БЕОГРАД – Када би се спојили сви најзвучнији историјски митови из данашњих балканских држава, са изузетком Грчке, наша регија изгледала би као колевка цивилизације. Тако би барем деловало некоме ко би поверовао да су Албанци директни потомци Илира, да у Босни постоје пирамиде, а да су Хрвати потомци древних Персијанаца, о чему постоје записи на клинастом писму.

У митовима не оскудевају ни Македонци, који корене „вуку” од Александра Великог, али има и оних који то оповргавају „аргументом” да је највећи хеленски владар потицао из српске лозе и да се звао Александар Трећи Карановић. Српске је крви по истим „изворима” и неколико асирских царева. Да су убедљиво најстарији народ у овом делу света тврде и поједини Бугари, који су убеђени да потичу од древних Трачана.

Не би требало заборавити ни покушаје да се докаже да је Троја била у близини Неретве, а по неким „сазнањима” – код данашњег Скадра.

Поједине тврдње о томе који је народ старији претходних дана узбуркале су јавност због тумачења да у уџбенику за 6. разред основне школе, чији је аутор проф. др Раде Михаљчић пише да су Срби по досељењу на Балкан узели Косово Албанцима, као потомцима Илира.

У више таблоида на то је оштро реаговао публициста Јован И. Деретић, уз поруку да су такве тврдње о српском народу нечувене и скандалозне.

„Када се говори о уџбенику најпре би требало пажљиво погледати оригиналну верзију и оно што је краћено, јер је професор Михаљчић озбиљан научник. Чуди да се за коментар око те књиге у јавности мало питају историчари од угледа, професори државних образовних установа. Уместо њих присутнији је Јован Деретић којег је чак консултовала и СПЦ. А он се сврстава у групу псеудоисторичара који су склони да произвољно тумаче изворе, па Србе налазе као најстарији народ који се простирао од Балтика до Кине, изнедрио све остале народе, а српски језик је прамајка свих језика”, истиче проф. др Радивој Радић, са Катедре за византологију Филозофског факултета у Београду.

У доказивању својих теза, како наводи Радић, Деретић и његови сарадници служе углавном лингвистичким „аналогијама”.

„Где год је неки топоним, или хидроним са словима ’с’ и ’р’ за њих је то српско. Проблем и код нас, али и окружењу где год се појављују сличне ’теорије’ је што је део публике склон да поверује у такве измишљотине и годи им да то чују. Тако су, на пример, колеге из Босне које су доказивале колико је бесмислена теорија о пирамидама код Високог касније испричале да им је због тога прећено. У једном чланку названи су лилипутанцима, наспрам научних Гуливера, односно који су лансирали причу о пирамидама”, подсећа Радић, иначе аутор књиге „Срби пре Адама и после њега” у којем се супротставља стварању националних митова.

По њему, не само да је некритички приступ штетан за науку, већ у неким ситуацијама, када га усвоји већи број људи, може да постане опасан. Са овом констатацијом сагласан је и проф. др Ђокица Јовановић, социолог који на Филозофском факултету предаје предмет Политичка и идеолошка употреба националног мита.

„Митова је у сваком народу било, они чак доприносе организовању и окупљању једног народа, али проблем је када се покуша да се савремено доба устроји према њима. Када се измаштана прошлост, како је записао Хобсбаум, ’довуче’ у садашњост. То угрожава заједницу која такву бајку прихвати, а затим и по друге који су у близини, па и неке који су далеко ако се ради о моћној земљи, као што је својевремено била Немачка”, наглашава Јовановић.

Он оцењује да је тумачити неку историјску појаву у средњем веку речима да је један народ нешто отео од другог „којештарија, јер ми учитавамо наше садашње мотиве у Средњи век”.

„А та епоха није познавала категорију народа. Човек данас тражи идентификацију у групи, поготово оној која има исти језик, веру, па и културну традицију, у коју спада и оно што је измаштано. Ту се јавља потреба да се на односу измаштане прошлости увећа понос те групе, а тај понос ће онда рећи што си ту старији, моћнији, храбрији, толико твој ’национ’ вреди више од других који бивају искључени. А када доказују понос своје групе природно је да се сви враћају у Стари век, јер се он сматра колевком цивилизације” каже Јовановић.

Радивој Радић додаје и да многи творци митова из далеке прошлости истичу како су „комунисти бранили да се оно што су они открили проучава, јер се историја крила и мењала зарад братства и јединства”.

Када се говори о српској научној историографији Ђокица Јовановић издваја Илариона Руварца, једног од наших првих научних историографа који је због својих радова и приступа водио расправу са представницима такозваног романтичарског правца у који је спадао и Пантелија Срећковић.

„Они су веровали у многе митове које је Руварац оповргавао, а нарочито им је сметао када је негирао постојање свете вечере пред Косовску битку, постојање Милоша Обилића и чињеница да Вукашин Мрњавчевић није убио цара Уроша последњег владара из куће Немањића. Романтичари су Руварцу пребацивали да он негира српску историју и постојање. Он им је одговара врло снажном поруком да се са историјом не можемо играти као што се деца играју са својим играчкама, што је романтичаре много повредило.”

Илире и Албанце дели 800 година

Говорећи о приликама у време досељавања Срба на Косово, а и касније, Радић наглашава да ту није постојала никаква државност, нити било чија власт сем византијске.

„Око 600. године цело Балканско полуострво имало је око 1,7 милиона становника, па је густина насељености била минимална. Кад су Срби стигли неке групице тог романизованог становништва повукле су се према далматинској обали, део је страдао, а део се стопио са досељеницима”, наводи Радић.

Он подсећа да се Илири последњи пут помињу у изворима у 3. веку, а Албанци се први пут помињу у 11. веку.

„Постоји 800 година дисконтинуитета”, каже Радић.

Извор: Политика (Никола Белић)

Ознаке: Албанци, Илири, персијанци, Срби, Хрвати