Прочитај ми чланакУ Вашингтону се све ово оцењује као „неуспех америчке дипломатије“.
Испорука савременог наоружања Србији било је једно од главних питања у преговорима председника Владимира Путина и Александра Вучића. Јавном је учињена и иницијатива стварања зоне слободне трговине између Србије и Евроазијске економске уније.
© Sputnik/ Алексей Дружинин
У САД и ЕУ већ су били принуђени да признају да су позиције Русије на Балкану ојачале. А за то постоје разлози. Вучић је оценио да је војно-техничка сарадња Москве и Београда достигла ниво без преседана, односно да такве сарадње деценијама није било. Поштено говорећи, не ради се о деценијама: овакве сарадње у војно-техничкој сфери никад није било. Чак ни између СССР и Југославије. Теоретски, овакве размере испорука руске војне технике и оружја на Балкан може се поредити само са оним што се догађало у другој половини 19. века и пред Први светски рат.
У октобру је Србија од Русије на поклон добила шест МиГ-29. А бесплатно ће добити и 30 тенкова Т-72 и 30 борбено-извиђачких оклопних возила БРДМ-2. Војни стручњаци две земље воде преговоре и о ракетним системима Бук-М1 и Бук-М2, а такође о зенитном ракетно-топовском систему Тунгуска. Овом би требало додати и шест војно-транспортних хеликоптера.
СТРПЉЕЊУ АМЕРИКАНАЦА ДОШАО ЈЕ КРАЈ
Права сензација је заинтересованост Београда за закључивање споразума о слободној трговини са Евроазијском економском унијом. Вучић је овим поводом пред студентима МГИМО рекао: „Ми над тим већ дуго радимо. Ми желимо зону слободне трговине са Евроазијском економском унијом. Тај споразум би био најбољи допринос нашим односима. Ја у томе не видим никакав проблем“. Путин је оценио да би тај споразум отворио нове могућности за развој пословних веза између Русије и Србије.
Вучић је и раније више пута подвлачио да је Србија „на европском путу“. Само, парадокс је у томе што ни он сам, као ни било ко други у Београду, није јасно формулисао шта то ритуално заклињање значи на практичном плану. Он је прилично дуго успевао да помоћу те магичне фразе парализује свест Брисела и Вашингтона, али изгледа да је стрпљењу Американаца дошао крај. Последњих месеци вашингтонски емисари су почели да ултимативно, а понекад и у отворено бахатој форми, траже од Београда да заузме једнозначну позицију.
Брисел је такође почео да схвата да нешто са тим „европским путем“ није баш на свом месту и да он не води у Европу, која је била у плану. Европејци с тим ништа не могу да ураде, а Американци су се спустили до галаме и претњи, што закономерно изазива сусретну реакцију Срба, чак и у обичном животу.
Вучић само што је подвукао да се Србија ни под каквим условима неће прикључити антируским санкцијама. Притом је предложио да његова земља буде претворена у транспортера гаса кад се са неким другим земљама није могуће договарати због америчких притисака. За разлику од многих својих суседа, Србија је намерила да отворено демонстрира своје пријатељске односе са Москвом, што је у савременом свету прилично смео корак.
ИСПОРУКЕ ОРУЖЈА ТЕК СУ ПОЧЕТАК
На пример, Београд ће 2018, на највишем нивоу учествовати у манифестацијама посвећеним 75-годишњици Стаљинградске битке, а у фебруару ће бити широко обележена 180. годишњица успостављања дипломатских односа Србије и Русије. Поврх свега, Вучић је позвао Путина у Београд на прославу 800. годишњице аутокефалности Српске православне цркве. Може се претпоставити да ће председник Русије узети учешћа у у светковини отварања Храма Светог Саве у Београду који се дуго гради, а биће завршен до јубилеја.
Вучић сигурно зна да ће у Русији 18. марта бити одржани председнички избори, али очито не сумња у њихов исход. За Вучића је ово била прва посета Москви у својству председника Србије и он се потрудио да изговори максимум пријатељских реченица, чиме ће изазвати нови талас критика на Западу. Али, што више буду Вашингтон и Брисел вршили свој неадекватни притисак на Београд, то ће Вучић и његова влада отвореније исказивати приврженост пријатељским односима са Русијом.
У Вашингтону се све ово оцењује као „неуспех америчке дипломатије“. Разговори о „експанзији Русије на Балкану“ (посебно у светлу црногорске кризе и тињајућег конфликта у Македонији) постепено се изједначавају са „руским хакерима“. То засада не доводи до радикализације ситуације на Балкану у целини, али таква опасност потенцијално постоји, па Београд покушава да унапред обезбеди подршку Русије.
У позадини је и најопаснија ватра – ситуација око Републике Српске, која још увек планира да одржи референдум о изласку из састава БиХ. У овом контексту је наоружавање српске армије насушна потреба, а са сигурношћу се може тврдити да ће Москва наставити да модернизује војни потенцијал Србије. Садашње испоруке оружја (Београду) тек су почетак.
