницом Српског института у Вашингтону Данијелом Сремац, наводи да ће американци српског порекла са правом гласа већу подршку дати републиканцима, као и да то за кога ће гласати зависи од година, занимања и места где живе. Истиче се да се политика Хилари Клинтон везује за политику Била Клинтона према Југославији, а да ће млада популација своје поверење поклонити демократама, као и да се углавном одлучују за странку, а не за појединца.
