Прочитај ми чланакЈосиф Стаљин, један од највећих злочинаца у светској историји, није се усудио да то уради. Његов наследник Никита Хрушчов такође се уздржао, баш као и сви остали лидери Кремља све до распада Совјетског Савеза 1991. године. Да ли ће Владимир Путин, један од тројице делимично демократски изабраних шефова државе у руској историји, преузети тај ризик?
Подухват о коме је овде реч јесте напад на НАТО, тачније, напад на балтичке државе које су биле у саставу Совјетског Савеза након што их је Хитлер понудио Стаљину.
Немачки недељник „Шпигл“ у својој анализи наводи да је граница између чланица НАТО Естоније, Летоније, Литваније и Пољске, с једне стране, и Русије и њеног савезника Белорусије, с друге стране, дуга је 1.300 километара. Ако је веровати литванском министру одбране Јуозасу Олекасу, овде вреба велика опасност. Према његовим речима, не може се искључити могућност да ће Русија војну вежбу у близини границе трансформисати у инвазију.
Јастребови звецкају оружјем
Јастребови попут бившег команданата НАТО Веслија Кларка и бившег немачког генерала Егона Рамса називају ту границом “балтичким пролазом”, алудирајући на “Фулда пролаз” у хладном рату, место на источној граници немачке покрајине Хесен, за које су војни стратези стрховали да ће бити поприште велике совјетске тенковске офанзиве. Она се никада није десила. Данас се међутим, страхује да би велика руска инвазија могла да се догоди негде у равницама између естонског града Нарве, на североистоку земље, и белоруског града Бреста, на граници с Пољском.
На самиту НАТО у Варшави, одржаном у петак и суботу, алијанса је финализовала жељу да ојача конвенционалне снаге. Снаге за брзо реаговање су већ биле формиране, али сада алијанса намерава да стационира хиљаде војника у три балтичке државе и Пољској. У случају руског напада, НАТО ће имати готово 50.000 војника спремних да га одбију. При том велики број војних и политичких лидера прижељкује много веће присутство.
Изгледа да јастребови тренутно диктирају тон. Русија је “егзистенцијална претња”, рекао је недавно један од тада главних војних комаднаната Филип Бридлав, који је заузео тврд став и на врхунцу украјинске кризе. Овог пролећа, пољски министар спољних послова Витолд Вашчиковски изјавио је да Русија представља већу опасност по Европу него Исламска држава. Почетком јуна, дански официр НАТО Јакоб Ларсен изнео је тврдњу да “морамо поново да научимо да водимо тотални рат”. Ларсен вероватно не зна да је последњи позив на “тотални рат” упутила Немачка 1943, у говору озлоглашеног нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса одржаном на спортском стадиону у Берлину.
Управо овакви коментари – који углавном пролазе незапажено у јавности – недавно су подстакли немачког министра спољних послова Франк-Валтера Штајнмајера да упозори на уздржаност од “звецкања оружјем и повика на рат”. Жестоке критике упућене на његов рачун због тих коментара сведоче о недостатку добре воље да се застане, размисли о свему и потраже могућности.
Већ извесно време, шачица неоконзервативних чланова такозване Стратешке заједнице – мало међународно удружење састављено од академских стручњака за стратегију, војних официра и политичких лидера – поново води дебату о вођењу и добијању ограниченог нуклеарног рата против Русије. “Америка мора да се припреми за ‘ограничени рат’”, гласи назив уводног чланка у листу “Тхе Натионал Интерест”, који је потписао стручњак за безбедност и бивши саветник америчког министарства одбране Елбриџ Колби, објављен пре неколико месеци.
Руске провокације у Украјини
Путин је и сам умногоме одговоран за погоршање односа. Припајањем Крима, прекршио је међународно право, а руском интервенцијом у Украјини прекршени су основни принципи који су својевремено довели до окончања сукоба између Истока и Запада. Његови следбеници су чак претили Данској и Пољској нуклеарним нападима. Није ни чудо што многи сада мисле да је спреман на све, чак и најгоре. Међутим, Путину је било прилично лако да заузме Крим у подељеној Украјини. Насупрот томе, НАТО је најјача војна машинерија на свету и чак ни најгласније присталице појачаног НАТО присуства у источној Европи не сумњају у њену супериорност.
Москва, на крају крајева, још трпи последице онога што је вероватно било најсвеобухватније мирнодопско разоружавање на свету, које је дошло са распадом Совјетског Савеза. Упркос Путиновим новијим покушајима поновног наоружавања, руски војни буџет је десет пута мањи од буџета НАТО. Осим тога, индустрија није у потпуности развијена, а становништво стари. Ако Путин настави да води државу путем анти-западњачке аутократије, Русији прети опасност да поново постане “Горња Волта са нуклеарним пројектилима”, како је бивши немачки канцелар Хелмут Шмит некада подсмешљиво назвао Совјетски Савез, поредећи га с француском колонијом у Африци.
