Прочитај ми чланак
Како је у грађанском рату партизана и четника нестала цела планина, њено становништво и прошлост. Заборављено да је Колубарска битка добијена на овом платоу Сувобора у децембру 1914.
Борба за превласт над сувоборским платоом Равна гора, као „местом сећања“, траје од 1941. до данас, а последице су катастрофалне. Планинска села преживела су многе ратове, буне и устанке, али не и дуготрајан мир у СФРЈ, а из националног сећања је избрисан податак да је Колубарска битка добијена на Сувобору, кажу фото-репортер Саша Савовић и историчар Милош Тимотијевић, аутори монографије „Равна гора“.
ДРЖАВА КРЕИРА СЕЋАЊЕ
На Савовићевим фотографијама Равне горе виде се век стари ровови и неизбежни крајпуташи, подигнути као сећање на јунаке који су кости оставили далеко од Сувобора.
– Половина мобилисаних мушкараца из сувоборских села није се вратила из Балканских ратова и Првог светског рата.
Ни Сувоборска битка, ни ове жртве никада нису на примерен начин обележене.
Државна политика одређује чега ћемо се сећати, шта ћемо славити, коме ћемо подићи споменик – каже Тимотијевић.
Они су описали природу, насеља и становништво планинских предела који су од краја Другог светског рата до деведестих били идеолошки осуђени на неразвијеност.
– Источно од места званог Дамњанов камен на Равној гори, на лепој заравни у близини извора, својевремено је требало да се подигне планинарски дом, али је због противљења Субнора ова идеја одбачена.
То је била последица хипотеке Равне горе као центра покрета генерала Драже Михаиловића.
Случај Равне горе је доказ да цела планина може да испари из карата и сећања, али и да се изнова створи на начин потребан политици.
Зато смо решили да испричамо причу о реалној Равној гори, природи, насељима и људима који су ту природу обликовали – каже Тимотијевић.
– Хтели смо да дочарамо Равну гору, али не као мит, већ као стварно место где се људи рађају, крштавају, свадбују и умиру. Она треба да постане национални парк и место сећања, али не из дневно-политичких разлога – каже Савовић.
Аутори монографије надају се да ће бар на стогодишњицу Великог рата Сувобор и његова Равна гора бити обележени као место где је извојевана најславнија српска победа у Првом светском рату.
Наиме, почетком децембра 1914, кад се у Европи чекала вест о слому српске војске пред аустроугарском офанзивом, на Сувобору се десио преокрет.
– Генерал Живојин Мишић је одлучио да 3. децембра са својом Првом армијом крене у контраофанзиву преко Сувобора, иако остале српске армије још нису биле спремне. У зимско доба, по веома тешком терену, јединице Прве армије су поразиле аутроугарску војску и изашле на сувоборски гребен. Пут према долини Колубаре био је отворен. У наредних 12 дана Аустроугарска је доживела тежак пораз – подсећа Тимотијевић.
Сувоборска офанзива је у међуратном периоду названа Рудничком операцијом, из политичких и династичких разлога.
– Обреновићи су комплекс Такова истицали као место стварања обновљене Србије и цео руднички крај произвели у простор сећања на своју династију. После преврата 1903. династија Карађорђевића је почела да уздиже Тополу и Опленац са друге стране Рудника као своје „место сећања“, важно за уобличавање колективне свести српске, а касније југословенске нације. Простор Сувобора ни после велике победе 1914. није представљан као важан за националну историју – каже Тимотијевић.
ТИТО У ВОЈВОДИНОЈ КУЋИ
У кућу војводе Мишића у Струганику под Равном гором на позив Драже Михаиловића долази комунистички вођа Јосип Броз, који се представља као Тито.
Михаиловић га сматра Русом и ословљава га с „таваришћ“ покушавајући да договори усклађивање устаничких акција.
– Брозу су ови простори били познати из Првог светског рата.
Управо због његових „заслуга“ у западној Србији 1914. аустроугарска војска га је одликовала, па је унапређиван од каплара, преко наредника до штапског ордонанса 2. дивизије Шесте аустроугарске армије – каже Тимотијевић.
Неколико дана после договора долази до првог сукоба четника и партизана, који су покушали насилну мобилизацију у селу Планиница, а затим је једна група напала кућу Мишића.
Становништво је подржавало Михаиловића и простор Равне горе остао је трајно симбол његовог покрета.
Иако звучи парадоксално, „отежавајућа околност“ за Сувобор је и то што је војвода Живојин Мишић из Струганика под Равном гором, кажу историчари. Пашићу и краљу Александру сметали су његов ауторитет и интегритет, а нарочито указивање да не треба правити државу са дојучерашњим непријатељима.
Војводини синови, пуковник Радован и мајор Александар Мишић, јунаци ратова 1912-1918, у међуратном периоду су морали да напусте југословенску војску којом су завладали бивши хабсбуршки официри. Игром судбине мајор Александар Мишић је највише утицао да Равна гора постане „место сећања“ и симбол српске устаничке традиције.
– У ноћи између 10. и 11. маја 1941. по страшном невремену, после једномесечног повлачења по врлетима Босне, група од 26 људи, на челу с генералштабним пуковником Драгољубом Михаиловићем, стигла је до катуна на платоу Сувобора. Они су одлучили да наставе герилско ратовање, али Михаиловић није намеравао да остане на Равној гори. Циљ му је био да стигне на Рудник и тамо подигне „трећи српски устанак“.
Највише због инсистирања мајора Александра Мишића, он ће остати на Равној гори по којој ће цео покрет добити име – објашњава Тимотијевић.
Битка на Сувобору била је одлучујућа за слом аустроугарске офанзиве 1914.
Равногорски устаници у јуну 1941. добијају конкуренцију, јер после напада на Совјетски Савез и комунисти позивају на устанак и организују партизански покрет.
Два устаничка покрета убрзо долазе у сукоб, а равногорци побеђују у Србији. Међутим, одлуком великих сила они 1944. постају губитници.
– После рата, у емиграцији је гајен позитиван равногорски мит, а у СФРЈ је од Равне горе створено место сећања с негативним предзнаком – каже Тимотијевић.
Села испод равногорског платоа су кажњена, до њих се нису градили путеви, електрична и водоводна мрежа, па су се становници незаустављиво исељавали. Кад су дошле деведесете и транзиција, нови идеолози су од Равне горе направили место сећања по својој мери.
– Обнова сећања на Дражу Михаиловића и његов покрет постаће део идеолошке основе СПО и многих других партија у Србији после 1990, а одлазак на Равну гору политичка манифестација отпора режиму Слободана Милошевића, који је персонификовао наставак комунистичких традиција.
Многобројни покрети и групе почели су сваког маја да се окупљају на платоу Равне горе, а манифестација је убрзо добила вашарске садржаје, са дефилеима појединаца и група који су сећање на равногорце оживљавали костимима из партизанских филмова Вељка Булајића у којима су ови приказани као примитивци и злочинци.
Случајно или намерно, оваква слика постаће стереотип о Србима у светским размерама током ратова на простору бивше Југославије, иако локално становништво има отпор према овој „увезеној“ традицији – закључује Тимотијевић.
(Вечерње новости – Борис Субашић)
