Прочитај ми чланак
„Мислим да Србија има дивну културу, али и храбре ратнике, а и ја сам сâм ратник. Зато поштујем људе у Србији и мислим да ћемо се препознати као ратници. То може да буде добар почетак.“
Стивен Сигал долази у Србију. Али не, Сигал не долази у Београд да снима нови филм, као што би било за очекивати. Неће долазити ни да би посетио државни врх, као што је ишао у посету Владимиру Путину и другим источноевропским председницима. Мада, могао би да да који користан савет.
Стивен Сигал долази у Србију, у оквиру светске турнеје, да би се 24. јуна публици у Сава центру представио као музичар. Да, овај носилац црног појаса седми дан и аикидо мајстор, има за собом два објављена албума „Сонгс фром тхе Црyстал Цаве“ (2005) и „Мојо Приест“ (2007), музичке читанке сачињене претежно од ритмова блуза, помешаних са поп ритмовима, џез импровизацијама, реге нијансама…
„Господине Сигал, зовемо вас из Србије, где ћете наступати 24. јуна. Када сте јутрос погледали распоред и видели да Вас чека гомила интервјуа са новинарима из Србије, шта сте помислили? Да ли сте се запитали где је Србија?“
„Можда нисам геније, али нисам ни ретардиран. И имам много пријатеља из Србије“, одговорио је Сигал. Пробијање леда могло је да прође и без тензија, али шта је ту је. Нешто касније, током разговора, назреле су се мале рупе у Сигаловом познавању Србије, али једно је тачно проценио.
„Обишао сам цео свет и не бих могао да кажем колико је једна земља занимљивија од друге. Мени су све веома интересантне. Мислим да Србија има дивну културу, али и храбре ратнике, а и ја сам сам ратник. Зато поштујем људе у Србији и мислим да ћемо се препознати као ратници. То може да буде добар почетак“, објашњава Сигал додајући како су прави ратници „они ратници који се боре за мир, истину и достојанство“.
А када Сигал пробије лед, тог 24. јуна у Сава центру, публику очекују не само песме са његова два албума, већ и многа изненађења која, наравно, не жели да открива.
„Надам се да ћу моћи да вам покажем много нове музике, блуза, кантрија, американе, нешто мало другачије, узбудљивије… Биће и много нових песама“, најављује Сигал.
Можда делује као изненађење за домаћу публику која је навикла да га гледа у акционим филмовима где разбија све око себе, али Сигал је свету давно открио и своју нежнију, музичку страну, коју је критика одлично прихватила. Прву гитару добио је са свега 12 година, и од тада их је скупио више од тридесет.
„Почео сам да сакупљам гитаре још током касних шездесетих, почетком седамдесетих. Имам гитару Џимија Хендрикса, гитару Алберта Кинга, Алберта Колинса, Мадија Вотерса, Џона Ли Хукера, ББ Кинга. И са скоро свима њима сам свирао… Рекао бих да је највећи утицај на мене извршио Алберт Колинс. Вероватно сам највише волео његову музику.“
Листи својих узора и вечитих инспирација додаје и имена као што су Лигхтнин’ Хопкинс или пак Стиви Вондер, са којим је сарађивао на својим албумима.
„Стиви је дивна особа, диван музичар и драг пријатељ и била ми је част да са њим снимам на плочи“, каже Сигал, додајући касније како с времена на време прати и савремену сцену. Слушам и нешто од актуелне музике. Рецимо, слушам Ладy Антебелум, али и многе нове групе. Читам, пишем, гледам филмове…“
А када не истражује своје уметничке потенцијале, Сигал се истиче као једна од малобројних америчких звезда која не само да гласно критикује актуелну администрацију председника Барака Обаме, већ узима ствар у своје руке и сам решава проблеме око себе.
У својем ријалити програму „Стевен Сеагал: Лаwман“ користи позицију заменика шерифа у округу Џеферсон у Луизијани како би се изборио са криминалцима. Али не жели да о томе сувише похвално прича.
„То је само група момака које сам изабрао из свог тима. Њих шест до дванаест. Идемо около, покушавамо да откријемо убиства, силоватеље, оружане пљачке, пљачке банака… Хватамо те криминалце и стрпамо их у затвор“, објашњава. „Радим најбоље што могу како бих направим од света што боље место за живот.“
Последњих месеци његов политички ангажман засенио је филмски, па се Сигал у медијима чешће појављивао због критика на рачун Обаме и похвала на рачун Владимира Путина.
„Не говорим против своје владе“, изричит је Сигал „колико говорим оно за шта мислим да је истина. Ствар са Америком је што ми имамо законом гарантовану слободу говора. Морате да разумете нешто. Ми имамо Обамину админстрацију сада, ово је његов други мандат. И за мање од две године, без обзира на то што други мисле, он ће отићи са места које сада има. А када оде, нови режим ће доћи. И надам се да ће тај режим учити из Обаминих грешки, и да ће то бити много другачији режим“.
Посебну лавину коментара изазвао је и његов говор на конференцији конзервативаца одржаној у фебруару у Финиксу, где је посредно поредио актуелног председника САД са једним од бивших, Ричардом Никсоном.
„Постоји велика шанса да ће истина о ситуацији у Бенгазију ускоро изаћи на видело. Ако се то деси, без обзира на то да ли ће Обама поднети оставку, биће то веома, веома веома лоше за његову администрацију“, сматра Сигал.
Ипак, када је реч о похвалним коментарима које има на рачун Владимира Путина, овога пута био је знатно опрезнији.
„Рећи ћу то по последњи пут, јер ми овакве изјаве нису донеле много доброг, и све ми више доносе невоље. Ја верујем да је најважније да покушам да од Русије и САД направим савезнике. Мислим да би ове две земље требало да буду пријатељи, савезници. И наравно да се то разликује од онога што садашања администрација жели, или барем њен већи део. Али ја остајем уз своје мишљење. Верујем да би требало да буду савезници уместо да се увлаче у велики, пропагандни рат. У таквом рату неће бити победника, ту ћемо сви само да изгубимо. То је све што ћу рећи.“
(Б92)