И Запад се драстично разоружавао после пада Берлинског зида. Међутим, после тога је почео рат против тероризма – и док је слаба руска економија поставиле јасне границе амбицијама Кремља, америчка војска је искористила технолошку предност. Новостечена способност да идентификује и уништава покретљиве циљеве попут подморница и ракета подстакла је неке стручњаке да говоре о “револуцији” у технологији наоружања.
Поигравање са судбином планете
Та револуција траје већ извесно време. Пре десет година, двојица америчких научника узнемирили су духове након што су извели компјутерску симулацију америчког напада на Русију и своја открића објавили у листу “Фореигн Аффаирс”. Судећи према том чланку, Вашингтон има способност да елиминише руску нуклеарну способност – уништи комплетно нуклеарно оружје те земље – само једним потезом, помоћу бомбардера, интерконтиненталних балистичких ракета и крстарећих ракета. Централна порука чланка била је да је доба нуклеарног одвраћања окончано – доба у коме су обе стране морале да страхују да ће бити уништене у нуклеарном нападу због сигурног узвратног удара противничке стране. Аутор чланка је тврдио да САД само што нису оствариле нуклеарни примат.
Већ извесно време, америчко ратно ваздухопловство и морнарица најављују нову генерацију конвенционалног оружја способног за “брзи глобални удар”. То би значило да Вашингтон има способност да “погађа мете било где на свету за мање од једног сата”, показује нова студија обављена на иницијативу америчког Конгреса. Америчка војска, како се наводи, жели да користи систем да би се борила против глобалног тероризма.
Страх од америчке доминације
Не морате бити противник Америке да бисте замислили страховања која такав сценарио побуђује међу руским лидерима. Сенка коју је бацио Џоџ Буш напросто је предуга – амерички председник који је лагао свет да би оправдао рат против Ирака и творац Бушове доктрине, којом САД задржавају право да изводе ваздушне нападе да би се одбраниле од могуће претње, чак и пре него што она постане конкретна.
Нацрт документа о стратегији који је припремила канцеларија Пола Волфовица, заменика државног секретара у Бушовом кабинету, такође није заборављен. У њему је стајало да САД треба да учине све што је у њиховој моћи да блокирају стварање нове, противничке суперсиле, уколико буде потребно, и војним средствима. Иако је председник Барак Обама имао другачију визију међународног поретка, немогуће је искључити могућност да ће будући председник имати Бушов став.
Руске претње нуклеарним арсеналом
Иронијом судбине, сада Русија примењује исту стратегију нуклеарног одвраћања коју је НАТО користио на врхунцу хладног рата. Русија, која је слаба када је реч о конвенционалном наоружању, жели да застраши потенцијалног непријатеља претећи коришћењем нуклеарног оружја.
Са наше тачке гледишта, апсурдно је импутирати НАТО-у да спрема офанзиву на Санкт Петербург. Алијанса је савез за одбрану, и ни Обама, ни Меркелова, ни Камерон, ни Оланд то не желе да промене, нити би могли.
Међутим, замишљање најгорег могућег сценарија није резервисано за западне јастребове. Ту несрећну традицију гаје и руски војни аналитичари. Када су совјетски архиви отворени после завршетка хладног рата, можда највеће изненађење била је чињеница да је комунистичка елита у Москви разматрала могућност напада на НАТО, савез који је и тада главним разлогом свог постојања сматрао очување мира.
У јесен 1983, страховања Москве од напада западних снага током војних вежби НАТО толико су се појачала да је Кремљ део свог нуклеарног арсенала ставио у виши степен приправности, док су агенти КГБ покушавали да открију да ли су Британци, припремајући се за рат, повећали залихе крви. После Кубанске ракетне кризе 1962, ти први дани новембра 1983. данас се сматрају једном од најопаснијих епизода у историји источно-западног конфликта.
Бивши КГБ-овац Путин и већина његових повереника одрасли су у совјетском систему и можда никада нису престали да доживљавају НАТО као опасност.
Интересантно је да супериорност Запада не забрињава само стратеге у Кремљу, већ збуњује све оне на Западу који заговарају појачано присуство НАТО у Источној Европи. Стиче се утисак да западни министри одбране не верују у потпуности у ефекат застрашивања америчких нуклеарних ракета и бомбардера. С друге стране, када би стварно мислили да Путин разматра могућност напада, онда би морали да оду много даље од стационирања неколико хиљада војника на Балтику. Морали би да формирају веома моћну армију која ће водити рат на лицу места. И тиме би означили дефинитивни повратак хладном рату.
Апсолутна сигурност на једној страни значи апсолутну несигурност за све друге силе. Путин је већ најавио да ће реаговати на нове НАТО мере контрамерама.
Проглашени циљ појачаног присуства НАТО јесте боље обезбеђење источног обода западне алијансе. Легитимно је сумњати у то да ће НАТО остварити тај циљ.
